NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Decenije bezglavog teturanja

Predrag Simić: Put u Rambuje (3)

      Na skupu o međunacionalnim odnosima u Jugoslaviji, koji je aprila 1995. godine organizovao u Centru Sava britanski otpravnik poslova u Beogradu Ajvor Roberts, Albanci su zastupali u to vreme uobičajenu tezu da su kriza i raspad Jugoslavije počeli Memorandumom SANU i Osmom sednicom Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Kada sam reagovao tvrdnjom da je raspad SFRJ počeo ranije u proleće 1981. godine, albanskim demonstracijama na Kosovu i Metohiji, koje su sloganom "Koso-vorepublika!" pokrenule nacionalističku lavinu, najpre u Srbiji a potom i u Sloveniji, Hrvatskoj i dalje, Azem Vlasi je nervozno odbio bilo kakvu vezu između albanskih demonstracija i kasnijih političkih zbivanja u Srbiji.
       Dva dana kasnije, kada je ova rasprava već bila završena, reč je zatražio Fehmi Agani da bi se složio s pomenutom tezom, tvrdeći da se radilo, ipak, o socijalnim protestima albanske omladine, koja je bila poneta događajima u Poljskoj i da je tek intervencija policije demonstracijama dala politički i nacionalistički karakter. Zapravo, kriza na Kosovu i Metohiji i raspad "druge" Jugoslavije počeli su još ranije u poslednjim decenijama života Josipa Broza Tita.
       Srpska javnost, koja je već od sredine šezdesetih i, naročito, posle Brionskog plenuma, (1964) čistke "liberala" i ustavnih promena bila ogorčena položajem Srbije u jugoslovenskoj federaciji i stanjem na Kosovu i Metohiji, krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih godina počela je da traži promene i lidera koji bi ih sproveo. Nezadovoljstvo srpske političke elite načinom kako je Ustavom iz 1974. uređen položaj Kosova i Metohije u Srbiji i Jugoslaviji izbilo je na površinu već 1978. godine u tzv. Plavoj knjizi, koja je intervencijom partijskih organa ubrzo nestala iz javnosti. U napetoj atmosferi albanske demonstracije iz 1981. godine bile su "kap koja je prelila čašu" srpskog nezadovoljstva.
       Starija generacija intelektualaca okupljena u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti odgovor je pokušala da ponudi u tzv. Memorandumu, koji je rešenje jugoslovenskih problema tražio u jačanju savezne države, ali nije shvatao u kom pravcu je već u to vreme krenula istočnoevropska istorija i da državni socijalizam pripada prošlosti. Jedan od paradoksa ovog dokumenta je da su se među njegovim autorima nalazili ljudi koji su 1958. godine napisali poslednji program Saveza komunista Jugoslavije koji je i danas neprevaziđen reformski dokument u istoriji socijalističkih i komunističkih partija u svetu. Drugi paradoks je da su Slovenci, Hrvati i Albanci u njemu prepoznali program "Velike Srbije" i da je ovaj dokument odigrao važnu ulogu u nacionalističkoj homogenizaciji Slovenaca, Hrvata, bosanskih Muslimana i kosovskih Albanaca.
       Milošević nastupa: Iako je kosovska kriza bila centralno pitanje u politici glavnih rivala u borbi za vlast u Srbiji-Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića-ovaj drugi je podršku javnog mnjenja u Srbiji stekao energičnijim nastupom i sklonošću ka brzim i, kako se u to vreme verovalo, presudnim potezima. Politika Slobodana Miloševića odnela je važnu pobedu na legendarnom skupu u Kosovom Polju 24. aprila 1987. godine kada je, prema svedočenju očevidaca, na pritužbe instinktivno reagovao rečima koje je srpska javnost dugo čekala da čuje i posle kojih je bila spremna da bespogovorno sledi politiku novog vođe. Kasniji obračuni u Savezu komunista Srbije, pre svega Osma sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, samo su potvrdili da je Srbija dobila vođstvo kakvo je dugo čekala i od koga je očekivala odgovore na pitanja otvorena u poslednjim decenijama Titove vlasti. Na talasu ove podrške Slobodan Milošević je savladao otpor albanskog rukovodstva na Kosovu i Metohiji i već u proleće 1989. godine iznudio promenu ustavnog zakona pokrajine i srpskog ustava kojim su ukinuta sporna ustavna rešenja i asimetrični odnosi republike i njene dve pokrajine. Nova politika srpskog rukovodstva u albanskom nacionalnom pokretu, međutim, više nije videla ni socijalno, ni etničko ni političko već samo bezbednosno pitanje kojim se više nisu bavili političari nego policija i sudovi.
       Početkom leta 1989. godine nova vlast u Srbiji bila je na vrhuncu moći i popularnosti ali i pred izborom između dve političke opcije. Prvu su predlagali oni koji su bili svesni istorijskih promena u međunarodnom okruženju i koji su budućnost Srbije videli u demokratskim i tržišnim promenama i približavanju evropskim integracijama dok su vlastitu budućnost videli u socijaldemokratskom preobražaju tadašnjeg Saveza komunista Jugoslavije i višepartijskim izborima u Srbiji. Drugi su bili spremni da prihvate samo "nepartijski pluralizam" i zagovarali su beskompromisnu nacionalnu politiku i "modernu federaciju", tj. očuvanje institucija "druge" Jugoslavije uz veću centralizaciju vlasti i promenjen odnos snaga Srbije i ostalih republika. Pobedu druge frakcije Slobodan Milošević je objavio u govoru na Vidovdanskom mitingu 1989. godine koji je bio sudbonosan ne samo za "drugu" Jugoslaviju nego i za Srbiju i njeno mesto u međunarodnoj zajednici.
       Američko čedo: Iz savremene perspektive očigledno je uticaj krize na Kosovu i Metohiji i načina kako je Srbija ovu krizu rešavala na američko-jugoslovenske odnose koji su od 1918. godine bili jedan od stubovatemeljaca jugoslovenske države. Uz izvesno preterivanje danas bi se čak moglo reći i da su raspad Jugoslavije i ratovi koji su između jugoslovenskih republika vođeni tokom devedesetih godina samo "kolateralna šteta" neobjavljenog ali i nezavršenog rata Vašingtona protiv Beograda koji je od 1989. godine do danas Sjedinjene Države automatski stavljao na stranu svih protivnika režima u Beogradu.
       Sve do sredine osamdesetih godina, međutim, Sjedinjene Države i Evropska zajednica pokušavale su da spasu Jugoslaviju kao državu koja je imala ne samo ulogu "strateškog bafera" u blokovski podeljenoj Evropi nego i jedne od zemalja na kojima je počivao međunarodni poredak u Evropi kakav je izgrađen posle dva svetska rata. U tom cilju je, na primer, posle Titove smrti EZ sa Jugoslavijom sklopila veoma povoljan ugovor o trgovini i saradnji koji je po mnogo čemu bio povoljniji od ugovora o pridruživanju koje je EU sklapala sa zemljama "Višegradske grupe" početkom devedesetih godina. Sjedinjene Države su Jugoslaviji svake godine produžavale "status najpovlašćenije nacije" dok su članovi jugoslovenskog lobija u Vašingtonu poput ambasadora Lorensa Iglbergera (kasnije državnog sekretara u Bušovoj administraciji) projektom "Jugo Amerika" ponudili Srbiji i Jugoslaviji poslednju veliku priliku za ekonomski oporavak.
       Sredinom osamdesetih takvo stanje je počelo da se menja, događaji u Poljskoj, Mađarskoj i ostatku Istočne Evrope učinili su da posttitovska Jugoslavija izgubi značaj "strateškog bafera" i "simbola razlika u komunističkom svetu" i postane samo još jedna komunistička zemlja koja se mora povinovati standardima ljudskih prava i sprovesti političke i privremene reforme koje je diktirao Zapad. Ni jugoslovensko ni srpsko rukovodstvo nije umelo ili nije htelo da shvati da su SAD, posle 35 godina bezrezervne podrške Jugoslaviju vratile u Istočni blok.
       Jedan od prvih testova nove američke politike bilo je hapšenje Petra Ivezaja, Albanca poreklom iz Crne Gore, koji je 1986. godine optužen za špijunažu i antijugoslovensko delovanje i osuđen na sedam godina zatvora. "Zbog ovog hapšenja i suđenja kongresmen Vilijem Brumfild, član Spoljnopolitičkog odbora Predstavničkog doma, i Gas Jatron, predsednik Potkomiteta za ljudska prava zatražili su od vlade SAD da obustavi trgovinske veze sa Jugoslavijom. Preteći trgovinskim sankcijama, Sjedinjene Države su izdejstvovale hitno oslobađanje Petra Ivezaja, koji je sa svojom suprugom sedam dana kasnije otputovao za Detroit. Posle toga, narednih godina, posebno 1988. u SAD su najmanje tri puta godišnje organizovane antijugoslovenske demonstracije i antisrpski skupovi."
       Zaokret američke politike Beogradu je trebalo da saopšti novi američki ambasador u Jugoslaviji, Voren Zimerman, koji je na dužnost stupio u proleće iste godine. Prema njegovim rečima, ovu poruku je utvrdio zajedno sa tadašnjim zamenikom državnog sekretara Lorensom Iglbergerom, koji je i sam imao iskustvo američkog ambasadora u Beogradu. U svojim memoarskim zapisima iz Beograda Zimerman o tome kaže: "Trebalo je da kažem da su Jugoslavija i Balkan i dalje značajni za interese SAD, ali da Jugoslavija više nema raniji geopolitički značaj kao ravnoteža između NATO-a i Varšavskog pakta. Više nije bila jedina, jer su Poljska i Mađarska imale otvorenije političke i privredne sisteme. Njeni propusti na polju ljudskih prava, koje su SAD umanjivale zbog svojih bezbednosnih interesa, sada se pojavljuju u punoj veličini, naročito na Kosovu, gde je autoritarni srpski režim sistematski lišavao albansku većinu osnovnih ljudskih sloboda ... Kao ne manje važno, trebalo je da ponovim jugoslovenskim vlastima tradicionalnu mantru američke politike prema Jugoslaviji našu podršku jedinstvu, nezavisnosti i teritorijalnom integritetu. Ali je trebalo da dodam da jedinstvo zemlje možemo da podržavamo samo u kontekstu napretka u pravcu demokratije; bili bismo veoma protiv jedinstva koje se nameće ili održava silom."
       Nedelju dana posle Zimermanovog dolaska u Beograd, Lorens Iglberger je u svedočenju pred Senatom izjavio da je Slobodan Milošević "stvorio situaciju za koju mislim da je vrlo opasna. Ne kažem da se već došlo do tačke kada je moguće da počne puškaranje. Ali, što se tiče nacionalnog pitanja, ovo je daleko najgora situacija koju sam video od kraja rata." Prema Zimermanovom mišljenju, to još nije bio zaokret već samo značajna promena ustaljenog kursa američke politike prema Jugoslaviji.
       Ambasadori čekaju: Zvanični Beograd, međutim, nije hteo da čuje poruku koju je doneo Voren Zimerman uveren da je reč samo o privremenoj promeni ako ne i uzurpaciji američkog ambasadora čije nemačko poreklo je bilo omiljena meta spekulacija beogradske štampe. Njegovim odlaskom, verovalo se, kurs američke diplomatije vratio bi se na staro a Vašington bi, pre ili kasnije, morao shvatiti da samo u Srbima ima pouzdane saveznike u Jugoslaviji i na Balkanu. Vođen takvim rezonovanjem, srpski predsednik dugo je odbijao da se sretne sa Vorenom Zimermanom.
       Valja, međutim, naglasiti da odnos prema Zimermanu nije bio izuzetak u tadašnjem odnosu srpskih vlasti prema stranim diplomatama. Godine, 1989. prilikom posete delegacije Kineskog instituta za međunarodne studije iz Pekinga, zatražio sam prijem u tadašnjem Predsedništvu Srbije i obezbedio da kinesku delegaciju primi Vukoje Bulatović. Ma Hušeng, tadašnji ambasador NR Kine, na završetku susreta zatražio je reč i, na moje iznenađenje, rekao: "Želim da zahvalim gospodinu Bulatoviću i Institutu na prijemu jer je ovo moj prvi diplomatski susret sa zvaničnikom Republike Srbije posle više meseci boravka u Beogradu i više susreta sa funkcionerima u svim ostalim jugoslovenskim republikama." Slično je bilo iskustvo čehoslovačkog (kasnije slovačkog) ambasadora Františeka Fera Lipke a koji je u prvih šest meseci u nekoliko navrata uzaludno tražio prijem u Predsedništvu Srbije. "Posle šest meseci napisao sam pismo u kome sam rekao da odbijanje susreta s ambasadorom jedne zemlje može značiti samo dve stvari: ili odnosi s tom zemljom nisu u redu ili da ambasador nije u redu. Odgovor je konačno stigao i glasio je da "predsednik retko prima strane diplomate".
       Kosovskog ćutanje: Izbijanje rata u zapadnim jugoslovenskim republikama potisnulo je tokom narednih pet godina kosovski problem u drugi plan. Razloge zbog kojih u to vreme nije došlo do oružanih sukoba u pokrajini trebalo bi potražiti, pre svega, u tadašnjem odnosu snaga zbog koga bi se sukob sa srpskom policijom i JNA završio nepovoljno po Albance i uverenju Ibrahima Rugove i Demokratskog saveza Kosova da će u završnici jugoslovenske krize međunarodna zajednica automatski staviti kosovsko pitanje na dnevni red.
       Postojao je, međutim, i treći razlog koji se krio u podudarnosti interesa tadašnjih albanskih političkih krugova u Prištini i vlasti u Srbiji. Posle ustavnih promena 1989. godine kosovski Albanci su odlučili da bojkotuju srpske institucije i stvore paralelne organe vlasti što je podrazumevalo i bojkot srpskih izbora. Na taj način, izbor tridesetak poslaničkih mesta u srpskom parlamentu prepušten je kosovskim Srbima i ostalom nealbanskom stanovništvu koje je, po pravilu, svoje glasove davalo Socijalističkoj partiji Srbije.
       Dok su državna preduzeća ostala u srpskim rukama čak 95% privatne privrede na Kosovu i Metohiji bilo je u albanskim rukama a srpske vlasti su bile tolerantne i prema brzo rastućem "sivom" sektoru privrede u pokrajini. Tokom hiperinflacije 1992-94. godine doznake albanskih gastarbajtera iz Zapadne Evrope i Sjedinjenih Država bile su jedan od retkih izvora svežeg novca u Srbiji i donekle olakšale krajnje tešku finansijsku situaciju.
       Vođeni uverenjem da će kosovsko pitanje doći na red na kraju ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kosovski Albanci su pomno pratili razvoj događaja tražeći paralele u položaju Srba u ove dve bivše jugoslovenske republike i nastojeći da se pozicioniraju na način koji bi im omogućio da za sebe traže ono što bi krajiški ili bosanski Srbi dobili za sebe. Tako je, na primer, 1994-95. godine među Albancima na Kosovu i Metohiji popularan bio plan "K+K" prema kome bi kosovski Albanci za sebe tražili sve ono što bi krajiški Srbi dobili za sebe. Ovakva očekivanja naročito je podgrejao plan "Z4" Pitera Galbrajta, Leonida Kerestexijanca i Jasušija Akašija koji je krajiškim Srbima nudio izuzetno široku automoniju razrađenu prema modelu autonomije Alandskih ostrva u Finskoj. Fatalna odluka Milana Martića da ovaj plan odbije, bila je uvod u tragediju koja će se dogoditi nekoliko meseci kasnije kada su operacije hrvatske vojske "Bljesak" i "Oluja" okončale pet vekova istorije srpskog naroda na ovim prostorima.
       Na Kosovu je operacija "Bljesak" izazvala pravu paniku o čemu govori i sledeća tragikomična epizoda. Dan posle ulaska Hrvatske vojske u Knin telefonom me je pozvao mladi albanski novinar koji je uzrujano pitao šta se događa u Krajini. Odgovorio sam mu: "Što se plašiš, Hrvati tuku nas a ne vas?" Odgovor je glasio: "Da, ali ako su Amerikanci dozvolili Tuđmanu da izbaci Srbe iz Hrvatske, dozvoliće i Miloševiću da izbaci Albance s Kosova." Nažalost, izgleda da je i u vrhovima srpske vlasti bilo onih koji su iz tragedije krajiških Srba izvukli pogrešne zaključke koji će dovesti do tragedije na Kosovu i Metohiji u proleće 1999. godine.
       Prekretnicu u statusu ljuo na Kosovu i Metohiji doneće Dejtonski mirovni sporazum i kraj rata u Bosni i Hercegovini. Iako su Amerikanci bili skloni da na dnevni red Dejtonske konferencije stave i kosovski problem, na izričit zahtev srpskog predsednika on je izostavljen.
       Vlast u Srbiji bila je svesna da bez političkog rešenja za Kosovo i Metohiju posao započet u Dejtonu nije završen ali je, posle desetak godina žestoke nacionalne propagande srpskih državnih medija i represije na Kosovu i Metohiji bilo teško i politički krajnje rizično upustiti se u dijalog sa kosovskim Albancima.
       Slobodan Milošević se, verovatno, sećao podsmeha kojim su sindikalni aktivisti "Elektroprivrede Kosova" dočekali 1988. godine njegov pokušaj da im se približi oslovljavajući ih na albanskom jeziku. Inicijativa je zato prepuštena koalicionim partnerima Novoj demokratiji i Jugoslovenskoj levici. Predstavnici obe partije su, naime, u to vreme održavali kontakte sa monsinjorom Vinčencom Paljom iz kolegijuma Svetog Euđidija, malog vatikanskog reda poznatog po paradiplomatskim aktivnostima u kriznim područjima.
       Papina "beogradska avantura": Vinčenca Palju sam imao prilike da upoznam prilikom njegovog drugog dolaska u Beograd kada je tadašnji britanski otpravnik poslova (kasnije ambasador) Italije Frančesko Baskone priredio ručak u njegovu čast. Svrha njegovih tadašnjih poseta bio je pokušaj da organizuje posetu pape Jovana Pavla Drugog Beogradu istovremeno s njegovim posetama Zagrebu i Sarajevu. U kratkom razgovoru koji smo vodili, Palja je svoj predlog o papinoj poseti nastojao da potkrepi rečima da bi pozitivan odgovor iz Beograda bio razlog da se Jovan Pavle Drugi prilikom predstojeće posete Vašingtonu založi za Srbe (što je on odista i učinio).
       Ideju o papinoj poseti je, navodno, podržavala i Mira Marković, verovatno pod uticajem Dojčila Maslovarića, u to vreme jugoslovenskog ambasadora u Vatikanu, člana Direkcije JUL-a i bliskog saradnika supruge srpskog predsednika. Iako je ovu inicijativu u to vreme podržavao i deo opozicije, uključujući Vuka Draškovića, lidera Srpskog pokreta obnove, koji je o tome razgovarao s patrijarhom Pavlom, do papine posete Beogradu nije došlo, navodno zbog otpora Svetog sinoda Srpske pravoslavne crkve i ruskog patrijarha Aleksija II.
       Prilikom susreta s Dojčilom Maslovarićem i Ratomirom Tanićem iz Nove demokratije Palja je ponudio da posreduje između Slobodana Miloševića i Ibrahima Rugove u cilju normalizacije obrazovanja na Kosovu i Metohiji. Pošto su obe strane prihvatile njegove predloge; 6. septembra 1996. godine Milošević i Rugova su odvojeno u Beogradu potpisali tekst sporazuma koji je najavljivao prekretnicu u srpsko-albanskim odnosima. Tom prilikom utvrđeno je da će se o sprovođenju sporazuma starati paritetna grupa "3+3" u koju su sa srpske strane imenovani Dobrosav Bjeletić, Ratomir Vico i Goran Perčević a s albanske Fehmi Agani, Rexep Osmani i Abdul Rama. Sporazum koji je zamišljen kao prva u nizu "mera za jačanje poverenja" između Srba i kosovskih Albanaca ostao je, nažalost, samo mrtvo slovo na papiru.
       Srpska strana je ovaj dokument tumačila kao sporazum o povratku albanskih učenika i studenata u srpske obrazovne institucije dok je albanska strana smatrala da njime srpska država prenosi školske objekte ilegalnoj albanskoj "Republici Kosovo". Uprkos stavu da je interes albanskih đaka i studenata, kako je u sporazumu zapisano, "iznad svake politike" njegovo sprovođenje u život sprečila je upravo politika. Posledice su bile porazne po Rugovu čiji je prestiž među Albancima za manje od godinu dana doživeo drugi težak udarac.
       Kratkotrajno primirje na srpskoj političkoj sceni posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma naglo je prekinuto mesec dana kasnije pobedom opozicije na lokalnim izborima u Srbiji koje je vlast pokušala da ospori što je bio uvod u tromesečne sukobe opozicije i vlasti i najmasovnije proteste na ulicama srpskih gradova od početka devedesetih godina. Adem Demaći, "albanski Nelson Mandela" i čovek pomalo neobičnih ali čvrstih moralnih uverenja, pokušao je da iskoristi ovu priliku i probije led u srpsko-albanskim odnosima. Pismo podrške srpskoj demokratskoj opoziciji pred demonstrantima u Beogradu odvažio se da pročita jedino Vuk Drašković koji je i sam bio zatečen neočekivanim aplauzom kojim su demonstranti primili Demaćijevu poruku. Takvo raspoloženje srpskog javnog mnjenja potvrdiće i druga epizoda kada su demonstranti minutom ćutanja odali poštu albanskom učitelju za čiju smrt je bila odgovorna srpska policija na Kosovu i Metohiji.
       Politički protesti u Srbiji izazvali su polarizaciju unutar vladajuće partije u kojoj se jedan broj vodećih ličnosti, uključujući gradonačelnika Beograda Nebojšu Čovića, stavio na stranu demonstranata zahtevajući poštovanje izbornih rezultata i izborne volje građana. Kao i na svim ranijim prekretnicima prevagnule su pristalice "čvrste ruke" koji su izborne rezultate osporavali tvrdeći da je odziv birača u drugom krugu lokalnih izbora bio nedovoljan da bi opravdao pobedu opozicije.
       Nada iz Tirane: Sasvim neočekivano, međutim, prilika za popuštanje u srpsko-albanskim odnosima ukazala se na drugoj strani događajima u Albaniji u zimu i proleće 1997. godine. Krajem 1996. godine, naime, u Albaniji je došlo do kolapsa piramidalnih banaka što je izazvalo talas masovnih političkih protesta koji su doveli i do pada režima Salija Beriše i dolaska na vlast Socijalističke partije Albanije i harizmatičnog Fatosa Nana. Ubrzo po dolasku na vlast, nova vlada je poslala signale da je spremna za odmrzavanje jugoslovensko-albanskih odnosa:
       Avgusta 1997. godine novoimenovani albanski ministar inostranih poslova Paskal Milo izjavio je da "kosovski problem treba rešavati u skladu s međunarodnopravnim normama" što je u jugoslovenskim političkim krugovima shvaćeno kao diplomatsko otvaranje Albanije. U intervjuu objavljenom u "Politici" Ratomir Tanić i ja smo pozdravili izjavu Paskala Mila i preporučili da Beograd uzvrati na sličan način. Odgovor je, odista, ubrzo usledio: Slobodan Milošević je krajem avgusta uputio čestitku novoimenovanom albanskom predsedniku Rexepu Mejdaniju što je bila jednostavna protokalarna poruka ali veoma značajna ako se ima u vidu stanje jugoslovensko-albanskih odnosa koji su godinama bili gotovo zamrznuti. Već u septembru učinjen je novi korak kada su se u Njujorku na godišnjem zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija sreli ministri inostranih poslova Milan Milutinović i Paskal Milo. Krajnji domet ovih kontakata bio je susret Slobodana Miloševića i Fatosa Nana na balkanskom samitu na Kritu u novembru 1997, prvi jugoslovensko-albanski susret na vrhu posle pedeset godina (Josip Broz Tito i Enver Hoxa poslednji put su se sreli 1947). Nažalost, nova vlada u Tirani nije imala snage da utiče na zbivanja ni u vlastitoj zemlji a još manje na Kosovu i Metohiji gde su ekstremisti OVK procenili da je došao poslednji trenutak za oružanu akciju koja je ubrzo usledila u Drenici.
       Jesen 1997. godine donela je, međutim, i druge promene. U Srbiji su održani parlamentarni izbori koje je deo opozicije bojkotovao što je za posledicu imalo slabljenje centra u srpskom parlamentu (u kome je ostalo samo 45 poslanika SPO-a) i jačanje krajnje levice i krajnje desnice koje će ubrzo preuzeti kormilo srpske politike. Oktobra meseca održani su i izbori u Crnoj Gori na kojima je pobedila koalicija Mila Đukanovića što je iz osnova izmenilo karakter odnosa u novoj jugoslovenskoj federaciji. Posledica svih ovih događaja bilo je stvaranje tzv. patriotske koalicije u Srbiji početkom 1998. godine čije će se posledice uskoro snažno osetiti i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici.
       Oštar kurs nove vlasti i namera da se prema političkim protivnicima nastupi sa pozicija sile ubrzo su doneli niz zakonskih i drugih mera među kojima se izdvajaju zakoni o medijima i univerzitetu kojim je započeta represija prema nezavisnoj štampi dok su na Univerzitetu sprovedene čistke političkih neistomišljenika. U takvim okolnostima ne samo da više nije bilo mesta za politički dijalog s kosovskim Albancima nego je još više zaoštrena represija srpskih vlasti na Kosovu i Metohiji koja je dalje oslabila uticaj DSK (gde je u međuvremenu došlo do podele između "meke" linije Ibrahima Rugove i "tvrde" linije Hidajeta Hisenija) i išla naruku ekstremistima "Oslobodilačke vojske Kosova".
       Novi patriotizam: U osnovi ovog političkog i ideološkog talasa nalazi se pomalo eklektični spoj nacionalnih i levih ideja koje su objedinjene u ideji "novog patriotizma" i svode se na tezu da su Srbija i Jugoslavija žrtve novog svetskog poretka zasnovanog na procesu globalizacije ("mondijalizmu") iza koga stoje vojnopolitička dominacija i nove kolonijalističke ambicije Sjedinjenih Država. Pred njihovim pritiskom, prema ovim shvatanjima, pokleknule su i istočnoevropske zemalje (uključujući otcepljene jugoslovenske republike) a Srbija i SR Jugoslavija su poslednje tačke otpora u Evropi i zbog toga su izložene agresiji SAD i njihovog glavnog vojnopolitičkog instrumenta Severnoatlantskog pakta. U njihovoj službi su ne samo separatisti u ostalim jugoslovenskim republikama, koji su doveli do komadanja SFRJ, nego i unutrašnja "peta kolona" i "strani plaćenici" prema kojima se legitimno mogu primeniti sva zakonska i druga sredstva represije. Srbija i Jugoslavija, smatraju pristalice ove doktrine, imaju u svojoj borbi protiv "novog fašizma" i moćne saveznike progresivne snage u Rusiji, Kini i svim zemljama koje su žrtve američke hegemonije ali i u progresivnom javnom mnjenju na Zapadu koje će se, pre ili kasnije, podići protiv tiranije i pobediti u ovoj borbi. Ideje "novog patriotizma" evoluirale su od 1998. do 2000. utoliko što je u njima danas mnogo manje nacionalističkih a mnogo više levih ideja iako osnovna struktura ove doktrine nije promenjena i kreće se u okvirima jedne pojednostavljene i donekle osavremenjene interpretacije lenjinizma.
       "Novi patriotizam", nastup s pozicija snage i rastuća ksenofobija ubrzaće novi sukob sa Sjedinjenim Državama i NATO-om. Naime, naporedo s pomenutim političkim događajima u Srbiji u Sjedinjenim Državama i Zapadnoj Evropi naglo je jačala srbofobija koja krivca za stanje na Balkanu više nije tražila samo u režimu nego u čitavom narodu na osnovu čega će harvardski profesor Danijel Xonah Goldhagen maja 1999. godine razviti doktrinu o "kolektivnoj krivici Srba" i "benignoj okupaciji" Srbije kao jedinom rešenju za probleme Balkana.
       Američki Pentagon je planove za intervenciju NATO-a protiv Srbije pripremio već u leto 1998. godine, dok je stav da je "vlast u Srbiji problem a ne deo rešenja problema" u američkoj administraciji zauzet u novembru 1998. godine posle neuspeha posredničkih napora Ričarda Holbruka u Beogradu. Od tog trenutka nadalje preovladaće stav da cilj američke politike prema Beogradu više ne treba da bude da vlast privoli da prihvati određeno rešenje već da je sruši. Francuska, Rusija i zapadnoevropske zemlje u Rambujeu pokušale su da daju poslednju šansu diplomatiji i spreče rat i posledice koje bi on izazvao na Balkanu, u Evropi, transatlantskim odnosima i odnosima između Zapada i Rusije. Za ekstremiste u "Oslobodilačkoj vojsci Kosova", međutim, to je bila prilika da za svoje ciljeve mobilišu ne samo zapadno javno mnjenje nego i najmoćniji vojni savez na svetu.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Decenija (1989-99) u kojoj se od ukidanja autonomije po Ustavu SFRJ iz 1974. stiglo do "KFOR autonomije" i potpune internacionalizacije kosovskog pitanja proces je koji će se dugo analizirati i razjašnjavati. Predrag Simić viši naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku u Beogradu (inače bivši direktor Instituta), spoljnopolitički savetnik predsednika SPO Vuka Draškovića i sam učesnik događanja u završnoj fazi napisao je knjigu o tome, koja uskoro izlazi u izdanju izdavačke kuće NEA iz Beograda. NIN će u nekoliko nastavaka objaviti

najzanimljivije delove
      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu