U čemu je pogrešio Ivan Stambolić; kako je građen imidž Slobodana Miloševića; šta je prevagnulo na Osmoj sednici; prst Vinka Hafnera i uloga Rize Sapundžije. Šta je predlagao Zimerman i kako je Milošević uvredio Kozireva; zašto Gardijska brigada nije išla na Zagreb; kako je Milošević prokomentarisao uvođenje sankcija; Miloševićev psihički lom 9. marta; šta je predlagao Ćosić; zašto je stvoren JUL

      Kao čovek koji vam je verovao, neposredno i nesebično pomagao, osećam se prevarenim i pozvanim da vam ovo saopštim: gospodine predsedniče narod vam je gladan, zgažen i ponižen! Jedina stvar na koju se vi danas pozivate jeste patriotizam; ako ste zaista patriota i volite ovaj narod, podnesite ostavku. Sa vama na čelu ovaj narod nema budućnost!" poručuje u svom otvorenom pismu Zvonimir Trajković (52) savetnik Slobodana Miloševića do kraja '93, čovek koji je aktivno učestvovao u stvaranju njegove harizme. Od sredine '94. postaje savetnik Radovana Karadžića, i ostaje uz njega do '97. "Bio sam preneražen kad sam čuo da Milošević uvodi sankcije Republici Srpskoj!", objašnjava Trajković motive svog odlaska na Pale.
       Poslednjih meseci često gostuje na lokalnim televizijama Srbije.
       - Nedavno mi u Bajinoj Bašti prilazi čovek, zemljoradnik, kaže: "Ja sam vas gledao na televiziji!" "Drago mi je, da li vam se dopalo?" Nije mi odgovorio, samo se nasmejao i pružio flašu rakije. Ganula me je ta topla ljudska reakcija na moju priču.
       KOSOVSKO PITANjE: Posle albanskih demonstracija '81. okupilo se nekoliko nas: Kosta Bulatović, Šolević, Boško Budimirović, Duško Ristić, Bogdan Kecman... sa ciljem da pomognemo srpskom narodu na Kosovu. Pokrajina je, faktički, bila pod albanskom vlašću; trebalo je nešto učiniti da ne bude država u državi i dovesti Srbe u ravnopravan položaj. Nismo se organizovali sa ciljem nekakvog rušenja, već kako da istupimo sa tim problemom, kako da ga plasiramo u medijima i primoramo tadašnje državno rukovodstvo da ga reši. Tvrdim da nije bilo nikakvog "osvešćenog" nacionalizma, već samo želja da Srbi na Kosovu ne budu građani drugog reda. Počelo je sa "peticijom 2011", da bi se kasnije sve pretvorilo u "događanje naroda".
       Jedan od retkih ljudi iz tadašnjeg srpskog rukovodstva koji je hteo da čuje naše probleme bio je Slobodan Milošević. Ja sam uspostavio kontakt sa njim. Ništa spektakularno nisam mu rekao u našem prvom razgovoru. Govorio sam o našim problemima: šta se događa na Kosovu i šta se sve može dogoditi. Posle dva sata razgovora, rekao je: "Da se mi ponovo vidimo!" Naši razgovori počeli su da bivaju sve češći. Kad sam hteo da zapišem njegov kućni broj telefona, rekao je: "Zapamti!" Stavio mi je na fin način do znanja: ako nešto krene naopako - mi se nikad nismo videli. Time je jasno pokazao da mi treba da preuzmemo rizik. Da smo to odbili, izgubili bismo ga. Prema tome, takav položaj morao je da bude prihvaćen. Shvatio sam da bi na kosovskom pitanju on mogao da napravi političku karijeru; neko će, svakako, na tome praviti karijeru, zašto to ne bi mogao da bude on?
       Delovao je energično, kao čovek koji dobro i brzo misli. Niste morali da mu pričate baš sve detalje da bi shvatio suštinu. Uopšte, izgledao je kao čovek koji može da uradi jedan ozbiljan posao. Pa, kad je on nama hteo da pomogne, onda smo i mi, cela ta kosovska grupa, maksimalno pomagali njemu da ispliva na političkoj lestvici. I da uspe. Nismo prepoznali tu njegovu patološku želju za vlašću. Patriotska osećanja na koja se on veoma često poziva, Milošević nema. Za njega je to samo retorička igra koja mu pomaže da očuva vlast. Ništa više.
       SENDVIČ U KOSOVU POLjU: Jedan zanimljiv moment, kako je Milošević postao bog koji hoda za Srbe na Kosovu: Ivan Stambolić bio je pre njega u Kosovu Polju i održao je odličan govor, ali napravio je fatalnu grešku otišavši sa Vlasijem na Brezovicu, gde se tri dana zabavljao. Narod je to saznao i shvatio da im od njega nema pomoći. Tražili smo od Miloševića da on dođe u Kosovo Polje i održi govor. Nećkao se, ali je pristao. Znajući prethodnu situaciju, nagovorili smo ga da posle govora demonstrativno odbije da sa Vlasijem ode na ručak, a mi ćemo kroz otvoren prozor na kolima, da mu dodamo sendvič koji će on pojesti. E, taj sendvič je od njega napravio boga. Narod je odmah prokomentarisao: "Ovo je pravi čovek, naš čovek - neće da ide da ruča sa Albancima!" Kasnije smo odštampali milione njegovih postera, ali smo rekli: "Zabranjeno je Miloševićeve postere isticati na javnim mestima!" Čim Srbinu nešto zabraniš, normalno da će mu to biti najslađe da uradi. To su sitni detalji koje je naša ekipa činila utirući put Miloševiću kao budućem lideru svih Srba. Davali smo mu sugestije da treba da kaže: "Srbija mora da se uspravi!" Do tada, mnogi su se osećali postiđenim da kažu: Ja sam Srbin. To je moralo da se ispravi. Takvi kontakti sa Miloševićem trajali su sve do usvajanja Ustava '89. godine.
       Bilo nam je značajno da Milošević pobedi na Osmoj sednici kako bismo mogli da nastavimo sa svojim aktivnostima. To je bila partijska država; normalno, ko pobedi u partiji, preuzima lidersku poziciju. Na Osmoj sednici pobedu je, u stvari, odnela glasačka mašina: kad se stvar dovede do glasanja, onda glas jednog autoriteta Čkrebića i tada nepoznatog Minića potpuno je iste vrednosti. Ubeđivali smo određene ljude, članove Centralnog komiteta koji nisu bili veliki autoriteti, da podrže Slobu, i uspeli da napravimo glasačku mašinu sa manje poznatim ljudima. Na drugoj strani ostali su neki autoriteti.
       SAVETNIK: Milošević preuzima kormilo Srbije; u suštini, postao je predsednik Predsedništva, mada ono gotovo i nije funkcionisalo. Finalizacija nekog mog posla bilo je usvajanje Ustava 89. U jednom momentu Milošević je zatražio od mene da odem na Kosovo, nekim poslom. Rekao sam da ne mogu. "Kako, ne možeš?!" "Ne mogu, čoveče, ja radim dva posla: u IBM-u koji me plaća, i radim ovo! Tri godine nisam bio na godišnjem odmoru!" Ponudio mi je da radim u njegovom kabinetu. "Šta da radim u Kabinetu, ja nisam školovan za to, ja sam inžinjer?!" Insistirao je na tome, i ja sam prihvatio da budem njegov savetnik, sa šest puta manjom platom od one koju sam imao u IBM-u. Ipak, to je za mene bio izazov.
       Uz šefa Kabineta Gorana Milinovića u tom trenutku Milošević je imao tri savetnika: Željko Simić je pokrivao žurnalistiku, publicistiku i kulturu. Vlada Kutlešić društveno-politički sistem i pravna pitanja, a ja sam najviše bio okrenut Kosovu i privredi. Može se, čak, reći da sam bio "devojka za sve".
       Radeći 14 godina u IBM-u, imao sam dobar pregled u kakvoj je situaciji naša privreda. U tom periodu Slovenci su proturili pet i po milijardi dolara preko malograničnog prometa. Hrvati su prikazivali milijardu i po od turizma, a imali dva puta više. Srbija se svela na sirovinsku bazu, i to se moralo promeniti. Slovenci i Hrvati pravili su klimu straha oko Miloševića kako bi zadržali svoje privilegovane pozicije. Kroz zvanične organe vi to nikako niste mogli da promenite, jer u saveznom parlamentu svaka republika imala je po 40 delegata, a pokrajine po 20. Svaki naš predlog u Saveznoj skupštini bio je blokiran. Takođe, Ante Marković je perfidnom igrom prelivao devizna sredstva u Sloveniju i Hrvatsku ostavljajući državi nerešene kursne razlike. Dalje, na svim značajnim mestima gde se suštinski odlučuje bili su Slovenci i Hrvati. U diplomatskim predstavništvima imali smo zastupljenost srpskih kadrova više od 50 odsto, ali u Gabonu, Gvineji Bisao... U svim značajnijim zemljama dominirali su Hrvati i Slovenci. Bilo je to Titovo nasleđe koje smo morali da izmenimo. I tražili smo način da to promenimo. Ali, niko nije dozvoljavao da mu povoljna pozicija bude ugrožena. Tu počinju naši prvi sporovi. E, onda Slovenci i Hrvati počinju da nam prave probleme na Kosovu gurajući Albance na nas. U tom kontekstu odigrava se štrajk rudara u Starom trgu, i medijska parada sa bananama za rudare - iz Slovenije. Sve sa ciljem da se mi zabavljamo tim problemima i ne ugrožavamo njihove privilegovane pozicije.
       PRST VINKA HAFNERA: Kritičan momenat za raspad Jugoslavije bio je 14. vanredni kongres SK. Sazvan je na naše insistiranje sa prostom računicom da ćemo u sali imati više od polovine naših delegata, pošto je Srbija imala najbrojnije članstvo u SK Jugoslavije. Na kongresu Partije nema proporcionalne zastupljenosti svih republika, jer na 10 hiljada članova dolazi jedan delegat. Izračunali smo da ćemo u kongresnoj sali imati dovoljno ljudi da možemo da izglasamo za nas značajne odluke. Normalno, računicu su pravili i Hrvati i Slovenci, dogovorili su se da napuste Kongres ako dođe do majorizacije. Tvrdim da Milošević nije želeo da razbije Jugoslaviju, on je samo nespretnim i neodlučnim potezima doveo do toga.
       Predlagao sam da policijskim snagama opkolimo Sava centar i da im šapnemo da se odatle niko neće pomeriti dok se stvari ne reše. Kako god da se reše. Znate, smešno je da vi sad pričate kako je Vinko Hafner u Sava centru pretio prstom Miloševiću. A ovaj je bio predstavnik više od 50 odsto tadašnje Jugoslavije. Normalno, slabiji moraju da se saviju. To su pravila igre i to nam svet stalno pokazuje. Nema Amerika tako moćnu armiju da bi isključivo branila svoju teritoriju, nego svoje interese u svetu. Ono što ne možete politički da postignete, malo pritisnete, i to je tako od pamtiveka. Normalno, zapadni, pragmatični svet očekivao je od Srbije, kao najmnogoljudnije i Miloševića koji je imao tako snažnu podršku naroda, da to i uradi, da stavi državu na noge. Ali, on to nije znao da uradi.
       Kao čovek, on nema političku hrabrost da u određenom trenutku donese jasnu i hrabru odluku. Kad dođe takav kritičan momenat, na vas se čeka da presečete Gordijev čvor, i tu nema priče. E, on stalno nešto čeka: "Pa, da vidimo... Sad ćemo..." I na kraju - ništa. Za taj moj predlog, rekao je: "Ti nudiš siledžijske metode, to ne može!" "Ali, imaćeš raspad zemlje?!" Jer, jasno je da će se prilikom raspada Partije urušiti partijska država. Jeste, lepše je kad to može da se uradi na politički način, ali ako ne može?
       Govorio sam mu: "Moraš da zameniš Rizu Sapundžiju u Predsedništvu. On će sto puta glasati za srpski predlog, ali kad dođe dan D, glasaće protiv." Tako se i dogodilo. Bio je rob starih partijskih ključeva: Albanac treba da bude u Predsedništvu. Pa, ne treba, Albanac je bio već pet puta na tom mestu, daj da stavimo Srbina. E, kad je glasano 4:4, i kad se Predsedništvo faktički raspalo, smenio je Rizu i postavio Vukašina Jokanovića. Ali, to je bila zakasnela odluka, voz je otišao. Tipičan primer za Miloševićev stil - odluka je doneta u 12.05. Odličan je individualac, ali katastrofalan organizator. Individualne sposobnosti vam pomažu da brže dođete do mesta predsednika, ali kad ste na tom mestu morate da imate osećaj za organizaciju, da umete da planirate, da vučete poteze koji će suštinski dati rezultate kroz nekoliko godina. On to ne ume, hoće sve sam da uradi, faktički, postaje usko grlo države.
       RUSKO RAME: Prva Miloševićeva krupna greška na međunarodnom planu (kasnije će nas skupo stajati) bilo je njegovo odbijanje da primi američkog ambasadora Zimermana, šest meseci. Bio je to prilično težak period za američkog diplomatu. Ako on u tom svojstvu ne može da uspostavi normalan kontakt s predsednikom, on nema tu šta da traži. Amerikanci su to Miloševiću dobro zapamtili. Uz njegovo odobrenje, ja sam se sastao sa Zimermanom nekoliko puta u nameri da vidimo šta oni to žele. Zimerman tada, zapravo, nije tražio ništa. Dao je predlog da kao zemlja, koja je bila liberalnija od ostalih socijalističkih zemalja, krenemo sa privatizacijom malih privrednih sistema: "Daj, počnite, pokažite da idete u tom pravcu! Šta će vam državne berbernice? Pomoći ćemo vam, daćemo vam kredite. Ali, idite u tom pravcu!" Bili su spremni da podrže Miloševića za predsednika SFRJ, da urade sve u tom smislu. Ali, mi nikad nismo dali jasan odgovor. U suštini, ništa nismo ni radili na tome: "Reci im da hoćemo, pa ćemo videti..." Milošević nije razumeo u kom pravcu se svet kreće, odmah je zauzeo gard prema Americi. Kad je pao Berlinski zid i raspao se SSSR, izgubili smo značajnu stratešku prednost koju smo imali.
       On slabo koristi savetnike, timove za analizu. Oslanja se isključivo na svoje umeće vođenja razgovora. Službe su davale korisne informacije, ali treba ih koristiti. Prvo treba znati šta hoćeš da postigneš, i u tom pravcu orijentisati rad službi. Ne možete predsedniku govoriti ono što vas ne pita. Možete to i učiniti nekoliko puta, ali nenadoknadivo je ako on nema taj osećaj. Ako nema timskog rada. Tako se i dogodilo da se u prisustvu Kozireva svom žestinom obruši na Jevreje ne znajući u tom trenutku da je Kozirev ruski Jevrejin, rođen u Belgiji.
       RAT: Kad je Predsedništvo ostalo na glasanju 4:4, praktično, zemlja se raspala, a armija je izgubila vrhovnog komandanta. Od Miloševića se očekivalo, kao od čoveka sa najvećim političkim uticajem, da izda jasan nalog armiji. Ona je bila raspoložena da takav nalog prihvati i završi posao. Satima je u četiri oka razgovarao sa Kadijevićem i Adžićem, smatrao sam da je dogovor postignut. Nije! Milošević je očekivao da će armija sama reagovati, a ona je tražila jasan nalog političara. Ako armija sama reaguje, prvo treba da pohapsi sve političare, pa da završi posao. Šta će im političari ako se stvar rešava na takav način.
       U vreme sukoba u Sloveniji, Milošević kaže: "Pa, dobro, može i tako. Neka idu Slovenci!" Ako oni odu, i drugi će to pokušati. Ne može se jednoj republici dati takvo pravo, drugima ne. Posle prikazivanja filma o Špegelju i šverca oružja u Hrvatskoj, bilo je logično da se pohapsi rukovodstvo Hrvatske ili makar ljudi koji su bili umešani u šverc oružja. Međutim, mi smo prikazali taj film i ostali i dalje da ga gledamo, kao da se sve to odvijalo u Gabonu. Prvo se, valjda, pohapse ti ljudi, pa se građanima prikaže film kao obrazloženje njihovog hapšenja.
       Milošević je čekao. Ne znam šta je čekao, nešto jeste. Počinje haotičan raspad uz sporadično ratovanje. Jugoslovenska armija je imala takve resurse da je čitav rat na prostoru SFRJ mogao biti završen za nekoliko dana. Vukovar, Sarajevo... To je Milošević. Nijedan pragmatičan političar ne bi to uradio. Ako ste krenuli na Vukovar, zauzmite ga za tri dana, i svet će reći: U redu je. Nemate pravo da gradove mrcvarite i bombardujete mesecima. Niko u svetu neće vam odobriti da to činite. Pazite, šest meseci Amerikanci nisu priznavali otcepljenje Slovenije i Hrvatske, čekali su da završimo posao. Pošto mi to nismo znali ni umeli, oni su se uključili u rešavanje konflikta na Balkanu. Na koji način, spoznali smo.
       Kad je Gardijska brigada pokrenuta iz Beograda, morala je da završi u Zagrebu. Ne zato da bismo okupirali Hrvatsku, nego da bismo u Zagrebu raščistili srpsko pitanje u Hrvatskoj i sve teritorijalne sporove. Lično nisam bio za rat, ali ako niste uspeli drugačije i opredelili se za tu varijantu, onda ratujte, nemojte da se igrate. Pokrenite sto hiljada vojnika na Sarajevo - prestaće rat i ne treba mrcvariti grad tri godine. Upotrebom moćne sile razoružavate protivnika. To je humanije za obe strane, ako se za rat uopšte može reći da je human. Pravite paravojne formacije u trenutku kada imate jednu od najmoćnijih armija u Evropi?! Koja mu je, pri tom, poklonila poverenje. Mogao je da izda jasne naloge; za kratko vreme bili bi razrešeni mnogi problemi i pragmatični Zapad bi prihvatio i takvo rešenje. Ali, neće da prihvati višegodišnje ratovanje, bombardovanje gradova, ubijanje civila.
       SANKCIJE: Na večeri u "Knezu" sa kanadskim ambasadorom, saznao sam da nam Zapad sprema sankcije. Kad sam to saopštio Miloševiću, kaže: "Ma, ko ga... Mnogo on zna!" A znali smo da će nam uvesti sankcije, predugo smo se poigravali Zapadom. Obećavali da ćemo ući u tranziciju - Ovako ćemo, ne, nego ovako! Oni su čekali, čekali, pa su nam saopštili: E, sad čekajte vi, nećemo tako više! Prvo su nam uveli blaže sankcije, potom stroge. Ako ste odlučili da se "Srbija saginjati neće", morate da pripremite državu za tako nešto. Vlada mora da ima spreman plan i da privredi i građanima dâ jasne instrukcije. Mi smo se ponašali kao da se ništa nije dogodilo. Zemlja koja ima gotovo sve osim dovoljne količine nafte i gasa, čak i pod sankcijama ne bi smela da padne tako nisko. Izdržali smo 80 odsto sankcija - i prihvatili sve uslove. E, onda, oni kažu: Aaaa, znači sankcije deluju! Sad ćemo još da vas pritisnemo!
       To je Milošević. Nijedan posao nije uradio do kraja. Ako je ratovao, nije ratovao sa jasnim ciljevima i punom snagom. Sankcije nije umeo da izdrži do kraja... Izgubio je sve političke i vojne bitke. Na kraju je gubio i pregovore. Čovek - gubitnik!
       ULOGA ĆOSIĆA I PANIĆA: Milošević nikad nije smatrao opoziciju ravnopravnom, eventualnim partnerom u vlasti.
       Kažem Miloševiću: "Traži Vuk da ga primiš". "Neka napiše zahtev, primiću ga!" "Čekaj, on je lider najveće opozicione stranke, moraš da ga primiš?!" "Ne moram!" Kad je to saopšteno Vuku, normalno, rekao je: "Ma, nek se nosi!" Nikad se nije postavio kao predsednik svih Srba, i to je tako do danas. Nije džaba rekao za opoziciju da su janičari. Dodao bih jedan komentar: Ako su opozicionari janičari, onda Srbijom još vladaju Turci.
       Suštinski, on nikad nije prihvatio Ćosića i Panića kao ljude koji treba da mu pomognu. Za njega oni su bili pioni koje je želeo da drži u džepu. Molio je Ćosića da se prihvati mesta predsednika SRJ a kad je ovaj to učinio, Milošević mu je stalno stvarao probleme i opstruirao njegov rad. Ako si već tražio da jedan takav srpski autoritet preuzme obaveze i tu funkciju, dozvoli mu i da nešto uradi. U politici ne postoji apsolutna poslušnost na tom nivou, niti je Ćosić čovek koji će nešto tako prihvatiti. Ali, kod Miloševića nema kompromisnih rešenja. Već smo bili zaglibljeni u sankcijama, Ćosić mu je jasno predložio: "Daj da Panić i ja završimo ovaj prljavi posao! Ti si mlad čovek. Imaš partiju i kroz njen mehanizam ponovo ćeš doći na vlast." Nisu dobro procenili Miloševića.
       IZDAJNICI: Jeste, Milošević se bio izbezumio 9. marta '91. I to je bilo logično: dve godine pre toga imao je milion oduševljenih pristalica na Gazimestanu, najednom dolazi u situaciju da izvede tenkove na sopstveni narod. To je uzrokovalo stravičan psihološki lom u njemu. Nije on nikakva mašina, čovek je kao i drugi. Bio je van Beograda tog dana, ja sam dežurao za stolom, slao informacije i davao predloge. U dva popodne Radmilo Bogdanović je tražio da se izvedu tenkovi na demonstrante. Otišao sam kod Aleksandra Vasiljevića, tadašnjeg načelnika službe bezbednosti Armije, molio ga da tenkovi ne izlaze na ulice. Lično sam se uverio da se demonstracije osipaju, da nema razloga da bilo šta dalje preduzima. Aca Vasiljević je tražio da Milošević pošalje takav zahtev. Informisao sam predsednika detaljno o svemu, moj predlog nije usvojen i tenkovi su izvedeni u sedam sati uveče. Ostao je tužan i gorak utisak.
       Još dok sam bio Miloševićev savetnik, raspravljalo se u SPS-u kako da se napravi jedno njegovo krilo koje bi okupilo privatne biznismene. Ne da bi oni finansirali SPS, nego da bi se onemogućilo finansiranje opozicije. Em opozicionim strankama nije dato ni "crno ispod noktiju" kad su formirane, još hoćete da im potpuno blokirate finansiranje!? Tako je nastala ideja da se formira zasebna partija - JUL. Kome dati da vodi tako osetljivu partiju? Naravno, da bi to ostalo u porodici, dato je Miri. Bukvalno, napravljena je zamka: kad blokirate finansiranje stranaka, biće prinuđene da traže novac sa strane. E, onda se to slika, i kaže: Evo, izdajnici! Sve stranke trude se da prežive i bave se politikom, pa čega tu ima lošeg?!
       To zatvaranje svih prolaza događa se i sa medijima. Oni se dovode do bankrotstva i normalno je da se obraćaju fondacijama kao što je Soros. E, onda sledi etiketa: Izdajnici. Ne kažem da Zapad ne utiče na nezavisne medije: onaj ko daje novac, ima pravo i da utiče. Ali, vi ste medije doveli u tu poziciju.
       SAMO RETORIKA: Mnogo puta govorio sam Miloševiću: "Ne možeš i ne treba tako da radiš! Zašto svakom pokušavaš da staneš na kurje oko? Nemoj da dnevno proizvodiš neprijatelje, ne treba ti to. Budi gospodin čovek koga će, jednog dana, svi da pozdravljaju sa poštovanjem. Pa, da odeš do 'Ruskog cara', popiješ kafu..." Ne, vladao je i vlada đonom; doveo je sebe u poziciju da ne može mirno da ode s vlasti.
       Milošević nije komunista, ni socijalista, niti nacionalista. On je samo koristio retoriku o uzdizanju Srbije da bi se lakše probio na političkoj sceni. Tek kad ga dobro upoznate i vidite njegovo delovanje kao predsednika, shvatite ko je i šta je. Jedina partija koju on istinski priznaje jeste njegova fotelja. Porodica Milošević stavila je znak jednakosti između Srbije i sebe, vlasti i sebe.
       Znate, teško je kad sve to vidite i shvatite: vidite da voz ide u provaliju, da će svi izginuti, a ne možete da ga zaustavite. Uloga savetnika je nezahvalna uloga: to nije izvršna funkcija, možete samo da date savet. Dakle, ništa posebno ne možete da učinite, osim da odete iz Kabineta, što sam i učinio krajem 93. Naše neslaganje bilo je sve veće i veće. U jednom trenutku dođete u poziciju da u Kabinetu nemate šta da radite. Naprosto, osetite se suvišnim. Nikad se nije dogodilo da Milošević pozove svu trojicu savetnika i kaže: 'Daj, idemo u tom pravcu!' Ne, to su sve bili razgovori u četiri oka. Ja ne znam šta radi onaj, on ne zna šta ja radim. Vlada Kutlešić nešto krije od mene, ja od njega. Nikad to nisam razumeo. Ako se nema poverenje u te ljude, dovedu se drugi.
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ
      
       (Nastaviće se)

Nikad niko nije odbio da za kabinet predsednika nešto pomogne, uopšte, uradi nešto za državu. Svi su se odazivali, mada, nikad ništa nismo plaćali. Recimo, ja zamolim Akademiju nauka da nešto uradi za nas: dajte, pomozite nam! Oni su to rado prihvatali.        Milošević je imao, zaista, neverovatnu podršku naroda. Nikakvom tehnikom, verujte, ne možete da dovedete milion ljudi na Gazimestan. Bila je to opšta podrška čoveku koji je smatran reformatorom, koji će od ove zemlje napraviti dobru zemlju. Pa, i ja sam poverovao u to, nema priče.