NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Dečak koji nosi svetlo

Posle petnaest godina postojanja, valjevska Moderna galerija pokazuje da pitanje fantastike u slikarstvu još postoji i da je uvek aktuelno

      Hajde da izložbu otvorimo napolju, pao je predlog pred samo otvaranje izložbe Milana Tucovića u valjevskoj Modernoj galeriji. Naime, posetilaca je bilo daleko više no što prostor (ne baš tako mali) ove galerije može da podnese. I to u subotu, u dvanaest sati, baš u vreme kada se na obližnjoj Ravnoj gori održavao sasvim drugačiji skup na koji su Valjevci takođe otišli.
       Te iste subote u Valjevu se održavalo poslednje veče, recimo, džez festivala. Uglavnom sve je podsećalo na pitanje upućeno pre petnaest godina: može li mali grad izdržati teret velike kulture - ali u potpuno obrnutom smeru. Od velikih gradova u ovoj zemlji je ostao samo jedan. A on je, povučen svojim nevoljama i siromaštvom, koji su očigledniji u velikom gradu, počeo da stagnira, čak, ružne li reči, i da propada. Nije da su u Valjevu i ostalim gradovima Srbije "cvetali karanfili", ali izgleda da su se bolje snašli (kao i Pančevo, itd.), ili je entuzijazam pojedinaca opet došao do izražaja, kao u neka "sirota" vremena, entuzijazam koji u metropoli ne može ništa da proizvede.
       U Modernoj galeriji se zna ko je sve zaslužan za njen uspeh: slikar Ljuba Popović i galerista, direktor Dragutin Radojčić. Zaista je neverovatno koliko skromnim sredstvima oni uspevaju da održe jednu, ipak provincijsku, galeriju na svetskom nivou. Vođeni idejom fantastike u slikarstvu, već petnaest godina "pronalaze" naše slikare u čijim delima postoji crta fantastičnog (u kom slikarstvu toga nema) i birajući umetnike i njihove radove, dokazuju da je to baš to.
      
       Čuvar sna
       "Ja sam dete sa sela (Gorobilje kod Požege) i odmalena sam navikao da posmatram prirodu i živim sa prirodom", kaže Milan Tucović. "Onda sam, davno, video jednu Maneovu sliku reprodukovanu na majici koju je nosila moja sestra. Počeo sam da crtam, "čačkam" sve dok se nisam upoznao sa slikarstvom. Oduševio me je Pikaso, pokušavao sam da slikam kao on. Profesor mi je tada rekao: prvo nauči zanat, pa onda radi šta hoćeš.
       Milan Tucović (1965) izučio je zanat, i to veoma dobro. Vrlo često u njegovim slikama osetimo radove velikih majstora renesanse što u današnje vreme, bar ovde kod nas, ne znači da je na njega uticala renesansa već Medijala.
       "Mnogi kažu da se u mojim slikama ne oseća uticaj Šejke, ali oseća se i te kako."
       Kaže Tucović: "Veoma cenim Medijalu i Šejku, naročito. On je bio loš crtač, ali on je za slikarstvo i umetnost uradio mnogo više i ostavio posledice koje će još dugo biti važne u našoj umetnosti." Slikarstvo Milana Tucovića sledi ideju o integralnom slikarstvu. Besprekorno oslikan ljudski lik uvek je okružen detaljima iz prirode, vrlo preciznim kao na kakvoj Brojgelovoj slici ili gomilom "skalamerija" sa nekog otpada. Očigledna je njegova, moglo bi se reći, opsednutost satovima, ali ne satovima kao meračima vremena, već satovima kao mehanizmom.
       Popriličan broj slika dobio je "dodatke" koji izgledaju kao integralni deo slike, međutim to su zupčanici, stari satovi, federi, "razni suveniri, uspomene i opomene koje drže sliku u nekoj prividnoj prepoznatljivosti i aktuelnosti, ali i kao nagoveštaj moguće katarze".
       Mnoge slike su napravljene na kutijama i u kutijama sa svim mogućim i nemogućim "dodacima" u čemu je više no očigledan uticaj Leonida Šejke. To podseća na Šejkina "Skladišta" i "Đubrišta" - poslednju fazu njegovog rano prekinutog slikarskog delovanja.
       Đubrište - u Šejkinom značenju, koje je očigledno prihvatio i Tucović - predstavlja sumorni svet naših životnih priča i zaboravljene istorije, bedan ostatak materijalnih stvari, nekada korisnih, nekad beskorisnih, naših želja i nadanja.
      
       Kič i apstrakcija
       Gde Tucović nalazi sve to "dragoceno" đubre? "Na otpadima", kaže. "Znate, ja se ne družim sa nekim 'normalnim' svetom, moji prijatelji su marginalci koji mi sa svih đubrišta i napuštenih skladišta donose stvari za koje misle da mi mogu zatrebati." A taj prividni haos koji on komponuje u svoje slike, pomaže da u svojoj virtuoznosti slike, ne izgledaju previše slatkasto. Slatko se bije gorkim, red haosom.
       U predgovoru za katalog izložbe u Valjevu Milenko Radović je napisao:
       "Milan Tucović jeste, dakle, slikar ovog trošnog i sumornog sveta, a za nas to jeste i hrišćanskog sveta, kome ni dve hiljade godina naukovanja i podučavanja u veri, ljubavi i nadi, u životnoj radosti, radovanju, slavljenju i slavlju i duha i tela čovekovog, i čoveka, nisu bile dovoljne. Slikarstvo je Tucovićevo u tome smislu jedno podsećanje i opomena, jedna moralistička propoved, jer je ovaj slikar razuman i ne bez plemenite strasti i ljudske odgovornosti."
       Tucović kaže da ne voli apstraktno slikarstvo, ali kad njegovu sliku čisto likovno ogolimo, kad u njoj pogledamo na slučajno izabrane predmete sa otpada i đubrišta, onda ispada da su njegove ideje o umetnosti veoma bliske idejama apstraktnih slikara. Možda je i Tucovićevo školovanje doprinelo ovakvom načinu "izgradnje" slika (završio je vajarstvo), ali on očigledno nije samo puki sledbenik Medijale niti samo radi na "obnovi" figurativnog slikarstva, što je, inače, jedan od trendova u Americi. U njegovim slikama se još ponekad oseti miris sela i strah od mašine. On je mlad, za slikara naročito. Velika vrata su otvorena.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu