Radovan Popović je napisao biografije Andrića, Crnjanskog, Dučića, Selimovića, Ćopića, Isidore, Desanke... Upravo je objavio "dobronamernu priču" o Dobrici Ćosiću

      Žanr biografije u srpskoj književnosti uveliko je povratio Radovan Popović, dugogodišnji urednik kulturnog dodatka "Politike" subotom, objavivši čitavu malu biblioteku o našim najistaknutijim piscima - Andriću, Crnjanskom, Dučiću, Meši Selimoviću, Branku Ćopiću, Isidori, Desanki, Veljku Petroviću, Rastku Petroviću... Tu su i "Književna topografija Beograda", "Pisci u diplomatiji", "Pisci u službi naroda"...
       Sve ove knjige nastale su na osnovu dokumentarne građe i po tome su jedinstvene. Za "Život Meše Selimovića" Popović je dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost.
       Ovih dana, u izdanju "Narodne knjige" (urednik Gojko Tešić), pojavila se knjiga "Vreme vlasti" - bogato ilustrovani životopis Dobrice Ćosića, sa više od stotinu nepoznatih fotografija, faksimila rukopisa, posveta, pisama... To je do sada jedina knjiga o živom piscu.
      
       Na koji način dolazite do tih skrajnutih slika života naših velikih pisaca?
       - Ja volim to traganje po arhivama. Mi u Srbiji, nažalost, nemamo muzej književnosti - zaostavštine velikih pisaca su razbacane, najčešće u depoima arhiva i biblioteka. Zaostavština Isidore Sekulić je u podrumu Univerzitetske biblioteke, Veljka Petrovića u depoima Muzeja grada, gde je pohranjena i zaostavština Branislava Nušića, Crnjanskog u Narodnoj biblioteci Srbije, Desanke Maksimović takođe u Narodnoj, ali i u Valjevu, Branka Miljkovića u Nišu, Uskokovića u Užicu... Ali, u svakom slučaju, fondovi Narodne biblioteke u Beogradu, Arhiv SANU, Rukopisno odeljenje Matice srpske prave su riznice za saznanje o našoj književnoj prošlosti, pa i o velikanima srpske književnosti. Međutim, zbog nepostojanja Muzeja srpske književnosti, u kome bi bili smešteni ne samo njihovi papiri i o njima, već i ambijenti u kojima su velikani stvarali, mladi i buduća pokoljenja nemaju priliku da vide radionice u kojima su nastajale velike knjige... U svetu su poznate kuće legata gde se na vratima svake sobe nalazi mesingana pločica na kojoj piše da je to soba (ambijent) u kojoj je stvarao taj i taj umetnik. E, zamislite samo da mi u Beogradu imamo takav dom, sa dvadesetak soba u kojima bi bile rekonstruisane sobe (dok su živi savremenici, a i fotografije) u kojima je pisao Nušić, Isidora, Crnjanski, Meša Selimović, Ćopić, Kiš, Popa, Desanka, Marko Ristić, Dušan Matić, Davičo...
      
       Nije li to ulaženje u nekad čuvanu privatnost onih koji sada nisu u prilici da se tome usprotive?
       - Sve javne ličnosti su izložene tom riziku. Ali, pisanje o njima i pogled na ambijent u kome su stvarali nije gledanje kroz ključaonicu. Vidite, pre desetak godina u Americi je objavljena i izazvala veliki publicitet, knjiga "Žedna muza", u kojoj se govori o tome zašto pisci piju. Od sedam američkih pisaca koji su dobili Nobelovu nagradu za književnost njih petoro su bili alkoholičari (Sinkler, Luis, Judžin O'Nil, Fokner, Hemingvej i Štajnbek), a pre njih u alkoholu su uživali i drugi američki velikani, kao što su Džek London, F. S. Ficdžerald, T. Vilijams, Kapote, Karvel, Vulf, Parker... Ili, životne saputnice velikih pisaca često radoznalcima pružaju uživanje (a i istoričarima književnosti) da nešto više saznaju o velikanima pera. Setimo se samo uspomena Klare Malro, Simone de Bovoar na Sartra ili Katje Man...
       Zamislite samo da su životne saputnice naših nadrealista napisale svoje uspomene: Ševa o životu s Markom Ristićem, Lela o životu s Dušanom Matićem, Lula o životu sa Aleksandrom Vučom... Njihovi domovi bili su istinsko stecište srpskih (i ne samo njih) pisaca različitih generacija, u njihovim salonima vođeni su zanimljivi i značajni razgovori, susreti umetnika. Ovih dana u žiži interesovanja naše javnosti je knjiga Mire Stupice, sećanje na ljude i događaje, u kojoj je sa izuzetnim darom i šarmom, ali i delikatno, ispričan jedan bogat život. Mira Stupica se nije libila da svoj život ispriča mozaično, ali zanimljivo, tako da se čitalac teško odvaja od knjige. Kao, uostalom, što je, setimo se, Klara Malro ispričala priču o svome životu s Malroom, u kome je i ova epizoda: osam dana uoči venčanja otišla je u opštinu, kod beležnika, pružila mu 300 franaka i zamolila ga da ne čita godine rođenja. Shvatam, kazao joj je beležnik, buduća mlada je malo stara, a mladoženja je isuviše mlad... Učinio joj je tu uslugu i spasio ogovaranja mladoženjine familije.
      
       Da li se vi u vašim knjigama klonite takvih pikanterija?
       - Ja sam pisao životopise pisaca koje volim i u njima su mnogobrojne priče savremenika ili epistole koje svojom pitkošću približavaju pisca čitaocu. Za knjigu o Andriću, na primer, mnogo su mi pomogli Andrićevi bliski prijatelji, a naročito Vera Stojić. Kada sam pisao priču o životu Meše Selimovića, Darkina pomoć bila mi je dragocena, kao uostalom i pomoć Cice Ćopić, Brankove supruge ili pomoć Nikol Marić za priču o Sretenu Mariću, pomoć Haše za životopis Vaska Pope. Te životne saputnice naših književnih velikana pomogle su mi da "ulovim njihovu prošlost". Mark Tven je govorio da biografije nisu ništa drugo do odelo i dugmad čoveka, dok je Moroa jednom napisao: "U suštini čovek je ono što skriva..."
      
       Upravo ste objavili "Vreme pisca" o Dobrici Ćosiću. To je prvi put da ste napisali životopis jednog život pisca...
       - U svetu to nije ništa nenormalno. O Sartru su, na primer, još za života objavljene dve biografije, slično je bilo i s Beketom, Moravijom... Uostalom, Epštejn je govorio da pisci autobiografija obično lažu, dok pisci biografija uglavnom greše. Dobrica Ćosić je već klasik naše književnosti, najveći nacionalni pisac, ali i čovek izuzetno zanimljivog života. Ovo je pokušaj da se "sa svirepom preciznošću", na osnovu činjenica, ispriča jedna dobronamerna priča. Naglašavam - dobronamerna. Beket je, kao i Ćosić, autorizovao svoju biografiju, a i sam Ćosić ne zatvara priču o sebi. Na kraju on kaže da je to jedan od mogućih pogleda, a kako će taj život u budućnosti biti ocenjen, to se sada može samo nagađati. Mi, inače, imamo mnogo knjiga u kojima se "preterano psihologizira" ili "cepidlački detaljiše" o piscima, sa gomilom fusnota, tako da prosečan čitalac ne može, i da želi, da dopre do ličnosti pisca od tolike učenosti. Nedavno, kada sam bio u poseti jednom živom velikanu naše književnosti, rekao mi je da svoja sabrana dela sam priređuje, da ne želi da se neki istoričar književnosti ili kritičar iživljava nad prvom verzijom, drugom, trećom... Smučili su mu se, veli, Branko Radičević i Nastasijević kada je video te verzije. Ono što unese u svoje knjige to je njegovo konačno delo, a ostalo ide u koš... I, zaista, pokazao mi je prepunu veliku kesu sa papirima za bacanje, pošto u kući sa centralnim grejanjem nema peć... Isidora Sekulić je pomoću peći rasteretila tumače svoga dela...
      
       JOVAN JANjIĆ