Njeno genetsko stablo seže do Riharda Vagnera, njen talenat violinistkinje je vanserijski, ali ko će joj pomoći da se razvije do poslednjih stepenika svojih mogućnosti

      Biografija sedamnaestogodišnje Maje Une Vagner neobično podseća na one godine života onih koji se nazivaju vunderkindima, ali svako ko poznaje ovu mladu devojku, a krug njenih prijatelja je veliki, nikada, ni u kojoj prilici neće moći čak ni da nasluti ličnost drugačiju od njenih vršnjaka. Spontana u komunikaciji, srdačna, iskrena, naivna u granicama svojih godina, lepa, pametna, na trenutke neuobičajeno mudra u razumevanju komplikovanih stvari, Maja Una Vagner tek na koncertnom podijumu otkriva svoju pravu prirodu. Iskonski darovita, intuitivno nepogrešiva, muzički briljantno inteligentna, emotivna, sposobna da publici, ma koja ona bila, sugeriše da ono što radi, čini baš onako kako je to najbolje. I jeste sa njene, ali i ne samo sa njene tačke posmatranja. Dakle, Maja Una Vagner nije vunderkind u uobičajenom smislu tumačenja tog pojma, već mlada osoba koja je svoj put pronašla spontano i njime korača kao u ljubavnom zanosu. Jednostavno, muzika je njen svet, i ona je svet muzike.
       Sa samo tri godine, prva igračka joj je bila violina , ona najmanja po veličini. Budnom oku njene majke to nije moglo da promakne. Jedna od priča na kojoj Maja Una neće insistirati, ali kojoj mnoge činjenice idu u prilog, jeste da njeno porodično stablo u prošlosti seže do Riharda Vagnera, kompozitora koji je obeležio prelaz iz devetnaestog u dvadeseti vek. Genetsko nasleđe ili srećan spoj učinili su svoje. Zoran Milenković, pedagog čiji je najuspešniji rezultat poznati Stefan Milenković, bio je njen prvi profesor. U sedmoj godini Maja Una je svirala na koncertu za mir posvećenom deci. Kakva koincidencija? Prva saznanja sedamnaestogodišnjakinje koincidiraju sa vremenom kada se ratni vihor nadvio ne samo nad njenu glavu već nad svom decom ove zemlje, nekadašnje velike Jugoslavije i sadašnje, onolike kolika ona jeste, ako neko uopšte to zna.
       Violina je u tim godinama bila i ostala najčvršći oslonac, nešto u čemu se uprkos svemu pronalazi smisao i lepota življenja. Dobro uvek pobeđuje zlo, govorila je mlada devojka i onda kada je sve izgledalo crno. A tamna strana života namenila joj je borbu bez prestanka, ne samo sa samom sobom u želji da od sebe učini najbolje što može, već i u realnim dimenzijama života u kojima, u našem vremenu i našem okruženju malo ko, ili niko nema namere ili želje da pomogne mladom muzičaru da se razvije do poslednjih stepenika svojih mogućnosti. Nema stipendije za mladu violinistkinju koja bi joj omogućila spokojniji život, nema nikog ko razmišlja da profesija muzičara zahteva materijalna sredstva u obliku sredstava za rad, a to su violina, žice, gudalo...
       Svojevremeno, Skupština grada izašla je u susret vapaju za pomoć, ali rasni muzičari se rađaju i to ne postaju preko noći, čarobnim štapićem, već životom i radom svakoga dana, sata i minuta. Kao da vetrovi koji treba da duvaju u leđa onome što je najbolje, neko ili nešto zaustavi. Nema mnogo razloga za ponos što se u ovom narodu talenti rađaju i nalaze neobično često, već ima povoda za duboko razmišljanje zašto naši biseri od talenata retko ili nikada ne dosežu visine Julijana Rahlina ili Maksima Vengerova. Odgovor je jednostavan: iza ovih sjajnih muzičara stoji pravi patriotizam, čak nacionalna sujeta i želja za prestižom. Da li će i naše osećanje patriotizma i nacionalne sujete jednom da probudi saznanje da je talenat onih kojima je dat naše najveće oružje. Jače, humanije i ljudski dostojanstveno, nama je dostupno u daleko većoj meri od snage sile oružja koje ne poznaje ni jednu od ovih kategorija.
       Mnogi su uspesi već zapisani u biografiji Maje Une Vagner. Sva takmičenja i festivali u našoj zemlji, zatim druga nagrada, ali i specijalno priznanje na takmičenju "Jaroslav Kocijam" u tadašnjoj Čehoslovačkoj za najbolje izvođenje konkursne kompozicije. Poslednji kompliment Maji Uni Vagner stigao je nedavno. Prvi, posle žestoke konkurencije za koncert sa orkestrom Fakulteta muzičke umetnosti na kojem je pobedila aklamacijom članova komisije. Neposredno posle koncerta na kojem je podigla publiku na noge u sali Kolarčeve zadužbine, a odmah sutradan na Novosadskom muzičkom festivalu (NOMUS).
       Samo nekoliko dana trasiralo je, treba verovati, naredne dane i godine mlade violinistkinje. Savezno takmičenje okončalo se trijumfom Maje Une, sa maksimalnim brojem bodova i neskrivenim divljenjem žirija kojim je predsedavao ugledni violinista i dirigent Aleksandar Pavlović. Njen aktuelni profesor, sjajna i možda najbolja violinistkinja koju smo upoznali u našoj nedavnoj prošlosti, Fern Rašković, imala je čemu da se raduje. Dvogodišnji rad i trud doneo je uspeh, možda i veći od očekivanog, ali svakako zaslužen. Burni temperament, profinjena muzikalnost, analitički i znalački pristup interpretaciji Koncerta za violinu Arama Hačaturijana koji nadmašuje njene godine i nagoveštava najviše domete. Hoćemo li, svi mi, ne samo Maja Una Vagner, uspeti da na vreme razumemo kakvi divni beli labudovi rastu, možebiti na korak od nas, i hoćemo li i mi, osim te mlade osobe satkane samo od dobra, prepoznati put kojim svi treba da pronađemo svoju, njenu, i ne samo njenu budućnost.
      
      
       MILENA MILORADOVIĆ