Gde je Itaka, gde nam je dom? - pitaju se na španskom junaci novog romana "Ignorancija" slavnog pisca češkog porekla koji je poslednjih godina zaokupljen "emigrantskim sindromom" i pritisnut "nepodnošljivom težinom povratka"

      Skoro istovremeno pošto mu je izašao iz štampe novi roman "Ignorancija", Milan Kundera (71) dobio je prestižnu Herderovu nagradu koju tradicionalno dodeljuje piscima i naučnicima zemalja bivšeg istočnog bloka hamburška fondacija FVS Pisac, koji se sve ređe, može se već reći nikako, ne pojavljuje u javnosti, naravno nije bio na ceremoniji uručivanja priznanja u Beču.
       Mnogi zaljubljenici u njegove knjige pitaju se, uvereni (s dosta prava) da je sve veća nepravda što još nije dobio Nobelovu nagradu, da li će se pojaviti makar na ceremoniji kada je bude dobio. To se može očekivati možda već ove godine. Od Kundere to se ne može saznati, jer on već godinama ne daje nikakve intervjue i izbegava javna istupanja. Poslednji intervju, inače malo poznat, dao je još 1996. posle ćutanja dugog više od 10 godina i u njemu je jasno iskazao trenutno svoju glavnu literarnu i životnu preokupaciju koja bi se, u njegovom stilu, mogla parafrazirati kao "nepodnošljiva težina povratka". Ukratko, emigrantski sindrom plus odbijanje svakog javnog angažmana.
       Kundera, koji je dve poslednje knjige napisao na francuskom, odlučio se da mu nova knjiga "Ignorancija", kojoj je fenomen emigracije glavna tema, najpre bude objavljena na španskom i katalonskom. Zagonetan, višeznačan, pravi kunderijanski gest...
      
       Jozef i Irena
       U hispano-češkim krugovima već se ocenjuje da je knjiga "sjajna" i da je u njoj Kundera ponovo onaj stari.
       U novom romanu glavne ličnosti su češki emigranti - Irena koja živi u Parizu i Jozef u Danskoj. Upoznaju se na pariskom aerodromu odakle putuju za Prag. U Češkoj oboje provode po nekoliko dana pre nego što se na povratku Jozefa u Dansku ponovo sastanu da bi razmenili utiske o domovini. Jesu li spremni, kao Odisej, da sve podnesu da bi ponovo živeli u Češkoj? I gde je, u stvari, njihova Itaka - u staroj ili novoj domovini?
       "Ne vratiti se u domovinu, to bi bilo nenormalno, ne bi se moglo opravdati, na kraju krajeva to je i ružno", ponavlja Jozefova žena Danka. "Biće to tvoj Veliki Povratak", Ireni tvrdi njena francuska prijateljica.
       Povratak, Veliki Povratak u Domovinu je u sferi koncepcije homo sentimentalisa i o tome je Kundera već ponešto pisao u svojim prethodnim knjigama. Predstave povratka su magične i fascinantne: nalaženje izgubljenog sina sa starom majkom, padanje u zagrljaj ljubljene žene za kojom se toliko čeznulo... Autor to ne kaže direktno ali u njegovom svetu predstava Velikog Povratka pripada kiču.
       Odisej je, kao što je poznato, dao prednost poznatom svetu, to jest povratku u domovinu, pred nepoznatim, to jest avanturama izvan domovine. Homer je proslavio njegovu odluku i od tada je povratak slavljen kao čin. Čežnja za domovinom ima visoko mesto u hijerarhiji moralnih vrednosti. Dvadeset godina Odisej je sanjao o povratku, a kada se vratio, shvatio je da je bogatstvo njegovog života, u stvari, bilo lutanje morima. Irena je došla u posetu Pragu, kao i Jozef, i oboje su shvatili da, iako govore istim jezikom kao žitelji tog grada, s lakoćom koju nisu dostigli u stranim jezicima, s njima se, u stvari, ne razumeju. To što su jedni i drugi u međuvremenu proživeli ne mogu jedni drugima da saopšte.
       Egzil je široko more, puno nesigurnosti, u kome je mnogo lakše potonuti nego na kopnu.
       Emigranti iz komunističkih zemalja, podseća Kundera, nisu bili pedesetih i šezdesetih mnogo omiljeni u Zapadnoj Evropi. Za pravo zlo tada je smatran fašizam: Hitler, Musolini, frankistička Španija, diktature Latinske Amerike. Potom su se u zapadnoj Evropi odlučili da i komunizam smatraju za zlo, makar i za manje, drugorazredno, i to se dogodilo krajem šezdesetih.
       Irena je u emigraciji spoznala da njen slučaj nije u očima Francuza previše važan jer spada u "katastrofe niže kategorije". Navikla je da se mora opravdavati za svoju emigraciju, braniti je kao da je u pitanju nešto čega se treba stideti.
      
       Amputiran život
       Kada je u Prag posle 20 godina došla u posetu, uverila se da su joj mnoge stvari iz vremena pre emigracije nestale iz glave i da njen zaborav niko ne može i neće da razume. Niko se nije pitao šta je ona radila za tih 20 godina, njeni poznanici se odmah nadovezuju na ono što je nekad bilo tako da Irena oseća kao da joj amputiraju 20 godina života.
       Da li je rodna zemlja još dom za nekog ko je proveo mnogo godina u emigraciji, tuđini? Može li dom biti mesto gde ljudi govore istim jezikom kao i emigrant ali iste reči imaju razna značenja za njega i za njih jer su im iskustva različita?
       I Irena i Jozef osećaju isto: za emigranta domovina prestaje da bude dom.
       Kada se Odisej vratio na Itaku, video je da su ga zemljaci izdali i vlastita žena ga ne poznaje. čak i onda pošto je pobio njene udvarače, ona ga je stalno podvrgavala testovima da bi bila sigurna da je pridošlica zaista njen muž.
       Mesto gde iste reči imaju razna značenja i gde muža ne pozna njegova žena, nije domovina, sugeriše Kundera.
       Kad Jozef posle kratke posete ode iz Češke, u avionu mu padne na um slika smreke koja raste u vrtu s niskim drvenim plotom. U mislima, ulazi u dom, seda u jednu od dve stolice u kojima su svake večeri sedeli on i njegova žena i gleda ka prozoru gde stoji saksija, osvetljena lampicom. Tako je sobu uredila njegova žena koja je u međuvremenu umrla. Tamo je s njom živeo, tamo ju je voleo, tamo je bio njegov dom. Dom je mesto ili sećanje na mesto gde je čovek živeo s voljenim bićima.
       "Ako ti Itaka bude izgledala jadno, ne budi zato razočaran. Sada si mudriji, stekao si iskustvo i znaš šta je Itaka", poručuje grčki pesnik Konstantin Kavafi u stihovima, posvećenim putovanjima i povratku.
       Irena i Jozef su otkrili da je njihova Itaka jadna. I opet su se uputili na pučinu, svako na svom brodu, da bi tražili doživljaje i blago koje im kopno ne može pružiti. Čovek odlučuje u vreme kada nije sasvim svestan posledica i zato celi život ima osećaj da mu je sudbina kroz koju prolazi nametnuta. Irena zna da samo ona sudbina koju ona sama odabere jeste ona prava - sve ostale su samo probne. Kada je njen švedski prijatelj u Pragu obukao majicu s apsurdnim kafkijanskim natpisom, grotesknost i glupost cele te situacije pomogla je Ireni da prozre: potrebni su joj mesto i ljubavnici koji bi je razumeli drugačije nego kao kroz zavesu sloganske banalnosti i olakog pojednostavljivanja. Ali, ljubavnike i mesta koja ne biraju nju nego ona sama bira njih. Oseća da je konačno u svojih 40 godina spremna da bude odrasla. Šeta se kroz Prag i rastaje se sa gradom koji više voli od svih drugih ali koji napušta da bi zaslužila sopstveni život. Kao i Jozef, i ona izlazi na pučinu. Emigrant nigde ne pušta korenje: njegova sudbina je putovanje.
      
       Solženjicin kao izuzetak
       U jedinom intervjuu u poslednjih 15 godina, Milan Kundera je u "Lidovim novinama" 1996. rekao ponešto od onoga što može objasniti ovaj roman:
       "Kada ste napolju dve, tri ili pet godina, povratak je lak. Kao posle dugog odmora ili bolesti. Ali 20 godina, to je jedna četvrtina života, ili jedna polovina zrelog doba. Izniknu nove obaveze, prijateljstva, od mesta emigracije nastane novi, čak i voljeni dom.
       Mogli ste se uveriti da se skoro niko od poznatih emigranata iz bivših komunističkih zemalja nije trajno vratio u prvobitnu domovinu. Ni Česlav Miloš, ni Lešek Kolakovski, ni Kazimjež Brandis. Od Rusa, ni Sinjavski, ni Zinovjev, ni Brodski. Samo se Solženjicin vratio, ali ne izgleda da je to bio srećan povratak. Albanac Kadare živi i dalje u Parizu. A Česi? Škvorecki, Lustig, Lim, Forman, Paser, Kolarž, Linhartova, Rihterova, svi su ostali napolju.
       To što povratak čini teškim jesu psihološki razlozi. Predstavite sebi da ste navikli da se s nekim svakodnevno srećete, a zatim 20 godina niste ga smeli videti. Vaše ponovno viđenje posle dugog vremena biće ispunjeno tremom: Da li ćemo se uopšte poznati? Može li se nastaviti davno prekinuta konverzacija? Kada između dva čoveka koji žive u istom mestu dođe do nesporazuma, mogu ga rasvetliti još istog dana. Ali, ako se ne mogu sastati, nesporazumi ostaju nerasvetljeni, jedan priziva drugi i iz njih raste barijera."
       Na pitanje da li je izgubljen za češki jezik, Kundera je istom prilikom rekao:
       "Ljudi ne uviđaju jednu stvar. Početi u 45. godini potpuno nov život u drugoj zemlji traži od čoveka sve, shvatite to, zaista sve njegove snage. Za tih 20 godina pročitao sam premalo čeških knjiga. Ne ljutite se na mene zbog toga. Niko nije uspeo da živi istovremeno i potpuno u dve zemlje, dve kulture. I mada sa svojom ženom govorim samo češki, okružen sam francuskim knjigama, reagujem na francuski svet, na francuske rečenice, kao što vi u Češkoj reagujete na češki svet i češke rečenice. Jednog dana se to moralo izraziti u izboru jezika kojim pišem. Bio sam time isto tako iznenađen kao i vi. Da li ću se još vratiti češkom? Da li ću se, makar i delimično, vratiti u Češku? Ne znam. Prepuštam se iznenađenju. Sve što se sa mnom dogodilo od trenutka kada sam napustio Češku bilo je za mene jedinstveno iznenađenje iz koga još ne izlazim."
      
       Neuporedivi Hrabal
       Kundera, uprkos tome što uopšte ne istupa u javnosti, nije, ipak, mogao da ne progovori povodom tragične smrti Bohumila Hrabala koji se uz njega smatra nesumnjivo najvećim savremenim češkim piscem (Hrabal je da, podsetimo, umro 1997. "hrabalovskom smrću" - ispao je kroz prozor bolnice, s petog sprata, prilikom hranjenja golubova pa mnogi misle da je to bio samoubilački štos stare šaljivčine). Hrabala je Kundera, u izjavi datoj u Parizu češkoj nacionalnoj agenciji ČTK, označio za "neuporedivog, jedinstvenog autora, kome u svetu nema sličnog". "Jednom će biti zaboravljena ruska okupacija, a o tim godinama će se govoriti da je to bilo veliko doba češke literature, kada je živeo Hrabal koji je tada napisao 'Služio sam engleskog kralja' i 'Veliku samoću'" ..."Strašno sam voleo i volim njegove knjige. To je proza ali velika kao poezija i fantazija. U njegovo vreme možda su nešto slično umeli neki veliki Latinoamerikanci. Ali, oni o njemu nisu znali niti, mislim, on o njima. Time želim da kažem da je bio neuporediv i da mu u svetu nije bilo sličnog", rekao je Kundera koga neopravdano bije glas da je narcisoidan i da njegova usamljenost potiče upravo odatle.
      
       MILAN LAZAREVIĆ
      
      

Sa Havelom na distanci Uprkos međusobnom respektu, Kundera nije u prevelikoj ljubavi s Vaclavom Havelom, dramskim piscem, "na radnom mestu predsednika". Ta hladnoća, bolje rečeno distanca, potiče još iz vremena kada je Kundera odbijao da pristane na epitet, odnosno "ulogu" "disidenta". U Pragu je u jesen 1994. održan Svetski PEN kongres. Havelu je bilo naročito stalo da na njemu učestvuje Kundera i poslao mu je lični poziv. Ovaj je odgovorio kratko i dosta suvo da nikakvim organizacijama u principu ne pripada, niti učestvuje, pa ni u organizacijama pisaca. Te godine ustanovljena je i najviša češka literarna nagrada koja nosi ime jedinog češkog nobelovca (Kunderino ime se među kandidatima za književne "besmrtnike" pominje već nekoliko godina) pesnika Jaroslava Sajferta. Prvi dobitnik nove nagrade je, naravno, bio Kundera. Ali, nije se pojavio da je primi. Poslao je pismo da se odriče novčanog dela nagrade u korist nezbrinute udove jednog starog prijatelja - pisca. Nije se pojavio ni na uručivanju medalja "Zasluga za narod" (1996). Orden je preuzela njegova supruga Vjera. Kundera je, kažu, viđen kako se prerušen, s lažnim brkovima, smuca po uličicama pored centra Praga.