NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Profesija visokog rizika

Karijera diktatora sve je neizvesnija, a plišane revolucije izvode se samo u onim zemljama gde vođe mogu meko i bezbolno sići sa vlasti

      Ima li života posle diktature? Belosvetski tirani nekad su odgovor na ovo pitanje tražili na jugu Francuske, u čijoj su klimi, plažama i glamuru nalazili utehu posle pada sa vlasti. Svet se u međuvremenu smanjio a pipci međunarodne zajednice produžili, pa je dojučerašnjim neprikosnovenim vođama sve teže da pronađu prijatan kutak sveta gde će na miru grickati ušteđevinu.
       U poslednjih desetak godina prelaz sa diktature u izbornu demokratiju se sve češće dešava planski, uz veliko posredovanje sa strane. U najvećem broju slučajeva sa strane intervenišu Amerikanci, koji su po dobijanju hladnog rata i padu Berlinskog zida postali najgorljiviji zaštitnici ljudskih i građanskih prava naroda širom sveta. Kao primer uspešno vođene, planske smene, uzima se okončanje 17-godišnje diktature generala Augusta Pinočea, koji je 1973. godine krvavim vojnim udarom svrgnuo sa vlasti legalno izabranog čileanskog predsednika Salvadora Aljendea.
      
       Američki sponzori
       Svežiji je tajvanski primer, gde je jedna diktatorska politička partija, posle 12 godina podsticanja sa strane, otpočela političke procese koji su se završili izborima i gubitkom vlasti. U oba ova slučaja diktatori su se osećali veoma sigurnim u sebe: sami su dali zeleno svetlo za izborne reforme, samouvereni zbog ekonomskog blagostanja koje su obezbedili građanstvu. I Čile i Tajvan primeri su ekonomski izuzetno uspešnih diktatura koje su potcenile količinu i intenzitet unutrašnje netrpeljivosti građanstva prema vlasti.
       Može se, doduše, legitimno pretpostaviti i da su američki sponzori svesno raspirivali samopouzdanje kako kod svojih čileanskih, tako i kod tajvanskih klijenata, kako bi ih naveli na pomisao da stoje tako dobro da i na poštenim izborima mogu osvojiti vlast. Dabome, u planskim smenama sukcesija se prethodno dobro osigura, tako da je Pinoče, bez obzira na samopouzdanje, prvo pribavio ustavne garancije da ga za života niko ne može izvesti na sud zbog zločina počinjenih za 17 godina njegove vladavine.
       Tamo gde su diktature padale bez upravljanja i planiranja sa strane, do smena je dolazilo iz različitih razloga, obično kombinacijom dugoročnih i kratkoročnih elemenata krize. Nekad je uzrok bilo ekonomsko propadanje zemlje kombinovano sa strašnim porastom korupcije, kada je jaka finansijska kriza dovoljna da sruši dotle stabilnu diktatorsku vlast. Tako nešto desilo se u Indoneziji, gde se predsednik Suharto sam povukao, nakon što je u poslednji čas procenio da je bolje da sam sebi izabere naslednika (Habibija) koji će mu pružiti garancije kakve je Pinoče izdejstvovao na vreme menjajući Ustav. U Argentini je vojna diktatura pala nakon što je izgubila rat na Foklandima i na taj način sama sebe "delegitimisala".
       Katkad su razlozi pada diktatura ideološke prirode, gde promena ideološke struje izazove neku vrstu domino reakcije, a neretko i regionalni faktor ima uticaja, kao u stilu: zašto mi nismo deo trenda koji važi za celu našu regiju? U Istočnoj Evropi su se isprepleli svi ovi razlozi, pri čemu je inicijalnu kapislu povukao Gorbačov koji je prethodno svojeručno demontirao sovjetsko carstvo.
      
       Metodi
       U slučaju naših suseda Rumuna, u zemlji još traje žestoka nacionalna i ideološka debata o tome koji je od različitih uzroka prevagnuo u rušenju Nikolaja Čaušeskua. Rumunski slučaj je dobar povod za razmatranje različitih metoda "neusmeravanog" rušenja diktatura. Dva su načina: jedan je eksplozija narodnog nezadovoljstva, nemiri koji se ne mogu zaustaviti kad jednom dovoljno velika, kritična masa ljudi odluči da izađe na ulice i protestuje protiv režima. Drugi je metod kada dođe do udara iznutra, u slučaju kad vlast preuzme bivši saradnik ili prijatelj diktatora, ili kad ljudi iz vrha vlasti odluče da pokušaju da spasu režim, ako već ne mogu da spasu ličnost koja je na vrhu piramide vlasti, pa sa namerom da ograniče štetu, takvi "insajderi" u prvi plan isture prihvatljivu ličnost (Rumuni još ne mogu da se dogovore koji je od ova dva modela kod njih primenjen prilikom rušenja bračnog para Čaušesku.)
      
       Kritična masa
       Najzanimljiviji je momenat potpuna nepredvidljivost ovih smena diktatorskih ili autoritarnih režima. U društvenim naukama se govori o "tipping effect", o efektu prevage, kada se počne stvarati kritična masa koja u jednom času prevagne na određenu stranu. Ali, niko ne može da proceni kada će taj momenat doći, i šta je tačno kritična masa za prevagu. U Americi danas tako izučavaju kretanje stope zločina u nekim gradskim kvartovima. Počne na autobuskoj stanici, koja je prvo čista, bez grafita. Zatim neko napiše parolu, potom se počne bacati smeće, onda nikne još parola vulgarnog rečnika, zatim ceo taj ćošak postane prepun smeća, pijanci počnu mokriti iza ugla, a onda stopa zločina odjednom skoči sto posto i komšiluk postepeno ode bestraga. Najteže je pogoditi na kojoj vremenskoj tački će se to tačno desiti.
       U Južnoj Koreji su studenti žestoko i hrabro oponirali režimu blizu dvadeset godina, ulazeći u neravnopravne okršaje sa dobro naoružanim specijalnim jedinicama. Generacije TV gledalaca širom sveta imale su priliku da to gledaju napreskok u razmaku od 20 godina: režim se suprotstavljao američkim zahtevima da raspiše poštene izbore, da bi odjednom prestao da im se suprotstavlja. I kad je pao, izgledalo je da je sam od sebe pao.
       Suhartov rukom odabrani naslednik Habibi uskoro je i sam morao da raspiše izbore, koje je odmah izgubio, i više nikom ništa, pa ni sebi, nije mogao da garantuje. Sam Suharto bi uskoro mogao biti izveden na sud, a američki mezimac Pinoče odsedeo je godinu i više u kućnom zatvoru kod Engleza, da bi ga tek lekarska dijagnoza "staračka senilnost" spasila optuženičke klupe.
       Istočnoevropska iskustva, pak, kazuju da je "plišana revolucija" moguća samo tamo gde je moguć plišani pad sa vlasti, odnosno meko prizemljenje, kao na baršunu.
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ
      
Glas protiv optužnica

Rejčel Bronson, stručnjak za pitanja nacionalne bezbednosti pri prestižnom njujorškom Savetu za spoljnopolitičke odnose (Council on Foreign Relations), objavila je potkraj prošle godine snažan pledoaje protiv podizanja optužnica za ratne zločine diktatora. Bronson tvrdi da je "problem sa sudovima za ratne zločine, koji su ušli u modu u američkom Kongresu i organizacijama za ljudska prava, što žrtvuju živote živih ljudi kako bi pribavili pravdu za mrtve. Ograničavajući motivaciju režima da preda vlast, sudovi za ratne zločine potencijalno produžavaju život režima na koji ciljaju. Mnogi veruju da je optužnica protiv Slobodana Miloševića i još četiri njegova pomoćnika podstakla srpsku elitu da se drži na okupu. Pre podizanja optužnica protiv vodećih ljudi treba se prvo upitati hoće li optužnice smanjiti ili povećati šanse da se smeni postojeće rukovodstvo... SAD bi morale aktivno sarađivati sa saveznicima kako bi se zločinačkom iračkom režimu ponudila bezbednost u zamenu za abdikaciju svake vlasti. To možda neće zadovoljiti nečije osećanje pravde, ali bi moglo da poboljša život Iračana."


      
Utočište za despota


       General Idi Amin Dada Bivši diktator, pobegao je iz Ugande sa jednom od svojih supruga i decom nakon što je 1979. godine svrgnut. Utočište je našao u Saudijskoj Arabiji. Nije mu dozvoljeno da putuje, a priča se da boluje od venerične bolesti.
Predsednik "Bebi Dok" Divalije Pobegao na jug Francuske nakon svrgavanja u Haitiju, ali je u međuvremenu izgubio vilu na Azurnoj obali, a supruga ga je napustila zbog suseda. Živi u skromnom stanu. Putuje samo po unutrašnjosti Francuske.
       Car Žan Bedel Bokasa Promenio je naziv svoje zemlje, Centralnoafričke Republike, u Centralnoafričko Carstvo, a sebe krunisao kao cara. Živeo je u zamku u Normandiji, a uhapšen je prilikom povratka u domovinu, gde je osuđen na doživotnu robiju. Pušten je iz zatvora nakon što se preobratio u hrišćanskog sveštenika.
       General Alfredo Stresner Vladao Paragvajem 35 godina kao diktator, uživajući podršku CIA. Svrgnut je 1989. godine i sada živi u Brazilu gde retko napušta stan.
       Predsednik Horhe Serano Izvršio udar protiv sopstvene vlade u Gvatemali kako bi ostao na vlasti. Sada je u izgnanstvu u Panami, gde upravlja ogromnom kompanijom za razvoj zemljišta i nekretnina. Jedan od njegovih poslovnih partnera je Manuel Norijega. Navodno putuje van Paname, ali inkognito.
       General Leopoldo Galtijeri Nije uspeo da otme Foklandska ostrva od Britanaca, posle čega je ubrzo pao sa vlasti. Bio u kućnom zatvoru a sada sa suprugom živi u centru Buenos Ajresa kao nastojnik zgrade u skromnom stambenom bloku. Ne putuje van Argentine.
       Predsednik Suharto Trideset godina bio predsednik Indonezije, nakon što je preoteo vlast od Sukarna uz masakr levičara. Izvršio invaziju Istočnog Timora gde je njegova vojska počinila zločine. Srušen u maju 1998, ostao da živi u Indoneziji gde se sad vodi sudski proces protiv njega. Veruje se da je njegova porodica sklonila više od 20 milijardi dolara u inostranstvo.
       General Raul Sedras Preuzeo vlast na Haitiju od Dok Divalijea, a 1994. godine pobegao u Panamu posle udara. Pokušao da se poslovno angažuje uz predsednika Serana, ali je odbijen. Ne putuje.


      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu