Najnoviji gest Moskve u prilog vlasti u Beogradu, odbijanje da učestvuje na ministarskom zasedanju Saveta za realizaciju Dejtonskog sporazuma o Bosni, istovremeno je demonstracija nezadovoljstva zbog zapadnog ignorisanja njene pozicije

      Od stalnog dopisnika NIN-a iz Moskve)
       Uzastopne posete Moskvi dva glavna jugoslovenska ministra - prvo generala Dragoljuba Ojdanića, ministra odbrane, a odmah potom šefa diplomatije Živadina Jovanovića, mogle su da stvore utisak i da nova, postjeljcinska Rusija Vladimira Putina ne samo da stoji iza nas nego da je njen gard u zaštiti interesa Jugoslavije, sa predsednikom Slobodanom Miloševićem na čelu, još čvršći nego u vreme Borisa Nikolajeviča. Sudeći prema potonjim izjavama ruskih zvaničnika, pošto su se jugoslovenski ministri vratili kući, takav utisak se čini potpuno osnovanim. Pogotovo kad se uzme u obzir najnoviji gest Moskve u prilog vlasti u Beogradu. Rusija je, naime, odbila da učestvuje na ministarskom zasedanju Saveta za realizaciju Dejtonskog sporazuma o Bosni: ne samo da u Brisel nije otputovao šef diplomatije Igor Ivanov nego nije ni delegacija na nekom nižem nivou.
       Svojevremeno, Boris Jeljcin je bio oštar uglavnom na rečima. Teško je zaboraviti njegovu pretnju NATO-u, uoči samog početka agresije na Jugoslaviju, da Rusija neće ostaviti Kosovo na cedilu. Još se manje može zaboraviti šta je potom bilo, uključujući slavnu ulogu Jeljcinovog specijalnog izaslanika Viktora Černomirdina u aktivnostima mirovne trojke za mirno rešenje i prekid bombardovanja. S Vladimirom Putinom, ruska diplomatija uzima oštriji kurs više na delu nego na rečima: odbijanje ministra Ivanova da putuje u Brisel, kojoj nije prethodila nikakva verbalna pretnja, istovremeno znači i demonstraciju nezadovoljstva zbog zapadnog ignorisanja pozicije Rusije. Rečju, zato što domaćini nisu pozvali delegaciju Jugoslavije.
      
       Sve se to znalo
       U Moskvi su, naravno, dobro znali da niko na Zapadu i ne pomišlja da poziva Jugoslaviju u Brisel. Ipak, nedelju dana pre nego što će početi ministarski skup o Dejtonskom sporazumu, šef ruske diplomatije izjavljuje pred novinarima da će svako ko pokuša da onemogući učešće Jugoslavije na sastanku u Briselu, faktički naneti štetu realizaciji Dejtonskog sporazuma i da će za to snositi sve posledice. Drugim rečima, Igor Ivanov je zatražio od zapadnih partnera da Jugoslavija bude pozvana, sa obrazloženjem da je ne samo potpisnik u ime bosanskih Srba već i garant sprovođenja dejtonskog aranžmana o Bosni.
       Nezvanično se, međutim, priznaje da je Zapad rešen da Jugoslaviju isključi bez obzira na to što je njen predsednik (tada predsednik Srbije) sa liderima Hrvatske i Bosne postigao i potpisao sporazum, u Dejtonu, novembra 1995, kasnije verifikovan na konferenciji u Parizu. Odnosno, da ju je već isključio iz društva evropskih država i da je ovaj slučaj samo usputna potvrda. Za Moskvu, na određen način, to je direktna uvreda. Na jednoj strani, ne uvažava se ruski principijelan stav da je politika izolacije Jugoslavije kontraproduktivna, a na drugoj, time što odbacuje drugi stav Moskve da se problemi stabilnosti i bezbednosti na Balkanu mogu rešavati samo uz učešće Jugoslavije, Zapad direktno pogađa interese Rusije. Po ko zna koji put, Moskva se uverava da se njeni partneri čvrsto drže svoje linije i da eventualno mogu da uvaže rusko mišljenje, ali samo ako se ono uklapa u njihovo sopstveno. Pošto je jugoslovenskog predsednika Miloševića, i celo njegovo okruženje, stavio na crnu listu, Zapad ostaje gluv na ruske zahteve i argumente. Rusi ne mogu da ne znaju kako bi prisustvo delegacije iz Beograda u Briselu faktički značilo vaskrs Miloševića.
       Vratimo se dvojici jugoslovenskih ministara i javnim i nejavnim faktima njihovih susreta i razgovora u Moskvi.
       Prvo, Rusija je najzvaničnije i kategorički odbacila kritike i odgovornost što se nije povinovala optužnici Haškog tribunala i iskoristila mogućnost da generala Ojdanića uhapsi i izruči Međunarodnom sudu za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. U odgovoru na paralelne proteste iz Haga i Vašingtona, ponovljen je stav od pre godinu dana, kad je čitav jugoslovenski vrh stavljen na listu ratnih zločinaca, a Ojdanić, u to vreme načelnik Generalštaba Jugoslovenske armije, optužen da je lično izdavao naređenja za represivne akcije na Kosovu.
      
       Na jugoslovenskom pravcu
       Rusija je nedvosmisleno poručila da ima puno pravo da razvija odnose, uključujući vojnu saradnju, s Jugoslavijom kao suverenom državom. Indirektno je potvrđeno da Moskva ne priznaje odluke Haškog tribunala, jer je svojevremeno, odmah po podizanju optužnica protiv jugoslovenskih funkcionera, to ocenila kao "očigledno politički motivisanu akciju".
       Drugo, šef ruske diplomatije Igor Ivanov, posle četvorosatnog susreta sa jugoslovenskim ministrom, izjavio je da Moskva želi da ima dobre odnose i da svestrano sarađuje sa Jugoslavijom. On je dodao da Rusija čvrsto stoji iza stava da Jugoslaviji mora da se garantuju suverenitet i teritorijalni integritet, da joj treba vratiti status punopravne članice u svim međunarodnim organizacijama i da njeni predstavnici moraju biti uključeni u pregovore o budućnosti Kosova.
       Na toj tački prepucavanja na relaciji Rusija-Zapad, zbog Jugoslavije, na sceni vinovnika pojavljuje se nov faktor, u Moskvi nazvan događaji u Beogradu. To jest, okupacija, a potom i stavljanje pod državnu kontrolu Radija i TV Studio B. Zvanični ruski predstavnici ništa nisu porekli od izjava u vreme i povodom poseta generala Ojdanića i ministra Jovanovića, ali su zauzeli vrlo jasan stav prema progonu opozicije i javnih medija u Srbiji, u vidu optužbe da se u Jugoslaviji grubo krše međunarodne pravne norme u oblasti javnog informisanja. Izražavajući ozbiljnu zabrinutost, Rusija je stavila do znanja da ne odobrava policijske akcije beogradskih vlasti i da nedvosmisleno osuđuje politiku unutrašnje konfrontacije i svaku primenu sile.
       To što se vlast u Beogradu poslužila policijskim snagama da bi ućutkala jedinu nezavisnu televiziju u Srbiji republičkog dometa, Moskva je ocenila kao ugrožavanje slobode govora i prava javnih glasila na samostalno i potpuno informisanje: "Sloboda govora i štampe predstavljaju neodvojiv deo demokratskog procesa" u svakoj zemlji - saopštilo je rusko Ministarstvo inostranih poslova.
      
       Neispunjeni zahtevi
       Može da se čini da je takva reakcija ruskih zvaničnih organa ništa više nego parada, formalan gest, više iz potrebe da se ostavi utisak, nego da se postigne efekat ili neposredno utiče na prilike u Srbiji. Pogotovo što je Moskva ostavila bez odgovora poziv srpskih opozicionara da izvrši pritisak na Miloševića. Ili, što je prečula apel bivšeg jugoslovenskkog premijera, američkog biznismena srpskog porekla Milana Panića - da, zajedno sa ostalim zemljama, prekine sve kontakte sa Beogradom. Ali, kombinovan sa drugim faktima, taj stav ima svoju težinu. Ne samo reči u prilog Jugoslaviji već i potezi koji opoziciji ne mogu biti po volji.
       General Ojdanić je proveo u Moskvi celu nedelju i više puta se sastao sa ruskim ministrom odbrane maršalom Igorom Sergejevom i načelnikom Generalštaba generalom armije Anatolijem Kvašnjinom, a tvrdi se i da se pojavio na tribini na vojnoj paradi 9. maja, na Crvenom trgu. Takođe, da je u pregovorima u Ministarstvu odbrane ponudio podužu listu zahteva - šta bi sve Rusija mogla da učini za Jugoslaviju na vojnom planu. Odgovor koji je dobio spada u klasiku diplomatije - Rusija je spremna na sveobuhvatnu vojnu saradnju, ali tek kada se za to steknu uslovi, odnosno kada prestane da važi embargo na vojne isporuke koji su za sve zemlje na prostoru bivše Jugoslavije uspostavile Ujedinjene nacije, ali koji sada važi jedino za novu Jugoslaviju. Faktički, to je značilo odbijanje, izuzev onog dela liste koji nam u ovoj fazi ne znači mnogo.
       Više sreće nije imao ni ministar inostranih poslova, jer je glavni cilj i njegove moskovske misije - da ga primi predsednik Vladimir Putin - ostao neostvaren.
       Tih dana, iako je bio angažovan preko glave domaćim obavezama, Putin je imao vremena za bezmalo svakog iole značajnog stranca koji je boravio u Moskvi: primio je britansku princezu Anu, a sa savetnikom predsednika Klintona za nacionalnu bezbednost Samjuelom Bergerom zadržao se u podužem razgovoru. Primiće i drugog važnog Amerikanca, zamenika državnog sekretara Strouba Talbota, čiji se dolazak očekuje. Za jugoslovenskog ministra, međutim, nije imao vremena iako je Beograd njegov prijem u Kremlju stavio na prvo mesto, kao najvažniju tačku programa posete Živadina Jovanovića. Cilj je bio da naš ministar lično uruči poziv ruskom predsedniku da poseti Jugoslaviju.
      
       Šanse srpske opozicije
       Poziv srpske opozicije Rusiji da, zajedno sa drugim zemljama, izvrši pritisak na jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića - da prihvati održavanje vanrednih izbora kao što je već rečeno, faktički ostaje bez odjeka. U Moskvi se nezvanično priznaje da predstoji dolazak predstavnika srpske opozicije koji žele i lično da obrazlože apel sadržan u pismu predsedniku Putinu. Međutim, zvanično se kaže da Moskva nema nikakve posebne, redovne kontakte, a pogotovo ne bliske veze sa srpskim opozicionim liderima, ma kako da se zovu.
       Predstavnik Srpskog pokreta obnove, to jest Vuka Draškovića u Moskvi, biznismen Boris Sekulić je u izjavi agenciji Interfaks insinuirao da je Rusija dala odrešene ruke Miloševiću da izvrši atak na opoziciju i nezavisne medije, jer je policijska intervencija u TV Studio B usledila samo nekoliko sati posle povratka iz Moskve u Beograd šefa jugoslovenske diplomatije Živadina Jovanovića! Dovoljno je podsetiti da je Rusija, u zvaničnom saopštenju, osudila i tu akciju i primenu sile protiv učesnika protestnih skupova i članova opozicije.
       Ne može biti jasnije, dakle, da zvanična Moskva ne drži ni jednu, ni drugu stranu: niti su opozicioni lideri u pravu kad očekuju da će Rusija osuditi Miloševića i potpuno podržati njihove zahteve, niti režim u Beogradu ima osnova da tvrdi da ima blagoslov Moskve za ofanzivu protiv opozicije i nezavisnih medija.
       Sve takve insinuacije Rusija je kategorički odbacila, saopštivši zvanično da su neosnovani "svi pokušaji" da se - na osnovu vremenske podudarnosti - uspostavi veza između posete šefa jugoslovenske diplomatije Živadina Jovanovića Moskvi i "događaja u Beogradu".
       Time se, diplomatskim jezikom, ali precizno i jasno, stavlja do znanja svakom zainteresovanom da domaćini Živadina Jovanovića nisu, preko njega, "dali odrešene ruke" Miloševiću. Na drugoj strani, ni delegacija srpske opozicije - ako usledi poseta koju najavljuje - ne može od Rusije da očekuje ništa više nego ono što je Moskva već rekla: da je "ozbiljno zabrinuta", ne toliko zbog samog zaposedanja i stavljanja Radija i TV Studio B pod kontrolu režima, koliko zato što je to izvedeno primenom sile i što policija prebija demonstrante.
      
       Više nego utisak
       Rusija sigurno neće prekinuti kontakte sa Beogradom - kao što traži srpska opozicija - samo zbog toga što se u Srbiji atakuje na njene lidere i učesnike protesta koje ona pokreće i što se koristi sila da bi se ugušili nezavisni mediji. Kao i svaka druga zemlja, Rusija ima svoju računicu i jasno je da joj je Jugoslavija, i takva kakva je, to jest - bez obzira na to kakav je njen unutrašnji režim - potrebna. Iz očiglednog razloga što je Miloševićeva Jugoslavija trenutno jedina zemlja na Balkanu u kojoj može da nađe neku vrstu oslonca. Svi drugi, i nekadašnji vazali, okrenuli su se Zapadu, odnosno protiv nje i hrle u NATO.
       To ipak ne znači da Rusija stoji iza Miloševića srcem i dušom. Rusiji je potrebna Jugoslavija, s Miloševićem ili bez njega. Naizgled, Moskva podržava Miloševića, u prvom redu zato što je on legitimni predsednik države koju smatra suverenom. Kao što će podržati i svakog drugog budućeg predsednika Jugoslavije ako pobedi na slobodnim i demokratskim izborima. Opredeljivanje na tom nivou za Rusiju nije problem. Njena muka je strategijska i odnosi se i na sadašnju vlast u Jugoslaviji, a puna je neizvesnosti za slučaj da na eventualnim izborima pobede Miloševićevi oponenti.
      
       BRANKO STOŠIĆ