NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Kolateralan efekt

NASLOV: Roberto Zuko
AUTOR: Bernar-Mari Koltes
REDITELj: Aleksandar Popovski
POZORIŠTE: Atelje 212

      Vladimir Stamenković
      
       Kao što se često događalo i do sada, ni kad je prikazan komad renomiranog savremenog francuskog dramatičara Koltesa "Roberto Zuko" nije se potvrdilo da danas na Zapadu cveta velika dramska literatura, da se na osnovu nje stvara odista značajno pozorište.
       U tom delu Koltes je naizgled samo iz naturalističkog ugla opisao jedan karakterističan isečak iz pariskog miljea, svet podvodačica, prostitutki i policijskih inspektora, slučaj čoveka iz malograđanske sredine, koji je bez povoda ubio roditelje i još dvoje ljudi. Ali, on je, u osnovi, želeo nešto sasvim drugo: da govori o mračnoj, ukletoj, demonskoj strani ljudske prirode, o zlu koje je truje iznutra. Tu temu, toliko karakterističnu za Dostojevskog, Koltes je, međutim, postavio u sklop drukčije književne tradicije od one u kojoj je nastao ruski roman na kraju XIX veka. Kod njega, ona je tretirana u saglasnosti s nasleđem koje su nam zaveštali nadrealisti i dadaisti, sa shvatanjem da je čovek s objektivnog, racionalnog stanovišta neobjašnjiv fenomen, da je nedopustivo da umetnost, pa i dramska radnja čiji je on sastavni deo, ostavi o njemu razumljiv, formalan trag. U isto vreme, on je u tu dramu ugradio i ono s čime bi se lako složio i Žid: tendenciju da umetničko delo, makar i po cenu da delimično ima i izrazito monološku formu, mora pre svega da bude retorično, da od veštine s kojom se koriste toposi, od sposobnosti da se proizvede "magija reči" zavisi da li će jedan pisac biti istinski pesnik scene.
       Tu dvostruku zamku, koja u poeziji to i ne mora biti, a u pozorištu jeste, reditelj Aleksandar Popovski je pokušao da izbegne osobenom interpretacijom, parodiranjem i naturalističkih, i iracionalnih, i kriminalističkih komponenti Koltesove priče. U stvari, on je u toj priči, prvenstveno uz pomoć Jasne Đuričić, Katarine Žutić i Sergeja Trifunovića, koji su s ironične distance, služeći se ritualizovanim pokretima što podsećaju na one iz istočnoazijskih borilačkih veština, izvrsno oblikovali likove Majke, Dame, Klinke i Roberta, travestirao sadržaje koje Koltes pozajmljuje iz trivijalne književnosti. Tako je formirao neku vrstu scenskog stripa u kome se izruguje buržoaskom osećanju života, licemernim odnosima u građanskoj porodici. Ali, u našem socijalnom kontekstu, takva vrsta predstave nema odgovarajuće satirično dejstvo, već publici pruža samo laku, površnu zabavu, bekstvo iz rugobne, uznemirujuće stvarnosti.
       I baš zbog toga, izvedena u noći kada su specijalni odredi policije surovo razbijali demonstracije u Beogradu, predstava na kojoj je igran komad "Roberto Zuko" izazivala je u gledaocima s pojačanom moralnom osetljivošću nelagodnost, stid što na jednom specifičnom društvenom skupu učestvuju u stvaranju privida da je oko nas sve normalno, sve u najboljem redu.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu