NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Lideri na Rubikonu

U subotu na beogradskom mitingu nikoga neće zanimati da stoti put sluša govore partijskih vođa. Na popravnom ispitu posle zauzimanja Studija B opoziciona Srbija hoće da čuje šta će oni da URADE

      Na šamar opozicije u obliku pokušaja ulaska u zabranjeni grad Požarevac i ravnogorsko "Prekini paljbu, štedi municiju", režim Slobodana Miloševića, predsednika Jugoslavije, uzvratio je nimalo dostojanstveno i veoma brutalno: preoteo je radio-televizijsku stanicu Studio B, nezakonito zaposeo prostorije Radija Indeks, Radija B2 92 i dnevnih novina "Blic", premlatio nepoznat broj građana na beogradskim ulicama (nisu svi bili demonstranti, već i ljudi koji su normalno radili u knjižari, ili žena koja je večerala u restoranu, petorica naoružanih policajaca na jednog golorukog, o, zar se i to može...), četrdesetak ljudi nezakonito prihapsio (bez advokata, bez prava na javljanje bilo kome, bez dozvole da ih posete branioci...), najavom zakona o terorizmu pripretio ukidanjem "Otpora" i svih političkih stranaka koje mu nisu po volji.
       Opozicija je uzvratila poprilično trapavo: umesto da po ugledu na pokušaj otimanja lokalnih televizija u Kraljevu, Arilju, Pirotu... gradska vlada izađe na ulicu i kaže: Ne damo naše vlasništvo, naš Studio B, pa da onda u pomoć pozove partije i građane, ona je organizaciju protesta prepustila novinarima (neopisivo idiotsko i sto odsto samoubilačko čitanje telegrama podrške Havijer - nemoj samo da me on brani - Solane), građanima i grupici "delija" navijača "Crvene zvezde". Ukratko: najprisutnije je bilo odsustvo strategije protesta i izbivanje iz prestonice jednog od dvojice opozicionih lidera koji umeju da rukovode demonstracijama.
       Mlaki smo, procedio je kroz zube Vuk Obradović, lider Socijaldemokratije predlažući u sredu uveče (17. maj), dok su policajci pod prozorima Skupštine Beograda životinjski premlaćivali jednog građanina zbog nekoliko ružnih reči, da se staro zdanje napuni građanima i okruži vozilima komunalnih službi. (Pa da policija ubaci suzavac u zgradu, a ljudi ne mogu da istrče iz nje blokirani kamionima i dizalicama, uzvratio je opozicionar-bubnjar pušeći "kohibu"). Potom je Obradović i pismeno predložio da se od vlasti zatraži da do 5. juna vrate Studio B, odmah puste zatvorene demonstrante i opozicionare...
       Od bivšeg generala, koji nije želeo da naša dece gube živote u Sloveniji 1991. godine, mnogo strasniji je u kritici opozicije onaj treći deo političke Srbije koji nije ni vlast ni opozicija već opozicija opoziciji. Oni, najkraće i pojednostavljeno rečeno, očekuju muški potez opozicije koju doživljavaju kao devojku za sve. Tačnije, partije i njihovi lideri valjalo bi da budu zamena za nepostojeće interesne grupe, cehovske organizacije, sindikate, grupe građana...
       Ali, da vidimo šta se sve savetuje opoziciji da uradi:
      
       1. Da organizuje generalni štrajk... u zemlji u kojoj su sindikati usitnjeni koliko i stranke, u kojoj polovina radno sposobnog stanovništva ne radi ništa, a polovina zaposlenih su statisti na poslu, gde su najzdraviji sektori privrede siva ekonomija i nešto malo privatnih preduzetnika, gotovo je nemoguće da se ovaj oblik otpora režimu pojavi posle više nego pola veka izbijanja iz druge i treće Jugoslavije. Uz to, generalni štrajk nikako ne može da bude posao samo za opozicione partije.
      
       2. Da organizuje štrajk univerziteta... jedini dosad uspešan štrajk fakulteta bio je za vreme Vidovdanskog sabora 1992. godine kada je DEPOS okupio i opoziciju (uz izuzetke koji nisu stavljali klipove u točkove) i Akedemiju i Crkvu i prestolonaslednika. Sada su studenti elektrotehnike bezuspešno pokušali da probude , kako su rekli "režimski" Pravni fakultet, na Arhitektonskom štrajkuje 500 studenata. Sasvim je izvesno da neće štrajkovati svi studenti, ni svi fakulteti i zato što su mnogi profesori izbačeni sa njih ili su ih pod pritiskom režima napustili. Konačno, režim uvek na svojim televizijama može da pokaže dovoljan broj pripadnika KUL-a ("kulova" ?) koji će uredno studirati. Ipak, režim i te kako mora da vodi računa o nivou represije na Univerzitetu: Vasa Čubrilović je pucao sa 17 godina, Gavrilo Princip je obešen u 21. godini.
      
       3. Da proizvede komunalni haos... isključi vodovod, zakrčuje saobraćaj u gradovima, ukine gradski prevoz...Privlačnost ovog poteza, koji je bio prvi na raspolaganju vladi Beograda, sadržana je u mogućnosti da bude praktikovana u više gradova u Srbiji istovremeno. Prva opasnost je da deo građana, pa i onih opozicionih, pa i onih koji su opozicija opoziciji, ne podrži ovaj vid protesta. Druga je opasnost da režim odmah jakim policijskim i vojnim snagama preuzme gradske komunalne organizacije i uz sigurno pojavljivanje štrajkbrehera organizuje ponovni rad tih službi. Policijsko-vojna akcija, naravno, ne bi mogla da bude izvedena istovremeno u svim gradovima, ali i ako bi se pozivu u pomoć gradskih vlasti odazvalo toliko građana da se niko ne bi usudio da zarati sa njima.
      
       4. Da organizuje neplaćanje struje, vode, grejanja... to već čini bar polovina stanovništva , pa nikom ništa. Očigledno da je to neka vrsta nagrade koju režim prećutno daje sasvim osiromašenim podanicima. Jedino se građani hitro kažnjavaju zbog neplaćanja telefona. Opasnost je što bi u slučaju od opozicije upućenog poziva na ovaj oblik neposlušnosti režim mogao da promeni ćud i da počne sudski da goni neplatiše. U tom slučaju opozicija ne bi imala dobar način da zaštiti svoje pristalice.
      
       5. Da proglasi autonomiju gradova u kojima je na vlasti... nešto nalik SAO Krajina, SAO Baranja. Izgleda poprilično šašavo, ali po jednoj teoriji to bi pokazalo snagu opozicije jer se režim ne bi usudio da uvodi privremene mere kako ne bi pokazao nemoć da zavlada, na primer, Nišom ili Kragujevcem, koji se navode kao opozicione tvrđave. Pa i kada bi režim uspeo u zavođenju prinudne uprave, tvrdi se da je bolja otvorena od prikrivene diktature. Po drugoj teoriji, birači, koji su užasno osetljivi na razbucavanje države, mogli bi i ovo protumačiti kao deo projekta što manja Srbija. Još ako bi ovo podržala Medlin Olbrajt, u čiju osvetoljubivost i garantovano posezanje za kontraproduktivnim merama ni sekundu ne treba sumnjati, ovo bi bio čist autogol opozicije.
      
       6. Da organizuje svakodnevne proteste u gradovima... Tanko, ne uspeva nešto u poslednje vreme. Nema energije iz 1996/97. godine. A i onda je Milošević popustio tek posle tromesečnih demonstracija koje je Zapad podržao i štapom i šargarepom, dok sada nudi samo doživotnu robiju.
      
       7. Da natera Ruse i Amerikance da ponude jastuk Miloševiću... Čini se da ni opozicija više ne veruje da Amerikanci mogu da promene svoj radikalizam prema Miloševiću, bez obzira koliko će to žrtava izazvati među građanima Srbije. Misli se i da sada nije vreme za takav potez kada je Milošević započeo novi talas represije i da on misli da verovatno Zapad treba da ponudi azil opoziciji. Nešto veće nade se sada polažu u Ruse, kojima na noge odlaze Vuk Drašković, Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica 29. maja. Rusi nemaju razloga da nas vole i trunku više od Amerikanaca, ali im mi sada možemo poslužiti kao crvena marama kojom će oni mahati pred očima svakog stanara Bele kuće, zbog čega je Putin, priča se, odbio da posluša savet Amerikanaca i demantuje najavu svog dolaska u Beograd. Procenite sami koliko mogućnosti ima opozicija da vrati Jugoslaviju u poziciju one brozovske koju velikim poklonima žele da pridobiju i Istok i Zapad. Odnosno, priznajte sebi koliki je Petar Veliki predsednik Putin, da li verujete da je on sposoban da ponovo uspostavi bipolarni svet.
      
       8. Da odmah samoukine stranke i proglasi jedinstvo opozicije, otpora, trećeg sektora... To bi svakako zadovoljilo sve koji bi glasali za ujedinjenu opoziciju a takvih je neuporedivo više od zbira glasača pojedinih stranaka. Istovremeno, to bi mogla da bude mera protiv najavljenog zakona o terorizmu: ako bi režim i zabranio "Otpor" i još neku stranku, teško bi se, mada, u stvari, njemu ništa nije teško što je na štetu drugih, odlučio da ukine vaskoliku opoziciju iako bi čak i tada hladno mogao da dokazuje da time nije ukinuo i višepartijski sistem. Ali znajući lidere opozicije i lidere nevladinih organizacija, ovo može da se dogodi tek kad režim počne masovno da zabranjuje političko delovanje. Logičnije je zato očekivati da će se opozicioni lideri odlučiti za neku simboličnu, novu manifestaciju jedinstva na beogradskom mitingu u subotu, 27. maja.
      
       9. Da osnuje nove radio i TV stanice... Nemoguće, neće dobiti dozvole. Čak ne mogu da vrate ni odobreni domet Radio Pančeva, jer je za to potrebno prethodno ukloniti policajce koji čuvaju repetitor radija od radnika radija. Jedino je moguće sinhronizovano emitovanje programa radija i televizija iz gradova u kojima je opozicija na vlasti, ukoliko i njihove predajnike režim nezakonito ne uhapsi. U slučaju da režim zavede potpun medijski mrak, postaje opravdano emitovanje radio i televizijskih programa iz susednih zemalja. Mogućosti za to postoje i ne treba mnogo vremena da se sa Majevice televizijskim signalom pokriju Vojvodina, Beograd i deo Šumadije.
      
       10. Da uz pomoć ljudi iz vojske i policije organizuje državni udar... Sa pedesetak simpatizera opozicije na pitaj boga kom nivou odlučivanja u oružanoj sili to je jednostavno nemoguće. Čak i kada su novinari skloni senzaciji šaputali da Perišić i Stanišić pripremaju puč, to je više ličilo na provokaciju nego na bajku.
      
       11. Da organizuje ustanak... U ovdašnjim političkim partijama su ljudi koji su se opredelili da se bave politikom. Opozicione stranke nisu ni nalik Komunističkoj partiji Jugoslavije iz 1941, ilegalnoj-paravojnoj organizaciji čiji je cilj rušenje vlasti bez obzira na žrtve, čak i kada je država u ratu. Malaparte, u "Tehnici državnog udara" dokazuje da je peuzimanje vlasti tehničko pitanje(?) i veliča Trockog koji je organizovao oko hiljadu boraca koji su krenuli u akciju dok su se Lenjin i drugovi još nećkali. Čak i kada bi htela da povede ustanak/revoluciju - što, ponavljamo, odlučno odbija, ne želeći da se prolije i kap srpske krvi - opozicija nema Trockog. Možda je neko i sanjao da bi to mogli da budu Giška, Arkan ili Dugi... Ali, ako je represija u Požarevcu naterala trojicu sudija, dakle ljude iz državnog aparata da otkažu poslušnost, zar nije moguće pretpostaviti da jačanje prisile režima može izazvati lanac pobuna u aparatu koji će se proširiti u opštu pobunu. Nju, dakle, ne bi organizovala opozicija i velika je verovatnoća da ne bi mogla da joj se stavi na čelo.
      
       12. Da otpor pređe u ilegalu... I da hoće, opozicija to ne može da organizuje, a nije ni cilj "Otpora". Njegov posao jeste da cinizam koji apolitični, nezainteresovani i ini upućuju i režimu i opoziciji pretvori u moralni revolt prema vlastima. Odlaskom u ilegalu ili čak organizovanjem vojnog krila - što mu režim podmeće posle ubistva Boška Peroševića - "Otpor" bi izgubio svoju harizmu. Ali, silina represije koju režim primenjuje na "Otporu" može deo njegovih pripadnika ipak da radikalizuje i otera u ilegalu i tako proizvede nešto što bi ličilo na vojno krilo (primeri: IRA, Rugova i OVK). Režim kao da se trudi da "Otpor" ili bar njegov deo pretvori u Skoj, zaboravljajući da je mladost sklona brzom povlačenju oroza. Minimalni su izgledi da deo "Otpora" postane naslednik Skoja. Kada bi se to dogodilo, izvesno je da bi se opozicija ograđivala od vojnih akcija Skoj - "Otpora", koji bi Zapad prigrlio kao Josipa Broza ili Hašima Tačija. Dalje se zna.
       (Nije zanemarljiva činjenica da selo u Srbiji sa negodovanjem gleda na hapšenje i premlaćivanje "otporaša". "Biju decu", rečenica je kojom selo iskazuje svoj stav o nemoći vlasti.)
      
       13. Da apeluje na Miloševića da raspiše em fer em vanredne izbore, da apeluje na njegovu svest i savest... baš kao što je nedavno učinio Vojislav Koštunica šaljući mu otvoreno pismo. Za tu vrstu slamke Milošević će se uhvatiti kada se Dunav bude ulivao u Južno kinesko more.
      
       14. Da u inostranstvu organizuje istupe poznatih pevača, glumaca, književnika u svoju korist... Na nekom koncertu mogla bi da se skupi koja kinta za pomoć (mada je ispalo da je U-2 posle sarajevskog koncerta umesto dobrotvora postao zlotvor, pošto je njemu trebalo da daju pare), ali ta vrsta akcije zahteva i pristanak marketing inženjera zvezda, a ovi osluškuju glas političara. Konačno, sve njihove akcije nisu zaustavile nijedan rat, nisu igde zasitili gladne. To je, ipak, posao koji je, u podeli rada na koju moderno čovečanstvo pristaje, u opisu zadataka političara. Naravno, sasvim je O.K. što je Madona digla tri prsta u znak podrške demonstrantima u Beogradu, ali da bi to učinili i ostali mora da se u Beogradu dogodi bar jesen-zima 1996/1997. godine.
      
       15. Da lideri opozicije štrajkuju glađu... Može, naročito na radost režima, koji im neće oduzeti "pravo" na samoubistvo. Ako bi i pristali na ovaj predlog dela "Otpora", opozicioni lideri bi zaradili i dozu mučeništva, preko potrebnu da umanje odbojnost koju u delu birača izazivaju njihovi automobili, kuće, stanovi... (Drugi deo birača voli te simbole moći i uspešnosti.). Razumno je očekivati da bi takva akcija bila okončana razumno, bez žrtava i da ne bi mogla da se ponavlja više puta. Drugi oblik štrajka glađu bio bi poziv lidera da im se u tome priključe i građani u što većem broju. Pretpostavlja se da ni Milošević ne bi ostao kamena srca na nekoliko hiljada ljudi koji gladuju.
      
       16. Da se dogovori sa Šešeljem... e da bi ovaj potpuno okrenuo leđa crvenom delu vlade narodnog jedinstva. Nemojte misliti da to Zapad ne bi podržao jer mu se kao gadi na radikalskog vođu. Upravo da bi omogućio kombinaciju opozicija plus Šešelj jednako pad Slobodana Miloševića, Zapad nije podigao hašku optužnicu protiv samozvanog vojvode koji se onoliko šećkao po ratištima gde njegovi dobrovoljci nisu bili medicinsko osoblje. Pa, ako ni Zapad nije gadljiv, zašto bi to bila opozicija.
      
       17. Da i u slučaju otvorenog terora režima izađe na izbore i slisti Miloševića... Ovaj se predlog zasniva na uverenju da opozicija sada ima takvu prednost u biračkom telu Srbije da joj nije potreban čak nijedan medij već samo da u autobusu iz filma "Ko to tamo peva" obilazi Srbiju i garant pobeđuje na izborima sa dovoljnom prednošću za mirnu vladavinu. Ovaj optimizam liči na Draškovićev iz 1990. godine kada je nudio socijalistima milion glasova fore. Ipak, možda bi on i bio ostvarljiv ali kada bi izbori bili vrlo brzo organizovani i kada bi se opozicija pojavila sa jednom listom. Deo opozicije, u ovom trenutku, tvrdi da neće na izbore bez prekida državnog terora i slobodnih medija. To je posledica uverenja da u ovom trenutku nema toliku glasačku premoć da joj je dovoljan ko-to-tamo-peva-autobus i da pride časti trenutnu vlast sa nekoliko procenata ukradenih glasova. Ovaj deo opozicije je i uverenja da vreme radi za nju, da on ima strategiju (PROMENE), da je režim više nema ("Trudićemo se da bude bolje", što ponavlja Šešelj, nije strategija.). Kada se verovalo da Milošević ima strategiju - postao bi mit. Kada se poverovalo da hiperuspešni konzervativci Engleske nemaju više strategiju, došao je Bler. Kada su Rusi doživeli Putina kao direktnog potomka Petra Velikog - izglasali su ga u prvom krugu. Drugi deo opozicije veruje i da nikako nije dobro da opozicija unapred kaže da li će ići na izbore ili neće, da se i u otvorenoj diktaturi izbori mogu dobiti.
       Može se ovo nabrajanje poteza opozicije nastaviti do rane zore. Šta će ona izabrati, videće se već u subotu na beogradskom mitingu. Biće to Rubikon za njene lidere koji neće imati publiku spremnu da sluša manje ili više nadahnute govore lidera, već ljude koji hoće da im se precizno nabroji šta hoće a šta neće da RADE lideri opozicije.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ
      
      
      
"Slab nam je ustanak"

Sinoć sam se vraćao sa utakmice kad smo naleteli na taj kordon, ako se tako može nazvati desetak pandura koji nisu dali da se sa Slavije uđe u Maršala Tita, pa smo ušli iz Njegoševe, stigli pred Skupštinu grada gde je desetak hiljada ljudi pratilo vesti Studija B uživo, vrlo dosadnu priredbu, dok voditelj nije rekao kako jake policijske snage (mislio je na onih desetak pandura) na Slaviji ne daju "delijama" da dođu na miting. Onda su se tamo navijači stuštili, među njima Baja i ja, krenuli smo da gađamo pandure kamenjem i stolicama iz neke bašte. Pandura je bilo sada već stotinak. Prvo su se povukli, a onda su krenuli u juriš, a mi u stampedo. To je, inače, vrlo zajeban oblik trčanja u kome ne možeš ni brže ni sporije od ostalih oko tebe, koji te guraju sa svih strana, a ako padneš, onda ćeš sutra biti u vestima kao lakše ili teže povređen. Kad sam došao do daha, bilo mi je jasno da više nikad u tome neću učestvovati. Ne zbog straha, toga sam se već nahvatao za života, tako da su moji kapaciteti toliko duboki da ovakva frkica ne može ni četvrt da ih popuni. Nego zbog umora i poniženja. Ne mogu više da bežim od pandura. To sam sebi još prošli put obećao, ali sad sam pomislio da će biti junaka da im stanu na crtu. Sledeći put ulećem u ovakvu tuču kad se nađe dovoljno ljudi koji će pred njih da stanu i krenu da se mlate. Što reče jedan klinac: "Brate, slab nam je nešto ustanak." Meni je i dalje muka od svega i umor koji osećam, jedino bes može ponekad da nadvlada. Ali moram. To je jače od svih mojih sumnji, taj glupi osećaj odgovornosti ili kako se uopšte zove to što mi ne da mira i pored strasne uzaludnosti koju osetim kad vidim sve one beslovesne koji žele da potonu u ovaj mrak u kome vlast može da radi šta god joj se prohte. Nešo, šalji što više možeš vesti. (Pismo je upućeno prijatelju koji živi u inostranstvu, primalac ga je objavio na Internetu)


      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu