NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Otpor opasniji od Tačija

Zakon o terorizmu verovatno neće biti usvojen po hitnom postupku, ali će vlast svakako pokazati svoju pesnicu svim ozbiljnim protivnicima

      Samo ljudi nabijeni zlobom i zaslepljeni mržnjom mogu da kažu da jugoslovenski levičari nisu vizionari. Prvo je Ivan Marković u Požarevcu, u svojstvu nesuđenog tužioca, sudije i delfijskog proroka, ocenio da su aktivisti "Otpora" pokušali ubistvo časnih i plemenitih članova JUL-a, zatim je Goran Matić munjevito razobličio lik i nedelo ubice Boška Peroševića, a Socijalistička partije Srbije za svega nekoliko sati uspela da utvrdi i obznani ko stoji iza njega. Kada je Jugoslovenska levica predložila 18.maja republičkoj vladi i Skupštini da po hitnom postupku donesu zakon o borbi protiv terorizma (rešenja treba da se "temelje na svetskim iskustvima"), svim dobronamernim ljudima već se ukazao novi levičarski projekat.
       Jedan od najdobronamernijih, republički javni tužilac Dragiša Krsmanović je ocenio (19.maj) da je predlog JUL-a razumljiv. "To nije protiv ljudskih prava, jer tako reaguje svaka normalna država kad se suoči sa ozbiljnim problemima", rekao je tužilac. Potpredsednik vlade Vojislav Šešelj izjavio je, međutim, u kultnoj emisiji "Obračun pod palmom", u kojoj se izgleda ponovo obračunavao sa nerazdvojnim partnerima, da je protiv donošenja posebnog zakona o terorizmu i zaključio da bi se terorizmom valjalo pozabaviti u okviru saveznog krivičnog zakonodavstva. Savezni ministar pravde Petar Jojić je radikalski kadar. Iako je radikalski vođa tvrdio u pomenutoj emisiji da nikakav predlog nije video, taj predlog su, izgleda, videli novinari bliski pokretačima akcije.
      
       Overdoza straha
       Pomoćnik šefa jugoslovenske diplomatije Nebojša Vujović sutradan je najavio "donošenje propisa za borbu protiv terorizma", rekavši da će se država obračunati sa "tim svetskim zlom", ali je na konferenciji za novinare više pažnje posvetio diplomatiji nego svetskom zlu. Lojalni mediji su cele nedelje vodili borbu neprestanu protiv terorizma a akcija "overdoziranja straha" nekako je tekla istovremeno sa utišavanjem poziva na ustanak i vatrenih opozicionih govora.
       Između Dana pobede i Dana mladosti u Srbiji je uhapšeno, pritvoreno ili na ugodnom ćaskanju zadržano gotovo hiljadu ljudi, ali je samo zanemarljivom broju objašnjeno zbog čega su postali predmet policijske delatnosti. Zaposleni u pravosudnim organima i policiji svakako nisu zatrovani pričama o blagodetima nezavisnog sudstva, ali bi ipak želeli da imaju suvislo pokriće za nelegalno maltretiranje članova "Otpora" i opozicionih stranaka. Neki od njih nisu bili spremni da za stotinak maraka crvene pred komšijama, čija su deca uhapšena jer su nezakonito obukla majice sa stisnutom pesnicom na grudima. Onda je najavljen zakon iako se vlast protiv izdajnika uspešno borila i bez njega.
      
       Režimska amnezija
       Izvesnu zabunu među levičarskim revnosnicima izaziva pitanje što se nije rodila "antiteroristička inicijativa" dok su po južnom delu zemlje kopani kanali koji nisu služili za vodovod i kanalizaciju, a na svetu srpsku zemlju albanski teroristi dopremali neutvrđen broj dugih cevi, iz kojih su zatim ubijani policajci, vojnici i civili. Ni u periodu dok je i Robert Gelbard pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova definisao kao teroriste ("video sam u životu mnogo terorista i, verujte mi, da umem da ih prepoznam"), vladajuće partije se nisu setile da iniciraju donošenje takvog zakona, što bi moglo da bude prihvatljivo za domaću, ali i za stranu javnost.
       Ideja je, izgleda, rođena tek kada je vlast shvatila da ne može da odgovori ko je ubio najviše državne funkcionere, dočim se politički protivnici ponašaju kao da znaju imena ubica funkcionera Srpskog pokreta obnove i Slavka Ćuruvije. Vodeća opoziciona stranka je uporno ponavljala kovanicu o državnom terorizmu i uspela da otkrije mnogo više o zločinu na Ibarskoj magistrali nego što su čuvari reda i mira otkrili o ubistvima njihovih šefova. Pucanj na prvog vojvođanskog zvaničnika upotrebljen je pred narodnim masama kao početak rata protiv terorizma, ali je u suštini pretvoren u nemaštovit alibi za uvođenje kolumbijskog sistema među Srbe.
       Policiolog i autor knjige "Interpol protiv terorizma" Budimir Babović kaže da zabrinjava što je povod ubistvo Boška Peroševića, koje od svih prethodnih ima najmanje elemenata koja upućuju na teroristički akt. "Drugo, zabrinjava što je kvalifikaciju izvršilo nekompetentno telo - SPS, a ne istražni organi. To odmah upućuje na zaključak da je postojala potreba da se delo unapred okarakteriše kao terorističko. Najapsurdnije je što je to delo povezano sa omladinskom organizacijom koja u svim dosadašnjim akcijama ni deklarativno ni faktički nije pokazivala sklonost ka nasilju."
      
       Švedski model
       Prema rečima direktora Beogradskog centra za ljudska prava Vojina Dimitrijevića, zakon bi mogao da posluži kao "intenzivnija verzija Zakona o informisanju sa pojačanom dozom zastrašivanja. Njime bi se uputila poruka svim pripadnicima "Otpora" ili nekih stranaka, a pre svega njihovim roditeljima, da im je bolje da odustanu od opozicione delatnosti." Iako u svim dosadašnjim privođenjima aktivista "Otpora" nije zaplenjen nijedan komad vatrenog oružja, ta organizacija je označena kao stub terorizma i najpouzdaniji sluga onih koji rat nastavljaju drugim sredstvima.
       Krivično delo terorizma predviđeno je članom 125 Krivičnog zakona SRJ i glasi: ko u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ izazove eksploziju ili požar ili preduzme opštu opasnu radnju ili akt nasilja kojim se stvara osećanje nesigurnosti kod građana kazniće se sa najmanje tri godine zatvora. Američki FBI definisao je terorizam kao "nelegalnu primenu sile ili nasilja protiv lica ili dobara, sa ciljem da se zaplaši ili prisili vlada ili civilno stanovništvo ili deo stanovništva radi ostvarivanja političkih ciljeva".
       Sve zapadne zemlje imaju zakonske akte o terorizmu i borile su se veoma oštro protiv tog zla, ali i snaga koje ruše ustavni poredak. Sve te zemlje ipak ne stavljaju znak jednakosti između ustavnog poretka i predsednika države. U Francuskoj su tako od 1968. do 1975. godine zabranjene Komunističko-marksističko-lenjinistička partija, Glas radnika, Revolucionarna komunistička omladina i Udruženje za obnovu Korzike. U presudi, povodom zabrane Socijalističke partije, Ustavni sud Nemačke određuje da je liberalno-demokratski poredak svaki poredak "koji eliminiše svaku vlast koja se sprovodi silom i koja je arbitrarna". Kao osnovni principi takvog poretka navode se - poštovanje prava čoveka i posebno pravo ličnosti na život i slobodan razvoj, narodna suverenost, podela vlasti, odgovornost vlade, zakonito postupanje administracije, nezavisnost sudstva, multipartizam i ravnopravnost za sve stranke uz pravo da formiraju opoziciju.
       Naučni saradnik Instituta za evropske studije Zorica Radović ističe da sa ustavno-pravnog i političko-filozofskog aspekta nije tako lako odrediti ni šta to čini ustavni poredak, niti šta se sve može podvesti pod nasilno delovanje. "Sigurno je da se sam ustavni tekst ne može smatrati ustavnim poretkom, već samo temeljni ustavni principi koji moraju biti demokratski, odnosno moraju sadržavati one temeljne vrednosti jedne države o kojima je postojao ustavni konsenzus."
       U protekloj deceniji, kreatore ovdašnjih zakonskih čuda veoma su privlačile restriktivne odredbe iz zapadnih zakonodavstava. "Kad sam pre desetak godina ukazivao predstavnicima savezne vlade na jednu staljinističku odredbu o predaji neprijatelju iz Krivičnog zakona, odgovorili su mi da je ona uzeta iz švedskog zakona. Zaboravili su samo da taj zakon datira iz 1762.godine, kada su Šveđani poslednji put ratovali. Verovatno će sada pronaći neke odredbe iz zapadnih zakona koje im odgovaraju, kao što su se i rado pozivali na francuski zakon o štampi iz prošlog veka", kaže Dimitrijević.
      
       Iračke poruke
       Iako bi svetli primeri iz zakonodavstva bratskog Iraka, u kojem se smrtna kazna predviđa za 45 dela - od uvrede predsednika do slučaja kada se neko učlani u vladajuću BAAS partiju iako je prethodno bio član druge partije - mogli da posluže kao inspiracija za ovdašnje zakonopisce, oni će se ipak okrenuti prema zapadu. Prema relativno pouzdanim izvorima, državotvorni pravnici skloni su da zakonska rešenja ili antiterorističke propise stvaraju pod uticajem pravosuđa Velike Britanije.
       Stručnjaci za uporedno pravo navode da je vlada u Belfastu donela Zakon o vanrednom stanju u Severnoj Irskoj kojim je ustanovljen poseban sud bez porote a policiji data široka ovlašćenja prilikom hapšenja i zadržavanja u pritvoru. Britanski parlament je doneo Zakon o prevenciji terorizma kad je IRA podmetnula bombu u jednom pabu u Birmingemu. Tada je poginula 21 osoba. Osobe koje još krasi nešto što se zove zdrav razum, reći će da postoji izvesna razlika između ludaka koji dižu u vazduh tržne centre, banke, i golobradih momaka koji dele letke.
       Cela priča o borbi protiv terorizma možda će ostati upamćena kao istorijski događaj u kojem je vrh JUL prvi put od osnivanja čuo negativan odgovor od svoje "velike sestre". Ona bi, ipak, poslužila kao još jedna ilustracija priče o komunistima iz jednog komada, pisca i novog člana "Otpora" Dušana Kovačevića, u kojem se objašnjava kako seljaci uspevaju da smeste veliki broj ovaca u mali tor. Prvo uteraju znatno veći broj ovaca, pa kada te životinje počinju da se guše, izbace nekoliko, a one koje ostanu osećaju se kao preporođene. Vlast će, dakle, možda odustati od terorističkog zakona, a opozicija će zaboraviti da više nema Studija B i nekih drugih medija.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ
      
      

       Sveznalice

Nekada se znalo ko u ovoj državi radi za vlast. Najbolje je to opisao Branislav Nušić u drami "Sumnjivo lice", gde je sve doušničke stvari stavio na teret Sreji, sreskom špijunu, koji sve zna, čak i ono što niko ne zna. Savezno ministarstvo pravde svoje znanje zaustavlja na "u javnosti opšte poznatim činjenicama" kada se radi o nekoj ilegalnoj organizaciji. Kako znaju ono što je ilegalno, to samo može da se nagađa.
       Oni su rešenjem od 22.5.2000. godine odbili prijavu Udruženja građanskog otpora Beograda sa obrazloženjem:
       "Razmatrajući podnetu prijavu i priloženu dokumentaciju, ovo ministarstvo je konstatovalo, što je u javnosti opštepoznata činjenica, da se radi o ilegalnoj organizaciji koja je svoje ilegalne aktivnosti usmerila na nasilno rušenje ustavnog poretka, narušavanje teritorijalne celokupnosti Savezne Republike Jugoslavije i kršenja zajamčenih sloboda, prava i bezbednosti čoveka i građanina i ugrožavanje javnog reda i mira. Ta organizacija, iako nije upisana u registar udruženja, društvenih organizacija i političkih organizacija koji vodi ovo ministarstvo i nadležni organi Republike Srbije, organizovano i u sprezi sa unutrašnjim i spoljnim faktorima deluje na razbijanju osnovnih ustavnih vrednosti, javnim plakatiranjem i na drugi način poziva građane na rušenje ustavnog poretka i vrši druge aktivnosti usmerene u tom pravcu..." Posle toga sledi navođenje još nekoliko članova Ustava, Zakona o udruživanju građana koje Branislav Nušić sigurno nije napisao a odgovor na ovo rešenje, budući da se Nušić više ne može konsultovati, treba potražiti možda ispred njegovog spomenika.


      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu