NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Kupovanje vremena

      Na tamburu sam metio ključ, pevao je pre nekoliko godina Đorđe Balašević i, kada je to otpevao, to je i uradio. Ali, danas niko neće da stavi ključ na ono što radi iako je svima, čini se ponekad i njima samima, jasno da na nešto valja "staviti ključ".
       U zemlji koja već desetak godina živi pod raznim blokadama, svaki dan stiže još neka nova blokada. Na svaku državnu blokadu slobode dolazi i blokada iz inostranstva, koja se ne tiče baš previše ljudi iz vrha vlasti, kao što se vlasti ne tiču ni blokade koje ona stavlja. Ali u ovoj zemlji ima još deset miliona građana kojih se sve to tiče. I ukidanje slobodnih medija, odnosno onemogućavanje njihovog rada i (ne)mogućnost putovanja u inostranstvo. A o tim građanima niko ne brine.
       Posle mnogih nelogičnih poteza vlasti, pri kojima smo samo gubili teritorije i međunarodni kredibilitet, čak i njihove najvernije, bar tihe pristalice, pitaju se šta oni to rade, pri tom uvek spremni da sami odgovore: kupuju vreme. Skoro potpuni medijski mrak, koji iritira i plaši veliki broj građana, viđen očima državnih "savetnika" je novo kupovanje vremena - da Beograd ne zna šta se u Novom Sadu događa. Da li je ikome jasno da se tako šta ne može sakriti?
       Radio Pančevo, poslednja nezavisna i istinoljubiva radio stanica više se ne čuje u Beogradu. Pančevo je 15 kilometara od Beograda. Radio B2 92 se "čuje" preko Interneta, ukoliko oni malobrojni Srbi "prikačeni" na Internet mogu sa svojim jadnim kompjuterima, svojim jadnim telefonskim linijama i katastrofalnom strujnom mrežom, da se ne pominje nivo tehničkog znanja, uopšte nešto mogu da čuju. Vlast kupuje vreme. Iako je svima jasno da mora što pre da raspiše izbore, na kojima najverovatnije nema izgleda da pobedi, ili da uvede diktaturu kojom bi "kupila" još nešto vremena, državni vrh ne sme da preuzme punu odgovornost za takve poteze - što plaši i njih i građane, svi se plaše nervoznih poteza koji nikome ne mogu doneti dobro.
       U tom vremenu opozicija se ujedinjuje, razjedinjuje, i sto puta "'ajd' Jovo, nanovo". Kada je "preuzet" Studio B, građani su spontano izašli na ulice, spontano jer nije bilo nijednog stranačkog lidera (ujedinjene opozicije) da ih povede, bar da im se obrati, osim da iz svojih bezbednih kabineta "daju izjave". Očigledno je da i oni ne smeju da preuzmu odgovornost za bilo šta što bi radikalno menjalo sadašnje stanje prepuno žabokrečine i iščekivanja. I oni kupuju vreme. Već deset godina "kupuju vreme".
       Za šta će i jednima i drugima "to" vreme? Svi su imali dovoljno vremena i svi su ga iskoristili na najgori mogući način. Kupovanje vremena se pretvorilo samo sebi u jedini cilj. Zapravo u iščekivanje ko će prvi da napravi kakvu kardinalnu grešku i da onda drugi postane "kalif umesto kalifa". A greške se neprestano prave, već deset godina. Prvo su to bile male greške, pa nešto veće, pa još veće... i sada je došlo do toga da se prave samo "kardinalne greške", ali one više nisu prilika već navika.
      
       Građani ove zemlje više nemaju vremena. Siromaštvo je već zavladalo, glad kuca na vrata, a najveća boljka stanovništva jedne zemlje - apatija, već poprima oblike epidemije. Niko da stavi ključ na tamburu. Takvi građani odgovaraju i vlasti i ovakvoj opoziciji, jer se kod njih ništa ne menja (ili, bar veoma malo), uglavnom niko ne sme da preuzme, sada već "istorijsku" odgovornost i krene negde iz ove žabokrečine bez obzira na to da li ga narod sledi ili ne i bez obzira na to da li bi pobedio ili ne. Zašto? Zato što nejasna misao rađa nejasnu ideju. A misao "da ja postanem kalif umesto kalifa", jeste simpatična misao za stripove - i ništa više.
       Kada bi se, kao posle Drugog svetskog rata, organizovalo glasanje na principu "ćorave kutije", sadašnja vlast bi, svakako, izgubila. To zna i vlast i zato drži opoziciju na uzdi, sistemom poznatim pod imenom "štap i šargarepa". Međutim, i oni se čuvaju. Previše se gine u ovoj zemlji i samo nekoliko "proverenih drugova" javno nastupa u njeno ime. Ukoliko stvar propadne, oni na vlasti se nadaju da nikad neće, zna se ko će biti kriv. To zna i opozicija, samo što se njeni lideri čuvaju, možda čak i strahuju da bilo koga isture u prve "borbene redove", jer bi onda moglo da se dogodi da taj završi posao i da oni ispadnu iz igre.
       I dok se oni tako nadmudruju i igraju, narodu je sve teže. Mada fitilj dogoreva do kraja - ovaj narod je izgleda već navikao i da živi u mraku i možda mu je svejedno ko će ga u taj mrak povesti - neka se javi neko drugi koji ga iz mraka može izvesti.
      
      

Građani ove zemlje više nemaju vremena. Siromaštvo je već zavladalo, glad kuca na vrata, a najveća boljka stanovništva jedne zemlje - apatija, već poprima oblike epidemije. Niko da stavi ključ na tamburu. Takvi građani odgovaraju i vlasti i ovakvoj opoziciji, jer se kod njih ništa ne menja (ili, bar veoma malo), uglavnom niko ne sme da preuzme, sada već "istorijsku" odgovornost i krene negde iz ove žabokrečine bez obzira na to da li ga narod sledi ili ne i bez obzira na to da li bi pobedio ili ne. Zašto? Zato što nejasna misao rađa nejasnu ideju


      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu