("Milošević - mit i stvarnost", NIN br. 2577)

      Gospodine Trajkoviću, priznajem Vam da ste zaista bili "devojka za sve", samo ne za savetnika za ova pitanja. Otkud Vam, zaboga, takve "misli", koje su srpski narod (i u Srbiji sa i bez pokrajina, i u Hrvatskoj, i u Bosni) skupo stajale, i ne samo srpski narod.
       "Srpsko pitanje" (o tome govorite) trebalo je rešavati, jednako kao i hrvatsko i bošnjačko, svugde pa i u Srbiji u kojoj ste bili savetnik Predsednika. Ali, da li je to "srpsko pitanje" i "teritorijalne sporove" trebalo rešavati najezdom gardijske brigade u Zagreb, ili hrvatsko, odnosno bošnjačko pitanje i tamošnjih teritorijalnih pretenzija najezdom njihovih armada u Beograd? Ili, možda na drugi (i koji) način, na primer, mirovnim razgovorima i pregovorima, po potrebi posredovanjem i međunarodne zajednice?
       Već tada smo (1991), gospodine, imali iskustvo bivšeg SSSR-a, raspao se i u raspadu je oko 25 miliona Rusa ostalo van granica matice. Nisu, međutim, svojim ogromnim resursima krenuli u pohode glavnim gradovima osamostaljivanih republika. Zašto, gospodine savetniče Predsednika, niste njemu to savetovali? Ne, vi ste mu očigledno nešto drugo savetovali (pa ga sada kritikujete što takve savete nije prihvatio): najezdu pravo u Zagreb pa da tamo bude rešeno "srpsko pitanje", uz to još i "teritorijalni sporovi"?!
       Govorite o resursima koje je imala JNA na prostoru SFRJ. Tačno je, to su bili impresivni resursi, ali samo dok su bili u rukama svih naroda "na prostoru SFRJ". To vi, gospodine, tada niste uočavali. Suprotno tome, navijali ste i savetovali pohod na Zagreb! Kako to na Zagreb? S kim to na Zagreb? Da li samo sa Srbima, eventualno i sa Crnogorcima? Ovo tim pre što ni oni (Srbi i Crnogorci) u velikoj većini nisu hteli da idu u pohod na Zagreb, ni na ostale delove Hrvatske - članice tadašnje zajednice država (a ne zajedničke države - Ustav iz 1974. godine je tako bio uredio) i zbog toga su (već tada ste morali da to znate kao savetnik) odbijali da idu u taj prljavi bratoubilački rat.
       Da bar sada (za vas kao savetnika ni tada) u tom pogledu ne bi trebalo da bude dileme, iznosim nekoliko primera:
       Dr B. Jović u dnevničkim beleškama kaže da je kod Miloševića i njega došao general Kadijević i tražio popunu ljudstvom još desetak brigada da bi mogao da uđe u Zagreb i sruši "ustašku vlast". Jović se obraća Miloševiću: da mu damo još oko 30 000 vojnika. Ostao je bez odgovora. No, u svojim beleškama gnevno beleži: Šta je Kadijeviću trebalo da šparta po Hrvatskoj i tamo doživljava poraze, umesto da je na vreme povukao jedinice JNA na nove granice (sa narodima koji žele da u njihovim okvirima žive).
       I Kadijević kao svedok na sudu protiv svog generala nešto slično govori: da mu je falilo oko 10 brigada za ulazak u Zagreb i rušenje "ustaške vlasti".
       U vreme kada je "gardijska brigada pokrenuta iz Beograda" da usred Zagreba "raščisti srpsko pitanje" i "reši teritorijalne sporove", hrvatske snage su već do 17. septembra osvojile gotovo sve kasarne sa naoružanjem i ogromno skladište sa municijom na prostoru istočno od Zagreba, zaključno sa Osijekom, pre svega one koje su bile neposredno pod komandom 5. i 1. armije (samo se Varaždin držao i više dana borio sa odnosom snaga: oko 300 pripadnika JNA naspram 12 000 u korist protivnika, a pomoći niotkud).
       Pokrenuli ste prava pitanja, ali na naopak način, optužujuća, ali u odnosu na koga: da li u odnosu (samo) na onoga o kome u ispovesti govorite (koji tada nije imao ni komandnu dužnost ni državnu funkciju u SFRJ) ili/i na mnoge druge, pre svega one koji su preduzimali špartanje po Hrvatskoj, sa ogromnim ljudskim žrtvama i materijalnim razaranjima. Krajnje je vreme da se sa time suočimo i otvoreno govorimo.
       Bili ste, gospodine, očigledno loš savetnik. Dobro je što vas nije poslušao onaj koga ste savetovali (kažete bezuspešno). Inače, posledice bi bile daleko tragičnije.
      
       Branko Stanić,
       Novi Beograd