Ako se ispostavi da je Izrael, povlačenjem svoje vojske iz Libana, nagovestio da će se ubuduće, u potrazi za mirom, više oslanjati na politička nego na vojna rešenja, onda priča o prekretnici nije sasvim prazna

      I ovoga puta se pokazalo da na Bliskom istoku ima više istorije nego što je svetu dovoljno. Izrael je iznenada povukao svoje trupe iz severnog Libana, posle dve decenije okupacije, ali je ceo događaj živeo koliko i vilin konjic. Taj događaj je možda istorijski, ako se ima u vidu da je Izrael jedno vojno rešenje zamenio za političko, a možda i nije, ako je ostalo nejasno šta ga je prouzrokovalo i da li će za posledicu imati bliži mir ili novu opasnu neizvesnost.
       Iako je jedno predizborno obećanje obavezivalo premijera Baraka da vojsku iz Libana vrati kući, do povlačenja je došlo dva meseca ranije i mimo predviđenog scenarija. Trebalo je da povlačenje iz Libana usledi nakon ključnog dogovora sa Sirijom o povlačenju sa Golanske visoravni - što je za Damask najvažniji preduslov za trajan mir - odnosno nakon istovremene saglasnosti sa Jaserom Arafatom da se do septembra ove godine zaključi sporazum o statusu Zapadne obale i stvaranju kakve-takve palestinske države. Sve se to na neki način uklapalo u želje Bila Klintona da se proslavi kao prvi američki predsednik koji je uspeo da na Bliskom istoku uspostavi trajni mir.
       Ali, pregovori su zastali, kao i mnogo puta pre toga. Sad su se Izraelci žurno povukli iz Libana, ostavivši utisak da to čine pred naletima Hezbolaha, kao okupator koji priznaje poraz. Načet je mit o nepobedivoj vojsci. Bilo je izveštača koji su povlačenje nazvali "izraelskim Vijetnamom". Na samoj izraelskoj sceni novo je bilo tumačenje da je okupacija zapravo skupa i da je bolje tražiti političko rešenje.
       Zanimljivo je zapažanje američkog obaveštajnog centra Stratfor da se ne radi samo o važnom događaju u izraelskoj istoriji, nego o prekretnici. "Za zemlju koja je, od svog osnivanja, vojno rešenje smatrala najsigurnijim i najbezbednijim, to je više od promene u politici. To je promena u psihologiji nacije."
       Ako je ovo neka vrsta izraelskog gambita, u kome je povlačenje vojske svesna žrtva radi preduzimanja novih, vešto smišljenih operacija, onda je neizbežno pitanje: da li je među Izraelcima sazrelo uverenje da opasnost Izraelu više ne preti iz Libana, uprkos radikalizmu Hezbolaha i postojanju stalnih sirijskih snaga u toj zemlji? Ako je tako, logično je pretpostaviti da će u mirovnim pregovorima biti uspostavljen nešto jasniji redosled prioriteta.
       Većina poznavalaca bliskoistočnih prilika složiće se da je za Izrael mir sa Sirijom na prvom mestu. Palestinci su drugi na dnevnom redu, pa valjda drugi i po značaju.
       U pregovorima, vođenim sa Sirijcima početkom ove godine uz izdašno posredovanje Amerikanaca, Izrael se složio da povuče svoje snage sa Golanske visoravni u zamenu za bezbednosne sporazume i uzajamno priznavanje i normalizaciju međudržavnih odnosa. Četiri komiteta trebalo bi da se bave vrlo preciznim pitanjima: uspostavljanjem diplomatskih odnosa, razmerama izraelskog povlačenja sa okupirane Golanske visoravni, bezbednosnim aranžmanima i zajedničkim korišćenjem voda.
       Međutim, dve strane imaju različita viđenja o tome gde im je granica na Golanskoj visoravni. Razlike se ponekad tiču samo nekoliko stotina metara, ali popuštanja, ni za metar, nije bilo. Tako su pregovori propali. Sada neki analitičari smatraju da je Izrael oslabio svoju pregovaračku poziciju, jer se povukao iz Libana pre nego što je uznapredovao u pregovorima oko Golanske visoravni.
       U pristupu Palestincima, slabijem pregovaračkom partneru, premijer Barak je tvrd koliko i njegovi prethodnici. Izrael se neće povući sa Zapadne obale i iz Gaze, koje je okupirao još 1967, neće demontirati glavne jevrejske naseobine i neće dopustiti povratak palestinskih izbeglica u Jerusalim. Ali dopušta obrazovanje embrionalne palestinske države u zamenu za palestinsko priznavanje Izraela i garantovani mir. To, naravno, nije isto što i izboreno pravo tri miliona Palestinaca da žive u slobodi, a ne u bantustanima pod kontrolom izraelske vojske. Palestinci imaju čudnu utehu: ako sadašnjost pripada Izraelcima, budućnost će, zahvaljujući prevlasti demografskog faktora, jednoga dana pripasti Palestincima.
       Oslobođen okupatora, Liban se nije oslobodio mnogih drugih briga. Hoće li okuraženi Hezbolah surovo likvidirati južnolibansku miliciju koja je pomagala izraelskoj vojsci? Hoće li sirijske trupe, stacionirane u Libanu, to sprečiti ili će Damask od islamskog trijumfalizma Hezbolaha naći neke koristi i za svoju pregovaračku poziciju? Ili će ostati uverenje da sirijska i islamska pretnja Izraelu iz Libana nije prestala, iako je Izraelcima možda dojadilo da budu okupatori?
       Ako se ispostavi da je Izrael, povlačenjem svoje vojske iz Libana, nagovestio da će se ubuduće, u potrazi za mirom, više oslanjati na politička nego na vojna rešenja, onda priča o važnoj prekretnici nije sasvim prazna.
       Ako se, pak, ispostavi da je to još jedan od događaja iz "viška" istorije koju je teško konzumirati, onda je premijer Barak, prećutno i vešto, stavio do znanja svojim generalima da nemaju u komplikovanim političkim igrama istu specifičnu težinu kao nekada, u vreme stvaranja mita o nepobedivosti izraelske vojske. Od iste slave se ne može večno živeti.