NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Ružnije od razmeštenih kreveta

Uvek najviše boli onaj udarac koji najmanje očekujete. Siguran sam da će, kao što je preživeo srpske harmonikaše, ovdašnji rokenrol preživeti i američkog saksofonistu čija arogancija nimalo ne zaostaje za njegovim neznanjem

      Posle "Umetnosti pobune - knjige o Stonsima", koja je rasprodata u, za naše prilike, znatnom tiražu, tvorcu ove neobične biografije Ivanu Ivačkoviću teško da bi iko mogao da zameri mogućno povlačenje u osamu i meditaciju, pripremu novih naslova i ponovljenih izdanja starih knjiga. Tek da se održi napetost.
       Međutim, posle osamnaest godina bavljenja novinarstvom, uz staž od poslednjih osam kao pisac knjiga o rokenrolu, ovaj autor je nedavno, za novosadski "Prometej", najzad objavio i svoju prvu knjigu pesama - "Crvena mapa".
       "Nikada ranije nisam pisao poeziju", kaže, "ali sam, posle dugogodišnjeg pisanja o rokenrolu, osetio jak poriv da se izmestim na neku novu teritoriju. Nisam planirao da to bude poezija - planirana poezija teško može da dotakne bilo koga - nego me je taj talas, koji je i za mene i za druge bio iznenađenje i misterija, preplavio sam od sebe. Taj je talas bio vrlo jak: napisao sam stotinak pesama u vrlo kratkom roku. Od toga je oko pedeset ušlo u 'Crvenu mapu'. Pesme u 'Crvenoj mapi', ovako kako su poređane, pričaju vrlo jasnu priču. Priču o generaciji koja je tokom osamdesetih, figurativno kazano, ginula po žurkama, da bi tokom devedesetih, u bukvalnom smislu, ginula po frontovima. Otud i naslov knjige: svaka pesma predstavlja poneku ranu, a sve te rane zajedno čine crvenu, krvavu mapu. Naslov ima još jedan, neposredniji koren, pošto je Igi Pop, koji se pojavljuje u dve moje pesme, imao običaj da se na koncertima iseče i doslovce krvari pred svojom publikom. Igi Pop nije jedini rok muzičar koji me je inspirisao. U 'Crvenoj mapi' najprisutniji je Dejvid Bouvi, jedan od najvažnijih i najkompletnijih umetnika našeg vremena."
       Posebno mesto u Ivačkovićevom opusu ima pomenuta biografija Rolingstonsa, prevashodno jer oni imaju posebno mesto i u njegovom muzičkom sazrevanju:
       - Uz muziku Rolingstonsa sve oko sebe doživljavam intenzivnije. Njihova muzika mi izoštri sva čula i svaku emociju pojača do maksimuma. Po prirodi stvari, to ne može uvek biti prijatno, ali je svaki put dragoceno iskustvo. U Rolingstonse sam se zaljubio pre četvrt veka i odavno sam imao ideju da tu ljubav zaokružim knjigom o njima. "Umetnost pobune" je zaista izazvala dosta pažnje i brzo se prodala. Uz Stonse, snažno je na mene uticao i Bouvi i, između ostalog, od njega sam naučio da se treba okušavati na različitim poljima. Stalno treba tražiti nove izazove, kao što ih, recimo, on traži, ali da, s druge strane, treba imati u vidu nešto što je rekao u jednom od svojih filmova Klint Istvud, koji je takođe bitan čovek u mom životu. To je rečenica iz drugog dela "Prljavog Harija" i ona glasi da "čovek mora znati svoje granice". To znači da se unutar četiri zida možeš baviti bilo čime, ali da pred druge ima smisla izlaziti sa nečim samo ako si siguran da je to dobro.
       Kao član generacije modernih apatrida, Ivačković posredno dokumentuje nezvaničnu verziju raspada nekadašnje domovine, zemlje koja je imala karakter rok muzike - spajala je različite ljude dok se, pod teretom te prevelike odgovornosti, nije urušila:
       - U knjizi "Obe strane jastuka" pokušao sam da, kroz priču o karijeri Bajage i Instruktora, ispričam i priču o raspadu Jugoslavije, o tome kako je taj raspad doživela moja generacija. Ta priča prvenstveno je bila namenjena onima koji moju generaciju, i starije od nas, pitaju kakvo je to bilo vreme kada su se u Beogradu najviše slušale hrvatske grupe, a u Zagrebu bili najpopularniji srpski bendovi. Pisao sam je za normalne i radoznale, za one kojima je muka od ovog vremena mada nisu živeli ni u jednom boljem.
       Ne bežeći u izveštačenu političku korektnost, apolitičnost, Ivan Ivačković javno žigoše neprijatelje rokenrol pobune kao neprijatelje slobode - i sebe lično:
       - Ispravno prepoznavši u rokenrolu jedino pravo žarište potencijalne pobune, politički establišment ga je početkom devedesetih doslovce satro, pretvarajući Jugoslaviju, koja nekad jeste bila treća svetska sila u rok muzici, u guslarsku, seljačku zemlju u kojoj je heklanje vrhunac umetnosti. A od heklanja do heklera, videli smo, nije dug put. Međutim, rokenrol je, bar u Srbiji, pokazao kako je sposoban da se regeneriše brzo, odabravši gerilsku taktiku koja je podrazumevala decentralizaciju scene i nicanje zanimljivih grupa, ne samo u dva ili tri velika grada nego i u unutrašnjosti. Tada je srpskom establišmentu stigla pomoć od američkih kolega koji su, ne dirajući Miloševića, osim onda kada su znali da nije kod kuće, bombardovali one ljude koji su godinama promovisali rokenrol i ostale vidove kulture stvorene na Zapadu. To je bio novi udarac, bolniji od svih prethodnih, jer uvek najviše boli onaj udarac koji najmanje očekujete. Siguran sam da će, kao što je preživeo srpske harmonikaše, ovdašnji rokenrol preživeti i američkog saksofonistu čija arogancija nimalo ne zaostaje za njegovim neznanjem. Ako pak nisam u pravu, Srbija će definitivno postati zemlja u kojoj će vam zabraniti ulazak u autobus ako uz sebe nemate dopola pojedenu pljeskavicu i ako oko sebe ne širite miris belog luka.
       Po mom mišljenju, ovde postoje dva krila establišmenta, kojima kao da je lekar zabranio da povuku pametan potez. Jedno krilo je vlast, a drugo opozicija. Bez dovoljno strpljenja da prate kompletno nadmetanje u glupostima između te dve struje, mnogi pripadnici moje generacije su napustili Jugoslaviju, zemlju u kojoj je razumu zabranjeno svako duže zadržavanje. To su ljudi koji su činili rok publiku i bez kojih je domaća rok scena, ma šta se pod tim podrazumevalo, izgubila snagu i uticaj.
       "Crvena mapa" koncepcijski je izdeljena na tri dela, a u trećem muzika nije isključiva tema. Promašena domaća politika je od jedne rok generacije stvorila novu srpsku emigraciju:
       - Ja sam, takođe, bio prinuđen da dignem ruke od života ovde, između ostalog i zato što više nisam mogao da gledam lica narodnjaka, lica koja izgledaju ružnije od razmeštenih kreveta. Nisam se potpuno odselio, odlazim i dolazim, ali sve češće odlazim, a sve ređe dolazim. Dolazim kad imam da obavim neki posao, kao što je promocija "Crvene mape", a biću tu ponovo na jesen, kad izlaze pomenute dve knjige. Posle toga mislim da me dugo neće biti u Jugoslaviji.
      
       DAMIR JELISAVČIĆ
      
      
Stonsi i Madona pride

Na jesen bi trebalo da se pojave još dve knjige. Novo izdanje Rolingstonsa je veoma ambiciozno pripremljeno, sa dosta svežih tekstova i ekskluzivnih fotografija.
       "Druga knjiga je knjiga o Madoni, knjiga kojom bih želeo da ovde ispravim neke 'krive Drine', što je inače moja omiljena disciplina. Pre deset godina Srbija je izgubila priključak sa ostatkom sveta, a upravo u to vreme Madona je počela da pokazuje svoje pravo, lepo i hrabro lice, radeći vrlo ozbiljne, sofisticirane stvari. Ljudi još zamišljaju Madonu iz 1985. kada je njena muzika zaista bila poludebilna. Želeo bih da ova knjiga skrene ljudima pažnju i na noviji deo Madonine karijere i na činjenicu da je ona tokom devedesetih bila jedan od najvećih buntovnika među savremenim umetnicima. Volim buntovnike, pogotovu ako postoje razlozi za pobunu. Takvih razloga je bilo dosta i tokom devedesetih, kad je Madona izvodila svoje diverzije. U narednih nekoliko godina planiram još dve knjige, o Klintu Istvudu i Dejvidu Bouviju, o još dve ikone popularne kulture. Posle toga ne verujem da ću nastaviti da se bavim tom vrstom literature.


      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu