Kakva je uloga pozorišta u ratu i da li je ono tada uopšte potrebno? Na ova i druga pitanja traženi su odgovori na dvodnevnom simpozijumu u Novom Sadu

      Šta onaj ko je ceo svoj vek proveo u miru može da kaže o ratu ili, još bliže, o odnosu pozorišta i rata ili, konkretno, o pozorištu u ratu? Na lagodnu poziciju čoveka koji izlaganje o tim temama sprema daleko od Novog Sada, u prestonici jedne od najbogatijih zemalja sveta, kako je naglasio, podsetio je berlinski kritičar Franc Vile. Dodao je: "Pisanje pod uslovima u kojima se ja nalazim, čini mi se neozbiljnim." Sličnu dilemu izložio je Laslo Berceš, umetnički direktor budimpeštanskog pozorišta Barka, postavivši pitanje: imam li prava da učestvujem u raspravi o tome šta pozorište može da učini u miru kad nemam nikakvo iskustvo rata? Berceš je uveo termin "teatarski turista", samoironično aludirajući na izvestan turistički karakter svoga boravka u Novom Sadu. "Dobro, pogledaću most, pogledaću predstavu, govoriću na simpozijumu, ali ja u džepu već imam povratnu kartu za Budimpeštu."
       Ni Artur Skelton, engleski teatrolog i dobar poznavalac našeg teatra, ne odbacuje eventualne prigovore da ovo mesto i ovo vreme nisu prikladni da se raspravlja o značenju pozorišta u vreme rata ili, još važniju, primedbu da o toj temi raspravljaju "ljudi odvojeni od stvarnosti koju ta tema nosi". Skelton dozvoljava da se takva rasprava može oceniti i kao "kvaziintelektualna vežba". "Ovu temu u potpunosti doživljavam kao teoriju", precizirao je Franc Vile.
       Domaći učesnici dvodnevnog 10. međunarodnog simpozijuma pozorišnih kritičara i teatrologa, koji je u Novom Sadu održan u okviru 45. Sterijinog pozorja, zadatu temu - "Pozorište i rat" - doživeli su, naravno, kao vrlo blisku i doživeli su je čak emotivno. Ali su i jedni i drugi, jugoslovenski i strani učesnici (a bilo ih je, posle duga vremena, u znatnom broju, iz desetak zemalja), uložili napor da u širokom okviru teme vode ozbiljan, zanimljiv, povremeno polemičan razgovor. Kakva je uloga pozorišta u ratu? Da li je ono uopšte potrebno u vreme rata? Može li pozorište da utiče na stvarnost? Može li i treba li rat da bude tema u teatru? Šta pozorište može da učini protiv rata? Šta pozorište može da učini da rata ne bude? Na ovo poslednje pitanje odgovara Mario Matija Đordeti, glavni urednik milanskog časopisa "Sipario": "Iako su od davnina izvođena antiratna dela, a u moderno doba pisane antiratne drame, ratni sukobi su se ponavljali i nastavljaju se. Same pozorišne predstave nemaju snagu da promene duh ratobornih političara i vladalaca."
       Gorčin Stojanović, reditelj, relativizovao je pitanja, podsećajući da pozorište nije preterano važno mesto u ovom svetu, odnosno da je ono važno samo onima koji u njemu učestvuju i onima koji ga gledaju, a ovih poslednjih je neznatan procenat stanovništva. Pozorište ne mora da tematizuje rat da bi na njega odgovorilo, smatra Kornelija Nidermajer, kritičarka iz Beča. "Dobro, istinsko, iz umetničke nužde proisteklo pozorište - kaže ona - "samo po sebi predstavlja negiranje rata kao negacije života". Mirko Stojanović, mladi dramski pisac, seća se da su 1993, kada su se upisivali na Fakultet dramskih umetnosti, njegove kolege i on nameravali da svojim dramama promene svet. I, šta se dogodilo? "Sedam godina kasnije svet se promenio, ali ne zahvaljujući tome što smo mi pisali." Dvadesetosmogodišnji Stojanović saopštio je svoju želju: "Voleo bih da konačno vidim kakva je uloga teatra u miru."
       Predrag Matvejević, univerzitetski profesor iz Rima, nalazi da bi "Magbet" danas bio suviše sentimentalan za naše prilike, da za Hamleta nema mesta, da Jago nije jedan već ih je mnogo. "Ričarda Trećeg", pak, Matvejević podvrgava istorijsko-patološkoj analizi, upoređujući Šekspirove protagoniste sa protagonistima naših ratova. Iz te analize zaključuje da se sadašnjost ne može osvojiti (razumeti) a da se pri tom ne ovlada prošlošću. Biljana Srbljanović, autorka "Beogradske trilogije" i "Porodičnih priča", misli da se prošlošću ne može ovladati ako se ne istraže uzroci koji pomažu da shvatimo ono što (nam) se danas događa. Goran Marković pesimistički prognozira da je sledeći rat u ovim krajevima neizbežan i pita se: može li ga pozorište sprečiti? Naravno, ne zanosi se tom iluzijom, ali veruje da teatar ima mogućnosti i snage da upozori, da bude neka vrsta moralnog korektiva istorije i sadašnjosti. "Ljudima treba nade" - veli Marković - "a tu nadu im, makar bila najobičnija varka, pruža teatar."
      
       FELIKS PAŠIĆ