Nešto varniči na liniji opozicione stranke - opoziciona publika, mada u poslednje vreme opozicija nije učinila ništa što već nije učinila ili propustila da učini u prethodnih deset godina

      Pored mnogih drugih svojih nedostataka, za lidere opozicije se ne bi moglo reći da ne osećaju kako kuca puls njihovih pristalica: i Vuk Drašković i Zoran Đinđić su u subotu na mitingu svoje govore koncipirali kao neku vrstu opravdanja zbog toga što je, posle nedelje državnog nasilja i posle odvažnih najava u stilu "nema povlačenja, nema predaje", sve završeno jednim gromoglasnim "puć". Sažeto, rekli su ovo: Đinđić: Ne možemo da pomognemo nezavisnim medijima, sem da se solidarišemo, naročito ako prethodno dobiju batine od policije. Drašković: Za sve je kriv strah, kada se Beograđani oslobode straha i dođu u potrebnom broju, oslobodiće se i Studio B i postići će se raspisivanje izbora.
       Nije trebalo osobito izoštreno čulo da bi se primetilo kako nešto varniči na liniji opozicione stranke - opoziciona publika. Kada su studenti i "Otpor" prethodnog dana započeli svoj samostalni protest, prolazeći pored Gradske skupštine vikali su "jebite se, lideri". Kako lideri već nisu bili u Skupštini, okupljene je izašao da pozdravi Vojislav Mihailović, gradonačelnik, i bio izviždan. Na večernjim vestima Studija B sa terase, inače, javljeno je kako su to, u stvari, bile ovacije.
      
       Lament
       Zašto su, dakle (neki) građani nezadovoljni?
       "U suštini, neuspeh je uzrok svega", kaže Goran Svilanović, predsednik GSS i političar koji je pre kraćeg vremena imao dosta primećen javni istup na račun opozicionih lidera u koje, razume se, mora ubrojati i sebe. Kao reakcija na nedovoljnu efikasnost opozicije, ili kao njena dopuna, pojavio se pokret "Otpor". "Popularnost duguju manama opozicije a režim mu je sam uradio kampanju svojim pokušajima da ga suzbije", smatra Svilanović i dodaje da će biti teško da u dužem roku izdrže napade, ali i pokušaje opozicionih stranaka da se "ogrebu" o njihovu popularnost.
       Neuspeh u odbrani Studija B samo je simbol desetogodišnjih neuspeha u nastojanjima srpske opozicije. Kad se počne s prebacivanjima krivice, onda, naravno, biva raznih argumenata. Šta sve čaršija (u kuloarima, jedino su oni ostali) nije sručila na glavu mnogogrešnim liderima: recimo, da su pili kapućino (viski, prema drugim izvorima) na balkonu Starog dvora dok je policija ispod na ulici tukla njihove pristalice. Trebalo je, dabome, biti na licu mesta pa znati kakva je to izmišljotina, ko bi uostalom pio kapućino u oblacima suzavca.
       Istina, bilo je radoznalaca na balkonu koji su svojim očima hteli da vide šta se zbiva, što nije bilo mudro, kaže Milan Božić, potpredsednik Skupštine Beograda i funkcioner SPO-a, stoga što je dim ušao u zgradu u kojoj je utočište našlo 500-600 ljudi i koji su tu ostali sve dok general policije Đurić nije Spasoju Kruniću, gradskom premijeru, obećao da mogu mirno da izađu.
       Razume se, sve je moglo i drukčije da se razvija da je, kako je to Drašković rekao na mitingu, bilo više ljudi koji bi se uključili u protest. Sad je, međutim, kasno lamentovati da se to možda nije dogodilo jer bi se mnogi Beograđani osećali glupo da dobiju batine podno jednog takvog svetionika slobodne reči kakav je Studio B. Makar to neko, kao Vuk Drašković, nazvao strahom.
      
      
       ETA
       Jednom reči, nije u poslednjih deset dana opozicija učinila ništa čime bi se specijalno zamerila svojim biračima, bar ne ništa što već nije učinila ili propustila da učini u prethodnih deset godina.
       Treba imati na umu i to da su srpske opozicione stranke, ovakve kakve su (da su), osnovane, organizovane i prilagođene za političku borbu u uslovima parlamentarne demokratije (Milan Božić: "Mi nismo ETA"). Vanparlamentarni oblici borbe im teže idu, a šta reći za naše prilike u kojima se zapravo uopšte ne zna koliko je režim spreman daleko da se upusti u cilju očuvanja vlasti (po svemu sudeći, vrlo daleko), i gde bi se na kraju podesnijom mogla pokazati kakva revolucionarna organizacija od šarolikog skupa srpskih opozicionara. Shvativši da ulično zaoštravanje nije dobar plan, prebacili su loptu na teren čiste politike, pokupili se i otišli u Rusiju. Mogu im se rugati na televiziji, ali Milošević neće moći da stvari predstavlja kao da je Putin iza njega, a tako bi to voleo.
       Stvar zbog koje je srpska opozicija na najgorem glasu je, razume se, njena nesloga. Dopiru glasovi da se trenutno lome koplja o metodu borbe - da li pozvati pristalice na aktivnu građansku neposlušnost, blokadu saobraćaja, štrajk, ili se, poučeni lošim iskustvom od prošle jeseni kada je DS to nesrećno pokušala, treba zadržati na oprobanijim načinima. Štrajk bi, dabome, bilo lakše organizovati ako bi se moglo računati na neki sindikat ili strukovnu organizaciju. Ali, najzad, pokazuje se da građansko društvo u Srbiji nema drugog predstavnika do tih opozicionih stranaka.
      
       Monopol
       "Ne sme da se desi da kada tri sudije ostanu bez posla Udruženje pravnika reaguje jednako kao GSS. Oštra reakcija strukovne organizacije čak bi imala veći efekat od reakcije neke stranke", kaže Goran Svilanović dodajući da je ista ili gora stvar sa lekarskim udruženjem (slučaj lekara primoranog da pacijenta iz Urgentnog centra isporuči u zatvor) ili sa profesorima. Profesori su, bez dostojnog otpora, progutali zloglasni Zakon o univerzitetu, a Svilanović skreće pažnju na primer jednog od njih koji se danas blatom baca na opoziciju a ne da se nije protivio Zakonu, nego je u međuvremenu prema tom istom Zakonu čak i unapređen. Profesora je mnogo čak i u stranačkim vrhovima - neki su i predsednici, a ima i onih koji su svoje višedecenijsko ćutanje prekinuli tako što su se učlanili u "Otpor" i sada sa tog nadstranačkog pijedestala pridikuju opoziciji.
       "Inače, borba za autonoman univerzitet kao i za Studio B jeste i posao opozicije jer nijedan segment društva nije u stanju sam da se brani, ali nema odbrane ako veliki deo onih koji bi trebalo da se nađu pogođeni ćuti u nadi da neće baš on biti taj ko je pogođen. I, naravno, prevare se", kaže Svilanović.
       Ako ovo pokušamo da objasnimo političkom tradicijom, setićemo se da je svaka politička akcija do pre desetak godina u ovoj zemlji bila vezana za organizaciju nazvanu Savez komunista, a da su vaskolike "društveno-političke organizacije", uključujući i medije, bile kolektivno učlanjene u organizaciju nazvanu Socijalistički savez radnog naroda koji je na taj način bio zadužen za pluralizam u društvu. Sviđalo nam se to ili ne, ovaj monopol na društveno organizovanje u Srbiji nikad nije prevaziđen, a možda bez značaja nije ni to što je režim u Srbiji svojevremeno kao idealan oblik uređenja proklamovao koncept "bespartijskog pluralizma" koji napadno liči na taj model sa Socsavezom. Kako kaže Svilanović, od toga nikada nisu odustali, a možda misle da su i blizu da to postignu.
      
      
       Konkurencija
       U razvoju opozicije u Srbiji nastupio je novi momenat time što je "Otpor", kao reakcija na vlast ali i na opoziciju, prerastao u političku organizaciju. Dosad je to više bila oznaka za duh protesta i stanje svesti, a o organizaciji se moglo govoriti samo u najširem smislu reči, dok sada to postaje politička organizacija.
       "Najčešće su primedbe na račun SPO i DS - računa se sa mogućnošću da dođe do socijalnog meteža, pa da se tako otvori mogućnost nekom trećem, recimo pokretu 'Otpor' da uđe u taj prazan prostor", kaže Milan Božić. "Ali, to je tako. Gde postoji konkurencija, postoji i nelojalna konkurencija. Jedno je to kad nezadovoljstvo iskazuju građani, koji imaju od nas određena potraživanja zbog kojih su nas izabrali, a sasvim drugo kada nas sapliće neko ko je politička organizacija kao i mi što smo."
       Milan Božić, inače, ne misli da su minuli događaji naneli znatniju štetu simpatijama građana za opoziciju. Zbir birača opozicije znatno je veći od konkurencije, i taj odnos ni pad Studija B i ništa slično ne može bitno da promeni, smatra on.
       Opozicione stranke i javni mediji su trenutno jedine koliko-toliko razvijene institucije građanskog društva u Srbiji - što se uostalom vidi i prema tome u kom pravcu je usmerena državna represija. Sve druge, koje bi zapravo trebalo da prethode osnivanju stranaka, poput sindikata, esnafskih i ostalih interesnih udruženja, ili ne postoje ili vlast ostvaruje kontrolu nad njima. Individualna građanska inicijativa gotovo da ne postoji - svako ko je nezadovoljan vlašću i opozicijom slobodan je, u krajnjem, da osnuje stranku. U Srbiji to bar nije teško. Goran Svilanović kaže da upravo to i savetuje svojim prijateljima kada ga naljute primedbama. Međutim, građani se radije bave pitanjem da li su lideri "potrošeni" i treba li da ih zamene novi.
       Božić podseća na stereotip iz političke teorije prema kojem građanin postaje politički subjekt tek ako na stranku ne gleda kao na opredeljenje nego kao na interes. Prevedeno na jezik primera, stranke nisu "Zvezda" i "Partizan" čiji navijači, kada stvari pođu naopako, ne menjaju klub nego skandiraju "dole uprava".
       Drugim rečima, svestan građanin će bez predrasuda potražiti stranku za koju veruje da će uspešno zastupati njegove interese. Ako takvu ne vidi, e, tada mu ne preostaje drugo nego da se seti Nikole Pašića koji se nije ustezao da nezadovoljnicima skreše u brk suštinu problema: "Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston."
      
       SRBOLjUB BOGDANOVIĆ