NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Lekcija

Novi most, koliko je barem javnosti znano, nije izgrađen iz partijske članarine SPS-a i Jula

      Rušenje mostova u Novom Sadu bio je, van svake sumnje, zločinački čin, za svaku osudu. Slobodan Milošević, baš kao i svaki drugi građanin ove zemlje, ima razloga za zadovoljstvo zbog uspešne izgradnje novog železničko-drumskog mosta na Dunavu. Ali, sve ostalo što je manifestovano prilikom njegovog gostovanja u ponedeljak u Novom Sadu ne može mu služiti na čast. Jer, novi most, koliko je barem javnosti znano, nije izgrađen iz partijske članarine SPS-a i Jula. Ipak, na prigodnoj manifestaciji gospodin predsednik ni jednom jedinom rečju nije spomenuo ime grada u kome su premošćene obale Dunava, niti njegove stanovnike, koji su tokom divljačkog pira NATO avijacije preživeli ono što nijedan grad u Srbiji nije preživeo, kao da nije mogao da skrije svoje nezadovoljstvo što ti ljudi na prethodnim lokalnim izborima u velikoj većini nisu glasali po njegovom ukusu. I, kao da je hteo da im poruči da on rezultate tih izbora, zapravo, ne priznaje. Otuda je, možda, razumljivo i to što protokolom nije bilo predviđeno da se predsednik sretne sa gradonačelnikom grada na čijoj teritoriji je pustio u saobraćaj novi most, jer gradonačelnik, kao i ostali gradski funkcioneri u tom gradu, nisu iz SPS-a, ni iz Jula.
       Novosađanima za utehu, ako im je do toga stalo, valja podsetiti da se predsednik i njegovi partijski sledbenici, uopšte, teško mire sa izbornim porazima i zato ne vole ni da razmišljaju o izborima. Recimo, gradski odbor SPS-a u Beogradu izdao je pre neki dan jedno veoma karakteristično saopštenje u kojem poziva (legalne, na izborima izabrane) gradske vlasti u prestonici Srbije i Jugoslavije da se "sklone i puste one koji... mogu i umeju da se uhvate u koštac i sa većim problemima, boreći se na širem frontu za obnovu i razvoj zemlje". Sudeći po onome što su crno-na-belo napisali i obnarodovali, socijalisti, dakle, misle da bi na vlast u Beogradu (i drugde), gde su prethodno bili poraženi, i gde bi - sudeći po sadašnjem raspoloženju građana - vrlo verovatno opet bili poraženi, mogli da dođu i tako što će se neko, jednostavno, "skloniti" i njih "pustiti" da vladaju... Kao da im nije ni na kraj pameti pomisao da se u "najevropskijoj evropskoj zemlji" (S. Milošević) na vlast može doći samo izborima.
       Poručujući Evropi da je "posustala na kraju 20. veka" i da treba da "uči od male Srbije" šta je to "istorijsko dostojanstvo" i šta su "ljudske slobode i ljudske vrednosti", predsednik Milošević kao da je smetnuo s uma da ta Evropa, baš kao i čitav svet, sve vreme pomno prate šta se ovde dešava. Da su mu iz Moskve i ostalih evropskih prestonica poručili da policijski desant na gradsku televiziju čiji mu se program možda ne dopada, na televiziju koja pripada gradu u kojem su se ljudi na izborima izjasnili onako kako su se izjasnili, šta god da on o tome mislio, da gušenje i uništavanje medija koji mu nisu po volji, i surovo prebijanje građana samo zato što glasno iskazuju svoje mišljenje drugačije od njegovog, takođe, ne može da mu služi na čast. Da ga takvi postupci u savremenoj Evropi, koja nije samo geografski pojam, nego i prostor određen jedinstvenim sistemom vrednosti i civilizacijskih tekovina, "na svakom pedlju tla", kako on to ume da kaže, uključujući, naravno i Srbiju, ovog trenutka diskvalifikuju za bilo kakav učiteljski poziv.
       Nevolja je te vrste ljudi, kakav je Slobodan Milošević, što oni obično nisu ni svesni da rade u korist sopstvene štete sve dok ne postane odveć kasno. Što gušeći, najpre, jednu po jednu radio ili televizijsku stanicu, ili novine sklone da objavljuju i neugodne vesti, ili drugačija mišljenja, ili što angažujući batinaše da prebijaju studente i građane, po pravilu, stižu do tačke u kojoj više nisu u stanju da se snađu u svetu koji ne odgovara njihovim predstavama. Jer su, na kraju, spremni da poveruju u iskrivljenu sliku sveta koju su sami stvorili, nekakvog virtuelnog orvelovskog sveta u kojem kao da je sve moguće...
       Primera za to je koliko god hoćete. Kaže Slobodan Milošević: "Ovde smo došli vozom koji je sastavljen samo od vagona domaće proizvodnje...
       Danas samo četiri zemlje u Evropi mogu da proizvode samostalno vagone za te brzine, a jedna od te četiri zemlje je naša zemlja." Ako mu pođe za rukom da zatvori i ućutka sve medije koje sada nije u stanju da kontroliše, onda više neće biti nikog da javnosti i njemu lično skrene pažnju da to što je rekao, jednostavno, nije tačno. Da domaća industrija danas nije u stanju da samostalno proizvede takve vagone, i da su za izradu takozvanih domaćih vagona u kojima se on provozao, dobrim delom korišćeni uvozni materijali, dok je lokomotiva koja ih je vukla - bila proizvedena u fabrici "Končar" u Zagrebu (serija 441) u vreme Ante Markovića...
       U situaciji kad velika većina stanovništva Srbije, istini za volju, više nije sklona da veruje Slobodanu Miloševiću, niti da ga sledi, kad on može da pobere aplauze još samo od publike koja je pažljivo probrana i dovedena autobusima iz svih krajeva zemlje, pošto se policija prethodno pobrinula da ukloni sve one koji bi, eventualno, bili u stanju da glasno izraze svoje nezadovoljstvo njegovim rečima, kao što je to bio slučaj i protekle nedelje u Novom Sadu, to što on govori i čini, ne bi više moralo da predstavlja najveći problem. U nekim normalnim prilikama i uslovima, za političare koji bi biračima ponudili alternativu, nešto bolje i nešto više od onoga što im se sada nudi, prinuditi Slobodana Miloševića da raspiše izbore i pobediti ga na tim izborima, mogao bi biti relativno jednostavan i ne pretrano težak zadatak.
       Međutim, sudeći po onome što je prošle subote u Beogradu viđeno na mitingu "udruženih demokratskih snaga", kako lideri te formacije sada vole da se nazivaju, to uopšte nije tako: to neće biti ni lako, ni jednostavno. Osim ako gospoda Vuk Drašković, Zoran Đinđić i ostali, ne izvuku valjanu pouku iz lekcije koju su tom prilikom dobili od predstavnika "Otpora" i okupljenih građana, i ne prestanu da optužuju građane, ili da se međusobno optužuju, već objave da će na sve naredne izbore izaći sa jednom listom i krenu složno u - akciju.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu