Razlozi za prekovremeno veselje zaista postoje. Ako i dalje budemo povlašćeni jedinstvenom prilikom da umesto života imamo televiziju, gotovo je sigurno da (nam) se više ništa neće desiti. U tom smislu slobodno možemo računati na razbaškarene i po skalameričnom drečavom nameštaju protegnute domaćice srpskog sirotinjskog glamura, kojima niko ne može pokvariti ni dan, ni šminku. Voditeljke i ostale shonjgirls naše televizijske svakodnevice, konzervirane u dobrom raspoloženju, ponosne što ih čekaju preča posla od čitanja sumornih novina i neometene viškom znanja i informacija, uprkos svemu, nisu odvratno sebične spram anesteziranog naroda. Stavljajući život na kocku (toliko puta sam bila ubeđena da će neki još mrdajući eksponat iz bogate zbirke srpskih nesreća upasti u studio i intervenisati), napirlitane kućne pomoćnice državne obnove i izgradnje otvoreno pozivaju na građansku neposlušnost mumificiranom opštem nezadovoljstvu i oslonjene na širenje, uglavnom sopstvenih lažnih vesti i zaraznog smeha, održavaju naciju budnom i naoštrenom, ali između četiri zida.
       Njima zaista ništa nije teško, ni ispod časti. Mrdnuće i guzom, a ne samo malim prstom, da pokažu koliko smo zaslužili ovo što nas je strefilo. Oduševljene svojim radnim mestom, razgaljene hostese narodne televizije, dižući sve četiri uvis, postaju veseli dobrovoljci novog srpskog terorizma. U pauzama njihovog šarmantnog lupetaranja i kikotanja, odvija se nešto kao TV program.
       Svi ostali su bili ubeđeni da imaju status TV gledalaca, bar dok se ne dokaže suprotno. Ali, u Srbiji se može poginuti od televizije. Naročito ako se vesti posmatraju i slušaju stojeći, bežeći ili ležeći. Zatvorenih očiju, s modrim kapcima i potresom mozga.
       U Srbiji me zadržava još samo "Lusesita". Latinoameričke sapunice manje štipaju za oči. Isto je bilo i sa Esmeraldom i Kristinom. Nisam mogla da ih ostavim. Za ovakvo javno izjašnjavanje i deklarisanje treba mnogo hrabrosti, ali se isplati. Bar ću videti kako se sve jednom, ipak, završilo.