NAZIV: Ožiljci i opomene III
AUTOR: Dimitrije Đorđević
IZDAVAČ: Srpska književna zadruga, Beograd 2000, str. 318

      Mile Bjelajac
       U knjizi memoara akademika Dimitrija Đorđevića "Ožiljci i opomene" dobili smo još jedan prilog na temu, ali pisan iz ugla sudionika i svedoka, neretko i veoma sentimentalan. Dakle, posle profesora Branka Petranovića ("Istoričar i savremena epoha", Valjevo, 1994) koji više nije među nama, ovo je još jedno nezaobilazno lično svedočenje o srpskoj istoriografiji i ljudima koji su je stvarali.
       Kao "bivši", kao zatvorenik iz Mitrovice i Zabele, izbačen sa svih fakulteta, potom gotovo ilegalan, odličan student istorije na Filozofskom fakultetu, imao je sve samo ne izvesnu perspektivu. Do posla je bilo teško stići. U senci Predićevog portreta Mihaila Gavrilovića, osnivača i prvog upravnika (1900-1910) Arhiva Srbije, piščevog teče, Dimitrije dobija prvo nameštenje kao pomoćni saradnik na dva meseca. Tako je počelo, da bi se preko Arhiva SANU, Istorijskog i Balkanološkog instituta i mesta sekretara u Nacionalnom komitetu (Jugoslavije) za saradnju sa Međunarodnim komitetom za istorijske nauke, stiglo do mesta redovnog profesora istorije na Univerzitetu Santa Barbara (Kalifornija) i akademika SANU. U karijeri, pored "repa" koji ga je pratio zahtevajući ponekad veliku veštinu njegovih promotora da se posledice izbegnu, autor svedoči o ulozi slučaja, nenadanih obrta i otvaranja mogućnosti kojih pisac tek naknadno postaje svestan.
       Pričajući "svoju priču", pisac uz karakterologiju mnogih likova oslikava duh poratnog vremena u starim institucijama (Filozofski fakultet, Narodna biblioteka, Arhiv Srbije, Akademija), stvaranje i iskušenja novih institucija (Istorijski i Balkanološki institut SANU). Ako bi trebalo izdvojiti dva lika koji su dominantni u sećanjima Đorđevića, to su akademici Jorjo Tadić i Vasa Čubrilović, a od mlađih Radovan Samardžić. No, teško je uopšte pronaći nekoga ko je preskočen od onih koji su delili radni vek i aktivnosti sa Đorđevićem.
       Posebnu vrednost sa stanovišta istorije srpske istoriografije, posebno balkanistike predstavljaju delovi o razvoju tih studija ali i značaj "istoričarske diplomatije" na tom polju. Živi sudionik u njenom promovisanju i na teritoriji SAD, svedoči o njenom nastajanju, strukturi institucija koje je upražnjavaju. Tu su i mnoga imena koja je savremeni čitalac tek susreo na Internet mreži poslednjih godina.
       Pripremanje međunarodnih kongresa istoričara i njihov tok imaju u Đorđeviću svedoka iz prve ruke. Autor je takođe svedok o sporazumima i nesporazumima istoričara sa prostora bivše Jugoslavije. Svedoči o širokogrudosti, ali još više o suženim vidicima i tvrdoći pojedinih škola i nacionalnih sredina. Jedna od takvih epizoda je slučaj obeležavanja iznenadne smrti akademika Jorja Tadića. Otćutao je komentar Vase Čubrilovića da "Srbi moraju stegnuti srce" u ime Jugoslavije.
       Govoreći o sebi kao istoričaru, otkriva da je "kompromis sa savešću" našao u tome što nije pisao o svemu o čemu je želeo, ali kada je pisao, to nije bilo protiv vlastite savesti (str. 8). Na stranicama knjige vidimo koliko mu je značilo da se potvrdi, dokaže, kod starog Beograda da bude dostojan "Vlajkov sin", a novom da se nametne vanrednim kvalitetom, da dobije pravo građanstva u javnosti.