U roku od dva dana, ljubitelji rokenrol klasike uživali su na koncertima "kralja Njujorka" Lu Rida i veterana sa Jamajke "Black Uhuru"

      I posle više od četiri decenije aktivnog bavljenja rokenrolom Lu Rid, "Kralj Njujorka", kako ga je jednom prilikom nazvao Dejvid Bouvi, ne posustaje. Poslednji koncert čoveka koji je sintagmu rokenrol u naslovima pesama upotrebio više puta čak i od Milića Vukašinovića, na ovogodišnjoj evropskoj turneji 19. maja u Londonu, Rodžal Albert Hall (drugi za dva dana, karte za prvi koncert rasprodate su nekoliko meseci unapred) pokazao je da Rid ni u 59. godini života još nije za penziju.
       "Najbolji američki pesnik dvadesetog veka" (Peti Smit) još ima šta da kaže. Bez obzira na to što je do sada izdao blizu trideset albuma, što samostalno, što sa najznačajnijim alternativnim bendom u istoriji roka - Velvet Underground, Rid ne gubi inspiraciju što pokazuje i poslednji, tek objavljeni album "Ecstasdž". Ali ono što je zasmetalo armiji poštovalaca njegovog lika i dela, jeste repertoar oficijelnog dela koncerta koji su činile pesme sa poslednjeg albuma, kao i sa tri prethodna: "Nenj Džork," "Magic and Loss" i "Set the Tnjilight Njillings".
       Naravno, publika je platila skupe karte (od 27,5 do 35 funti) ne bi li čula pesme iz šezdesetih (Velvet Underground) i ranih sedamdesetih (sa najboljih samostalnih albuma "Transformer", "Berlin"...) ali to Ridu nije smetalo da tera po svome. Pa su, i pored više nego odličnog nastupa Ridovog četvoročlanog benda ("Džou can''t beat 2 guitars, bass, drum" - poruka sa albuma "Nenj Džork"), obožavaoci otpratili najveći deo koncerta sedeći.
       Valjda da bi zadovoljio zlonamernike iz publike koji su gotovo dva sata dovikivali imena hitova iz '60-ih i '70-ih, u oficijelnom delu koncerta odsvirao je uvodnu pesmu "Small Tonjn", sa albuma koji je pre deset godina u čast Endija Vorhola uradio zajedno sa bivšim članom Velvet Underground Xonom Kejlom "Songs for Drella", kao i manje poznatu pesmu iz 1983. godine "The Last Shot". Ali, iako je dobrim delom iznervirao publiku ignorišući njene želje, više nego dobrom i čvrstom svirkom zaslužio je poziv na bis.
       Tek kada su okupljeni obožavaoci, starosne dobi od 13 do 60 godina, čuli početne taktove "Snjeet Jane" kojom je počeo bis, Rodžal Albert Hall je konačno bio na nogama. Svojim ponašanjem publika je Ridu stavila do znanja da poštuje ono što radi u poslednje vreme, ali da je ipak svoje najbolje stvari uradio pre bezmalo 30 godina. Kako je na dva bisa odsvirao samo četiri pesme, završio je, dakako, sa "Perfect Dadž", publici je ostao utisak da je prevarena, pošto je nastup okončan tek što je počeo. To je verovatno i bio razlog zašto ga je britanska kritika "razapela na krst". Kritičar "Independenta" u tekstu sa naslovom "Njalk on the Mild Side" nazvao je Rida senilnim pingvinom, dezorijentisanim u vremenu i prostoru. Reč je svakako o preterivanju, bez obzira na Ridov odnos prema željama publike.
       Potpuno drugačiji pristup demonstrirali su članovi ponovo okupljenog najvećeg živog rege benda Black Uhuru (na svahiliju uhuru znači sloboda) koji su samo dva dana ranije nastupili u maloj sali kluba "Astoria". Pred oko hiljadu ljudi (kapacitet popunjen) i po ceni od 12 - 15 funti "starci sa Jamajke" su za dva i po sata odsvirali svoje najveće hitove (vidi "Best off" dupli disk kod SKC-a). To što su prošle godine objavili novi album, nije im smetalo da odsviraju pesme iz prve polovine osamdesetih, perioda kada su bili na vrhuncu. Inače, Black Uhuru su prvi rege bend koji je osvojio Gremi nagradu 1983. godine za album "Anthem".
       Međutim, ono po čemu će Black Uhuru ostati upamćeni, nije Gremi, nego činjenica da je reč o matičnom bendu "najbolje i najčvršće ritam sekcije" koju čine Slaj Danbar i Robi Šekspir, o muzičarima koji su u poslednjih tridesetak godina sarađivali sa svima koji nešto znače u rok muzici. Zajedno sa osnivačem Black Uhuru Dakijem Simpsonom oni su "obnovili bend za novi vek" i pokazali da su s punim pravom nazvani najboljom ritam sekcijom.
       Iako je reč o manjoj klupskoj svirci, koncert bi se mogao nazvati rege spektaklom. Dva i po sata publika je đuskala uz rege klasike kao što je "I Love King Selasie", a razlog tome je, verovatno i ogromna količina potrošenih "lakih droga". Iako je zamoljeno da se "ne duva u sali", ta priča je pala u vodu izlaskom benda na stejx. Posle manje od minuta svirke, gitarista je svoj xoint prosledio u masu i to je radio na gotovo svakih desetak minuta do kraja koncerta.
       Bend je ostao delimično u senci svoje slavn(ij)e ritam sekcije što se videlo na bisu kada su se pred publikom pojavili bez pevača svirajući svoju verziju Hendriksovog klasika "Hedž Joe", koju su završili samo Slaj i Robi i to tako što je prvi palicama lupao po žicama basa dok je drugi levom rukom svirao. Na kraju je najpoznatiji živi Šekspir odmahivanjem stavio do znanja publici da je bilo "dosta za večeras".
       Novi milenijum još nije počeo, ali su starci stavili do znanja da se fenomen rok muzike seli u dvadeset prvo stoleća.
      
       VLADIMIR SUDAR