Ne idem često na koncerte muzike koja nije džez. Činim to onda kada me autor, delo ili izvođač, posebno interesuju. Tako sebi nisam dozvolio da ne prisustvujem izvođenju Verdijevog Rekvijema u Sava centru. Iz bar dva razloga.
       To je, pre svega, grandioznost ovog Verdijevog dela, kao i činjenica da ću ko zna kada opet u Beogradu imati priliku da tako nešto čujem. U srećnijim zemljama ovakva dela se često izvode.
       Ovo nije muzička kritika tog koncerta. Želim da ukažem na neke stvari koje su uz taj događaj neposredno vezane.
       Retko se događa da se za koncerte ove vrste muzike kada se održavaju u ovako velikoj sali kakav je Centar Sava, traži karta više. Činilo je to ne malo očajnih, pred ulazom u salu. Upotrebljavam reč očajnik, jer su ti ljudi zaista izgledali sve tužnije kako je vreme odmicalo, a karata više nije bilo.
       Za vreme izvođenja, sem jednog izuzetka, nije se čuo nijedan mobilni telefon. I on je bio odmah isključen. Dogodilo se, isto tako, da nije bilo aplauza između stavova, što se inače često događa.
       Nakon završetka izvođenja opet se dogodilo nešto što se u toj sali retko događa. Niko, bukvalno niko nije ustao sa svog sedišta za vreme jako dugog i gromoglasnog aplauza. Izgledalo je kao da je Verdi uspeo magijom da opčini sve prisutne, da im se učini kao da su u crkvi, a ne na koncertu.
       Iako sam na početku napisao da ovo nije muzička kritika koncerta, neka mi bude dozvoljeno da konstatujem da je izvođenje bilo na veoma visokom nivou. To se posebno odnosi na oba hora kojima se i dirigent maestro Đuzepe Montanari zahvalio duboko im se klanjajući.
       Izvanredan utisak ostavio je jedan od četiri vokalna solista sopran Serena Franokja. Ovu izuzetno tešku deonicu donela je sa fantastičnom superiornošću i neverovatnom snagom. Ako je u izvođenju i bilo nekih greščica, poklonu ove vrste u zube se ne gleda.
       Reče posle koncerta jedna poznanica, strankinja, koja već dugo živi ovde, posebno imajući u vidu reakciju i ponašanje publike: "Ima nade."