Ni brojni kritičari nisu osporili da postmoderna predstavlja bar društvenu situaciju ili stanje na kraju veka, koja se više ne može ignorisati

      U Kruševcu je od 1. do 3. juna održana XII sesija "Filozofsko-književne škole" čija je tema bila "Filozofija i književnost na kraju veka". U njenom radu ove godine učestvovalo je više naših filozofa i književnika. Pošto vaš izveštač nije novinar, nego filozofski pisac i sam aktivni učesnik skupa, ovo je, naravno, njegovo lično tumačenje a ne novinarski komentar. Uostalom, ja verujem, o čemu sam i pisao, u biofilni savez filozofije i štampe na kraju veka. To je i dug prema ovom skupu i njegovom značaju za našu filozofiju i književnost, pošto je gotovo sigurno da u našim uslovima ovaj skup nije medijski događaj, što je navelo Slobodana Rakitića da predloži njegovu reprizu "u istom sastavu" i u Beogradu. Videćemo da li će ova "pozorišna družina" doći u Beograd što bi, svakako, bila osobena performansa, iako je sam Rakitić, na kraju, ostao veran tradiciji, a ne postmoderni.
      
       Ohrabrenje na kraju milenijuma
       U svakom slučaju, imam utisak da je izvesno i neočekivano otvaranje prema postmoderni obeležilo ovaj skup. U našoj predmodernoj društvenoj situaciji to je paradoksalno dostignuće ovih filozofsko-književnih razgovora u Kruševcu. Za dijalog između filozofa i pisaca do koga je ove godine, možda, prvi put došlo u Kruševcu, o čemu je govorio Adam Puslojić, zaslužna je ova postmoderna otvorenost. Zato je Mihailo Marković bio u pravu kada je zatvarajući ovaj skup istakao tolerantnost ove intelektualne zajednice kao njenu vrlinu. Jer, u radu skupa učestvovali su filozofi i književnici različitih orijentacija i poetičkih uverenja, religiozni i ateisti u različitim životnim dobima. Bilo je to ostrvo tolerancije u netolerantnom predmodernom okruženju čiji smo, nažalost, svakodnevni posmatrači. Još samo da se ostvari predlog Jovana Aranđelovića da na sledećem zasedanju uvodnu reč dobiju pripadnici mlađih generacija, pa bi ovaj skup mogao postati intelektualna oaza u Srbiji na početku milenijuma.
       Kako je došlo do ovog otvaranja prema postmoderni i ko su bili njegovi akteri, šta je obeležilo ovogodišnji skup? Mislim da zasluga za to pripada nekolicini učesnika u ovim razgovorima, pored potpisnika ovih redova, koji je deklarisani pristalica postmoderne i koji je, po svemu sudeći, i nametnuo postmoderni ton u ovim razgovorima. Recimo, Jovanu Aranđeloviću, koji je govorio o potrebi otvaranja filozofije prema drugim oblicima kulturne svesti, poput književnosti, mita ili religije, odbacujući Hegelovo stanovište o "prevazilaženju" ovih oblika u filozofiji i tumačenje postmoderne kao nečega "novog", jer to stanovište pripada moderni, a ne postmoderni. Na ovom tragu bilo je i izlaganje Slobodana Divjaka, pošto je prema njegovoj sugestiji Hegel mislilac kraja i zatvaranja koji više ne doseže savremeni pluralizam filozofskih pozicija, podsećajući da je još Kant u svojim "Kritikama" govorio da um ima više oblika, a ne jedan. Zapažena je bila i kritika pravoslavnog fundamentalizma Vladete Jerotića.
      
       Odmaknuti se od prošlosti
       Ipak, mislim da je centralni događaj ovog skupa bilo izlaganje Svetozara Stojanovića "Moderna, postmoderna i apokalipsa", što je ovaj skup otvorilo prema društvenoj stvarnosti u kojoj je mogućnost sekularne a ne teološke apokalipse, postalo osnovno pitanje ljudske zajednice na kraju veka i, sa druge strane, pitanje: da li je postmoderna, koja obeležava ovaj hronološki "kraj", zaista, ona filozofska strategija koja omogućava teorijsku artikulaciju ovog pitanja? Da bi opisao ovu ljudsku situaciju, Stojanović se poslužio metaforom "humanik", aludirajući na poznatu katastrofu broda "Titanik" sa početka našeg veka. Založivši se za postpostmodernu on se, u stvari, založio za refleksivnu redefiniciju osnovnih postmodernih uvida, poput decentralizacije, fragmentacije ili dekonstrukcije, izloživši moderni utopijski program ponovnog osmišljavanja starih zahteva za celinu i centralizaciju. Ovo izlaganje omogućilo je plodan razgovor o mogućnostima savremenih filozofskih stanovišta i poetika u odnosu na opasnosti i izazove vremena u kome živimo. Tako su se naši filozofi i pisci, najzad, okrenuli od prošlosti (tradicije) izazovima savremenosti i nastojanju da u njenim menama pronađu mogućnost za svoj teorijski i ljudski angažman, iako su tradicionalisti, poput Dragana Nedeljkovića, Slobodana Rakitića ili Predraga Dragića Kijuka ostali na svojim pozicijama.
      
       Panika u ljudskom vrtu
       I pored otpora, pitanje da li je postmoderna, ne samo društveno stanje na kraju veka, nego i adekvatan filozofsko-poetički žanr na njegovom kraju koji omogućuje i odgovor na problem sekularne apokalipse, koji se tiče čovečanstva u celini, dominiralo je ovim trodnevnim razgovorima u Kruševcu. Ni brojni kritičari postmoderne, ne samo među tradicionalistima, nego i među našim modernistima (Đorđe Vukadinović, Mile Savić, Milan Brdar, Vladimir Cvetković, Mirko Zurovac, Aleksandar Jokić) nisu osporili da postmoderna, ako ne validan filozofski stil - predstavlja bar društvenu situaciju ili stanje na kraju veka, koja se više ne može ignorisati. Ovo odustajanje, ili bar stavljanje u sumnju, ranijih metafizičkih nazora i tradicionalnih poetika je najvažniji rezultat ovih razgovora. Nekako po strani ostalo je i pitanje praksis orijentacije i potreba za njenom revalorizacijom. Da li je ovo otvaranje samo rezultat trenutnog i slučajnog odnosa snaga na našoj filozofskoj sceni, ili nagoveštaj stvarnog preloma u našoj filozofiji - to pitanje ostaje otvoreno. Panika u ljudskom vrtu na kraju veka isuviše je velika da bi ono moglo biti i zaboravljeno.
      
       NENAD DAKOVIĆ