Ključno pitanje: kako prelomiti Draškovića da pristupi jedinstvenoj listi za lokalne izbore

      Opozicija je sebe ponovo dovela u sasvim čudno "agregatno" stanje pošto joj je narod rekao da ne zna šta hoće i ne zna kako to može, a ona narodu uzvratila da ga je strah i da ga nema u dovoljnom broju na ulici-frontu. Nalik je sada na čoveka sa dve glave od kojih svaka može da komanduje samo jednom polovinom tela. Dvoglava, a jedinstvena. Kad jedna glava želi napred, druga bi nazad, kada jedna hoće levo, druga bi desno. Jedinstvo suprotnosti, rekli bi dijalektičari.
       U dvoglavo jedinstvo opozicija je dopala pošto je horski uzviknula da će izaći na izbore i da će pobediti. Iz tog hora svoj glas je izdvojio Srpski pokret obnove tražeći da izlasku na birališta prethode fer uslovi za izbore.
      
       Kolaboracija
       Ovakav rasplet naslutio se na mitingu na kome je Vuk Drašković kritikovao narod što ga nema u dovoljnoj količini da svojom pojavom sruši režim, Zoran Đinđić pozivao je ljude da se sami biju sa policijom, a Vojislav Koštunica predložio jedinstvenu opozicionu izbornu listu. Do tada, Drašković je tražio prvo izborne uslove potom razgovor o listi/listama, Đinđić je bio za jedinstvenu listu za lokalne izbore, Koštunica je govorio o subjektima pravljenja liste (odnosi lokalnih partijskih organizacija i centrale), vremenu objavljivanja lista i izbornim sistemima (jedan za lokalne izbore, drugi za savezne izbore) od kojih zavisi i broj opozicionih izbornih lista. Pat pozicija u kojoj se našla opozicija posle kidnapovanja Studija B očigledno je naterala Koštunicu da raspravu o principima zameni odlučnim predlogom: na lokalne izbore sa jedinstvenom listom čije pravljenje treba odmah započeti. Na tu, kako Koštunica kaže za NIN, "svesnu žrtvu DSS se odlučila posle ozbiljnog razmišljanja", a deo motiva za nju naći će se na kraju ovog teksta.
       Stanje ni tamo ni ovamo postalo je očigledno kada su neki opozicioni lideri počeli javno da kritikuju način na koji je Srpski pokret obnove branio Studio B, uprkos dogovoru o međusobnom nenapadanju. Glasniji u tom protestu bile su stranke koje Ognjen Pribićević, savetnik Vuka Draškovića, opisuje sa "male partije i marginalni lideri". Možda je u toj kritici bilo i osvete manje zato što je SPO od 10. januara bio jedini stvarni kreator akcija opozicije, uspevajući uvek da svoj stav nametne kao najmanji zajednički imenitelj celoj opoziciji, a mnogo više što se stalno hvalio sopstvenom brojnošću i odlučnošću da se na sve načine suprotstavi represiji režima. Eho ravnogorskog uzvikivanja "ustanak, ustanak" čuo se u Beogradu i kada su policajci upadali u Studio B i kada su brutalno premlaćivali i demonstrante i slučajne prolaznike. To "ustanak, ustanak" neki opozicionari su počeli sa cinizmom da ponavljaju sprdajući se s odlučnošću beogradske espeovske vlasti. Neraspoloženje je dostiglo vrhunac kad su Nebojša Čović, lider Demokratske alternative, i Vesna Pešić, doskorašnja predsednica Građanskog saveza Srbije, čak posumnjali u moguću kolaboraciju sa režimom Slobodana Miloševića.
       Na sve te optužbe SPO je odgovorio nabrajanjem svog desetogodišnjeg mučeništva (hapšenje i premlaćivanje Danice i Vuka Draškovića, ubistvo četvorice funkcionera SPO-a) i rečenicom Vuka Draškovića: "I ako me ubije Milošević, neki će govoriti da je to učinio u dogovoru sa mnom."
       Paralelno sa međusobnim optužbama za kukavičluk rašomonski je saopštavano i kakve je ko "muške poteze" predlagao. Jedni su tražili blokadu saobraćaja autobusima gradskog prevoznika u mestima koje drži opozicija (Možda je režim preuzeo beogradski GSP pre svega da bi sprečio ovu akciju opozicije?), prekid saradnje sa sudovima, policijom, isključivanje struje i vode samo zgradi u kojoj se nalazi oteti Studio B, a ne celom gradu, "predaja" režimu vlasti nad opozicionim gradovima kako se ne bi dozvolilo koaliciji SPS-JUL-SRS da dokazuje svoju moć redom uzimajući televiziju, gradskog prevoznika, vodovod, pijace, parkinge. I SPO je dokazivao svoj radikalizam navodeći da je predlagao moratorijum na rad stranaka (nejasno da li je predloženo na zvaničnom sastanku opozicionara i da li znači prestanak rada partija ili ukidanje posebnih partijskih imena i obrazovanje jedne stranke - udružene opozicije), neprekidni boravak lidera sa narodom na beogradskom Trgu Republike ako režim ne vrati Studio B Skupštini Beograda, protestne koncerte i večeri kulture.
      
       Otpor
       Naravno, u celu gužvu su se uključili i dežurni kritičari opozicije - pojedinci, grupe, udruženja - koji bi da je stave pod svoju komandu (što 1992. nije uspelo akademskom delu DEPOS-a) ili da je smene, kada već to ne mogu da urade sa režimom. Vođstvo nad opozicijom najčešće je nuđeno "Otporu", ali je on prema ovoj vrsti ponude pokazao hvale vrednu otpornost. Ne krijući da nisu uvek zadovoljni opozicijom, otporaši su govorili da ipak u ovoj zemlji postoji samo ta i nikakva druga opozicija, da je njen posao izborna bitka. Naš posao je u uveravanju oko 300 000 mladih koji stiču pravo da se prvi put pojave na biralištima da glasaju za opoziciju i u ubeđivanju neodlučnih da urade isto, ponavljali su otporaši. Činili su to svesni da ni sami nisu uspeli da u svojoj bazi, Beogradskom univerzitetu, izvedu pristojan broj studenata u demonstracije, ali i da bi pretvaranje "Otpora" u još jednu partiju neminovno okrnjilo njegovu popularnost.
       Sve u svemu, posle dužeg razmišljanja opozicionari su videli da im je jedini izlaz u oglašavanju spremnosti da izađu na izbore. Ta odluka im donosi nekoliko pozitivnih poena. Prvo, iz konfuzije nečinjenja bira se akcija koja najviše odgovara suštini stranaka: izborna kampanja, sa proverom biračkih spiskova, obukom kontrolora, propagandom od vrata do vrata. (Naravno, mogli su ovim da se bave već posle 10. januara i dogovora o zajedničkom traženju vanrednih izbora.) Drugo, izbegavaju se besmisleni ultimatumi režimu (poput onoga iz januarskog dogovora opozicije da režim mora da raspiše vanredne izbore na svim nivoima do aprila) lišeni i jedne jedine delotvorne pretnje za njihovo ostvarenje. Treće, demonstrira se moć: ne plašimo se izbora, izaći ćemo na njih i potući ćemo vlast. Četvrto, oduzima se vlastima povod za priču o opoziciji kao izazivaču građanskog rata, nasilja, ubistava. Peto, zaustavljaju se međusobna optuživanja za neverstvo i neproduktivno smišljanje akcija koje nikada neće biti izvedene. Šesto, razočaranim simpatizerima opozicije vraća se nada u njenu delotvornost, a od njih se ne traže nikakve posebne žrtve. Sedmo, emituje se pozitivna poruka i u ovom trenutku neopredeljenim potencijalnim biračima. Osmo, politički život se uvodi u normalnije vode jer, kako kaže Ognjen Pribićević: "Politika su izbori, politika je ono što će se dešavati posle izbora. Ovo nije politika. Ovo je autoritaran režim i zna se šta on sve može da uradi i na šta je spreman. Ulog je isuviše veliki. Ne mogu reći koji je." Deveto, pred režim se izlazi sa jedinstvenom listom, što se dosad nije dogodilo i na šta on teško da može valjano da odgovori. Kada su se Šešelj, Đinđić i Koštunica dogovorili februara 1995. godine da se sa jedinstvenom listom pojave na lokalnim izborima, režim je odmah odustao od najavljivane izmene zakona o lokalnoj samoupravi. Deseto, posle eventualne izborne pobede opoziciji se pruža prilika da biračima i pripadnicima vladajuće koalicije pokaže da nije beštija željna tuđe krvi i tako neke od njih ubedi da bez straha mogu da promene partijske boje na republičkim izborima.
      
       Jedinstvo
       Ključna mana ove odluke jeste što ponovo demonstrira nejedinstvo opozicije. Ma koliko SPO dokazivao da je on i dalje u jedinstvenom bloku, njegova tvrdnja "Ne postoje uslovi za bilo kakve izbore" sasvim je različita od odluke ostalih stranaka "Idemo na izbore" (lokalne i savezne). Stvar će se pogoršati ukoliko krene rasprava između bojkotaša izbora iz 1997. godine - DS, DSS, GSS, i SPO-a koji je za svoj tadašnji relativni izborni neuspeh krivio upravo bojkotaše. Biračima ništa toliko ne bode oči kao nejedinstvo opozicije: ni njena kolebljivost, ni prevrtljivost, ni koristoljubivost, ni kukavičluk. Prema istraživanju Spoljnopolitičkog instituta američke Demokratske stranke, 88 odsto birača, odnosno 77 odsto glasača Saveza za promene je uvereno da su lideri opozicije proveli isuviše vremena u međusobnoj borbi propuštajući da urade sve šta su mogli.
       U tom nezadovoljstvu se vidi i jedan od ključnih argumenata za uverenost da će i SPO ići na izbore. "Ne mogu da zamislim izbore na kojima se neće pojaviti SPO", kaže za NIN Goran Svilanović, predsednik Građanskog saveza Srbije. Čedomir Jovanović, član Predsedništva Demokratske stranke, tvrdi NIN-u: "Ni na jedan način nećemo odgurivati SPO, pozivaćemo ih da učestvuju u svim akcijama opozicije." U razmišljanjima o trenutnom čvrstom stavu SPO-a "Ne, izborima", posebno se insistira i na podatku iz pomenutog istraživanja da bi ljudi koji se deklarišu kao glasači SPO-a na biralištu radije zaokružili koaliciju SPO-SZP nego sam SPO. Prevagu u "ubeđivanju" vođstva SPO-a možda može da donese Vojislav Koštunica, koji je dosad gotovo redovno podržavao predloge Draškovićeve stranke. Predlažući da opozicija iznudi izbore napuštanjem svih skupština - od lokalnih do savezne, predsednik DSS ovako iskazuje svoje nade-uverenja: "Zajednička lista biće kompletirana sa SPO-om." Konačno, znaju i u SPO-u da su izbori jedina prava luka za sve partije. U toj zavetrini one mogu da prežive izborni poraz ili proslave pobedu na biralištima.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ