Objašnjavajući da je mandat Saveta bezbednosti "dvosmislen", "jer smo prinuđeni da Kosovom upravljamo kao da je jugoslovenska pokrajina, dok Albanci smatraju da su na putu da steknu nezavisnost", generalni sekretar UN Kofi Anan je pojasnio da njegov specijalni izaslanik Kušner "sada sređuje to dvojstvo". Upuštajući se u niz projekata koji prenebregavaju obavezu poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ pomenute u Rezoluciji 1244, od izdavanja pasoša i poštanskih maraka do započinjanja popisa i priprema izbora bez ikakve saradnje sa jugoslovenskim i republičkim vlastima i sa lokalnim Srbima, ambiciozni Kušner nije uspeo da od Kosova napravi svoje carstvo, pa još multietničko i demokratsko Kosovom zapravo, godinu dana od svoga dolaska, ne caruju ni Kušner, ni Kfor, već ponajpre haos

      Vesti o novim bombaškim napadima i ubistvima Srba na Kosovu i one o zahtevima da predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću bude dodeljen Orden narodnog heroja vode mrtvu trku uoči godišnjice Kumanovskog sporazuma (9. juna), donošenja Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN (10. juna) i ulaska NATO snaga tamo gde "nikada neće kročiti tuđinska noga".
       Zapravo, trke i nema: više od hiljadu ubijenih nealbanaca od dolaska Kfora i budući autoput, oko 350 000 raseljenih i "ostvareni privredni rast", 80 srušenih i oštećenih crkava i manastira i privremeni ali "moralno superiorni" most, najmanje 900 kidnapovanih i "fascinantni rezultati ostvareni sopstvenim snagama" - deo su iste priče o "mudroj politici mira" vođenoj poslednjih godina u "najevropskijoj zemlji Evrope". Uz malu pomoć "prijatelja", naravno.
      
       Sporazumi
       Zbog čega je Onaj-ko-odlučuje-o-svemu baš prvih dana juna zaključio da južnu srpsku pokrajinu treba predati pod međunarodni protektorat, nije ništa jasnije ni godinu dana kasnije. Među prestoničkim novinarima kružila je priča da je uticajnoj ženskoj osobi u državnom vrhu dosadilo svakodnevno seljakanje po makar i veoma dobro obezbeđenim skloništima. Zdravorazumski zvuči procena vrha da je broj bombi palih po glavi stanovnika u tom trenutku bio dovoljan da Srbi zaborave zaklinjanja u "najskuplju srpsku reč".
       Ozbiljniji analitičari smatraju da je postojao strah da će česte nestašice električne energije i vode izazvati veće nezadovoljstvo stanovništva, da se procenjivalo da bi eventualna kopnena NATO akcija mogla izazvati gubljenje suvereniteta ne samo nad Kosovom, kao i da bi javnost mogla iskazati poverenje planu koji donosi jedan ruski diplomata - Viktor Černomirdin.
       Bivši američki savetnik za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bžežinski lansirao je krajem prošle godine teoriju da je plan za rešenje krize poznat kao Ahtisarijev u Beogradu prihvaćen jer ga je pratio tajni srpsko-ruski plan o dolasku ruskih snaga na Kosovo, koji je kasnije realizovan samo delimično zbog odbijanja susednih zemalja da odobre letove ruskih aviona preko njihove teritorije do Jugoslavije.
       Bilo kako bilo, dokumentom benignog naslova: "Vojno-tehnički sporazum između međunarodnih bezbednosnih snaga (Kfor) i vlada SRJ i Republike Srbije", potpisanom 9.juna, komandant međunarodnih vojnih snaga Kfor dobijao je punu kontrolu nad teritorijom Kosova i Metohije, uključujući i spoljašnje granice zemlje, kao i pravo da interpretira Sporazum. Sve vojne, policijske i paravojne snage morale su se u vrlo kratkom roku u potpunosti povući iz Pokrajine posle čega se garantovala obustava bombradovanja. Priča da ovaj sporazum ima nekakav tajni aneks do sada nije potvrđena.
       Sledećeg dana usvojenom rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244, u Beogradu slavljenom kao "povratak odlučujuće uloge Ujedinjenih nacija", formalno je izbegnut NATO kao gospodar situacije na terenu, ali je pozivanjem na Glavu VII Povelje UN zapravo dat legitimitet pravno i moralno neprihvatljivoj 11 nedelja dugoj bombaškoj akciji NATO protiv SRJ. Rezolucija je pisana po principu "pozitivne ambivalentnosti", sa dosta mogućnosti za različita tumačenja.
      
       Početak
       Mlako slavlje u Srbiji izranavljenoj bombardovanjem, sa poginulim vojnicima i civilima, razlikovalo se od onoga po albanskim izbegličkim kampovima. Hiljade i hiljade Albanaca nahrupilo je iz Makedonije i Albanije, uključujući mnogo oružja i kriminalaca koji nisu državljani SRJ (prema zvaničnim srpskim procenama, oko 200 000 ljudi). Na pitanje zašto nije vršena granična kontrola ulaska, visoki NATO funkcioner nezvanično je rekao ovom novinaru da je to bilo nemoguće "zbog jako teškog terena"! Jedan od komandanata Kfora kasnije je objasnio, takođe nezvanično, da se od toga odustalo zbog - kamera Si-En-Ena. "Stekla bi se pogrešna slika da mi sprečavamo i usporavamo povratak kući izmučenim izbeglicama sa kojima je saosećalo kompletno javno mnjenje na Zapadu."
       Nezgrapan početak misije nije mogao biti popravljen imenovanjem za šefa Unmika osobe bez velikih administrativnih iskustava, bivšeg francuskog ministra, lekara i poznatog zagovornika intervencionizma zarad odbrane ljudskih prava, Bernara Kušnera.
       Objašnjavajući da je mandat Saveta bezbednosti "dvosmislen", "jer smo prinuđeni da Kosovom upravljamo kao da je jugoslovenska pokrajina, dok Albanci smatraju da su na putu da steknu nezavisnost", generalni sekretar UN Kofi Anan je pojasnio da njegov specijalni izaslanik Kušner "sada sređuje to dvojstvo". Upuštajući se u niz projekata koji prenebregavaju obavezu poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ pomenute u Rezoluciji 1244, od izdavanja pasoša i poštanskih maraka do započinjanja popisa i priprema izbora bez ikakve saradnje sa jugoslovenskim i republičkim vlastima i sa lokalnim Srbima, ambiciozni Kušner nije uspeo da od Kosova napravi svoje carstvo, pa još multietničko i demokratsko.
       Albanci na Kosovu, prema izveštaju eksperta iz misije OEBS-a Lesli Abdele, sve više vide UN i OEBS kao "nekompetentne okupatorske snage koje upropašćuju njihovu budućnost", ali Kosovom zapravo, godinu dana od svoga dolaska, ne caruju ni Kušner, ni Kfor, već ponajpre haos.
      
       Albanci
       Kosovo je postalo raj za svakovrsni kriminal, uključujući ne samo iznuđivanja i trgovinu narkoticima već i otmice žena, kao i mogućnost da se ubija a da se ostane neotkriven, ili bar pobegne iz zatvora, kako se desilo u tragikomičnom slučaju sa ubicom ruskog vojnika, čak dvaput. Pravni sistem je u potpunom neredu jer se primenjuju Kušnerovi, jugoslovenski i zakoni Kosova doneti pre 1989. godine, odnosno bolje reći ne primenjuju se jer sudije Albanci ne žele da sude svojim sunarodnicima, ekspresno obučeni policajci Albanci ne žure sa pronalaženjem počinioca krivičnih dela među svojim sunarodnicima, a međunarodnih policijskih snaga je premalo.
       Ni OVK nije demilitarizovana u potpunosti, već je, kako smatraju i strani analitičari, "albanska gerila iskoristila NATO misiju održanja mira kao sredstvo za institucionalizovanje upravljanja OVK nad provincijom".
       Ulice u gradovima su zakrčene kolima bez registarskih tablica i švercerima, na sve strane se razleže glasna albanska muzika, a srpski jezik se ne može čuti, osim u seoskim enklavama i u severnom delu Mitrovice, koji su neprestane mete paljevina, bombaških napada, podmetanja mina...
       Ostajući gluvi na "odlučnu poruku" koju im povremeno šalju njihovi NATO saveznici izražavajući "nezadovoljstvo zbog određenih stvari", kao i na sporadična otkrića zapadnih medija da su neke tužne priče o stradanjima pojedinih Albanaca obilato korišćene u vreme bombaške kampanje bile izmišljene, i da je broj nastradalih u otkrivenim grobnicama na terenu (do 2 500) višestruko manji od onog koji je tada bio u opticaju, kosovski Albanci očekuju brz prosperitet nošeni pobedničkom psihologijom nacije koja je pred svojim ciljem.
       Oni koje svrbi prst na obaraču i goni nestrpljenje, prenose gerilski duh u tampon zonu kod Preševa i Bujanovca i u susednu Makedoniju. Oni drugi, već etablirani OVK komandanti, dele sinekure i osnivaju svoje partije - za izbore predviđene u Kušnerovoj režiji na jesen, prijavilo se 20 stranaka Albanaca i još šest nealbanskih.
      
       Svet
       Pomenute izbore Kušner vidi kao krunu svoje uprave, posle čega će "narod Kosova" imati svoju legitimnu izabranu lokalnu vlast, a on sam će se navodno povući u Pariz koji mu toliko nedostaje. O regularnosti izbora u okolnostima kada Srbi ne znaju hoće li se živi vratiti sa njive ili iz prodavnice, ne treba trošiti reči, ali su oni Kušneru i onima čije koncepte on predstavlja neophodni kao dokaz razvoja demokratije i zarad prebacivanja odgovornosti za stanje na terenu na lokalno stanovništvo.
       Glavni zadaci međunarodnog prisustva na Kosovu, prema Rezoluciji, bili su uspostavljanje bezbednog okruženja za povratak svih raseljenih, obezbeđivanje javnog reda i bezbednosti, nadgledanje granica, uspostavljanje prelazne administracije a zatim "suštinske autonomije u okvirima SRJ", demokratskih institucija samouprave, uključujući i održavanje izbora, kao i miran i normalan život za sve stanovnike.
       Ispostavilo se da je međunarodna zajednica potpuno nepripremljena preuzela odgovornost za tako šta, valjda verujući da će odlazak jugoslovenske vojske i srpske policije i dolazak trupa najmoćnijeg vojnog saveza sam po sebi rešiti sve. Ulaskom međunarodnih snaga nije, međutim, rešeno ništa, već je samo otpočeta "okupacija čiji se kraj ne nazire a misija ne korespondira sa situacijom na terenu". Zbog sporosti popunjavanja predviđenog broja civilnih službenika i policajaca, hroničnog nedostatka novca, preklapanja delovanja raznih organizacija i čestih smena komandanata i administratora, misija se već definiše kao "puzeća".
       Tokom godine od završetka rata, na površinu su isplivali detalji o manipulacijama Vilijema Vokera i njegove misije, a razmere kršenja ratnog prava tokom NATO akcije protiv Jugoslavije konstatovane su u izveštajima uticajnih međunarodnih organizacija, poput Amnesti internešnela. Podaci o korišćenju municije s osiromašenim uranijumom i masovnoj upotrebi nagaznih mina, od čega će godinama stradavati najviše upravo kosovski Albanci, kojima je NATO navodno krenuo u pomoć, dodatno su kompromitovali humanitarne motive za uspostavljanje protektorata.
       Logika: neprijatelj mog neprijatelja mi je prijatelj dovela je NATO zemlje u situaciju da nemaju izlaznu strategiju sa Kosova, mogućnosti da dalje pritiskaju Miloševića koga su demonizovali do mere da je svaki kontak sa njim nemoguć, i da počinju da strepe od sukoba sa dojučerašnjim saveznicima.
      
       Srbija
       Neuspehe Međunarodne misije na Kosovu vlasti u Beogradu obilato koriste za obračune sa unutrašnjim protivnicima i skidanje sopstvene odgovornosti. Paradiranje sa mogućnošću povratka jugoslovenske vojske i srpske policije na Kosovo često se koristi u govorima visokih funkcionera iako to dodatno otežava položaj Srba na Kosovu jer Albancima daje izgovor za posedovanje oružja i stvaranje nekakve nacionalne garde. Slično je sa kosovskim Albancima zadržanim u zatvorima u Srbiji, koji doprinose produženom trajanju viđenja Albanaca kao žrtvi u očima zapadne javnosti, odnosno služe kao alibi za nemogućost da se zaustave napadi osvetnički raspoloženih Albanaca na Srbe.
       Mimo toga, aktivnosti režima u vezi sa Kosovom su diplomatske, stranačke i finansijske prirode. Savetu bezbednosti i ostalim međunarodnim forumima poslato je više od 50 izveštaja u kojima se detaljno opovrgavaju izveštaji međunarodnih aktera sa terena o poboljšanju situacije i taksativno navode svi oblici maltretiranja nealbanskog stanovništva. U Prištini i dalje boravi ambasador Stanimir Vukićević na čelu odbora za kontakte sa misijama na Kosovu.
       A SPS, u manjoj meri i JUL nastoje da održe stranačku strukturu u srpskim enklavama i da preostalom srpskom stanovništvu obezbede redovne doze svoje propagande. Šalju se plate za državne službenike i penzije, zahvaljući čemu su mnogi Srbi i odlučili da ostanu, posebno u regiji oko Mitrovice. Verovatno košta mnogo manje nego raniji troškovi za policijske snage.
       Oni koji nisu imali državnu službu ili slučajno nisu pristalice beogradskog režima pokušavaju da izbore svoj status na licu mesta. Ulazak u Privremeno administrativno veće Kosova vladike Artemija, izlazak povodom osnivanja Kosovskog zaštitnog korpusa, ponovno prisustvo sednicama PAVK-a posmatrača Rade Trajković i poslednja odluka o zamrzavanju i tog statusa, dovoljno govore o sizifovskoj prirodi tog posla. Njegovi protagonisti rizikuju gubljenje autoriteta, u čijem održanju im nije pomoglo ni vezivanje za beogradske opozicione stranke.
       Vrlo heterogenih pogleda na realne mogućnosti rešavanja nacionalnog i državnog pitanja u ovom trenutku, zaokupljene sopstvenim problemima, stranke udružene demokratske opozicije su bavljenje Kosovom svele na nivo ekspertske grupe koja se u poslednje vreme slabo oglašava. Njihov načelan stav je da rešenje statusa Kosova treba odložiti do pobede demokratskih snaga u Srbiji.
      
       Scenariji
       Albanci su skloni da veruju da je cilj NATO misije bilo uspostavljanje nezavisnog Kosova, odnosno jedinstvene albanske države na Balkanu, što im zapadne sile navodno "duguju" još od Berlinskog kongresa 1878. Samo retki liberalni intelektualci upozoravaju da se odlazak stranih trupa i proglašenje nezavisnosti ne mogu očekivati pre nego što se prihvate zapadni demokratski standardi, ekonomija postavi na noge, a svećom treba tražiti one koji će tome dodati da patnje pod Miloševićevim režimom ne treba shvatiti kao osvetnički poriv da se Srbi ubijaju kao zečevi. Iako viđeni kao kolektivni krivci za ranije patnje Albanaca, Srbi ne žure da nude izvinjenje, koje, čini se, Albanci ne bi ni prihvatili.
       Čak i najistureniji zagovornici civilnog društva među kosovskim Albancima na skupovima u zemljama koje još pišu: Kosovo-SRJ (a ne samo: Kosovo, ili, sve češće: Kosova), izbrisaće sa svog bedža to "SRJ", objašnjavajući ovom novinaru da Rezolucija 1244, koja još tretira Pokrajinu kao sastavni deo Jugoslavije, "nije u saglasnosti sa realnošću".
       Zamoreni dužinom krize, poneki diplomata ili analitičar će i predložiti da se jednostavno odmah proglasi nezavisno Kosovo i nezavisna Crna Gora ne bi li tako problemi bili rešeni, ali to nigde na Zapadu nije postalo zvaničan politički stav.
       Češće pominjana opcija jeste organizovanje eventualne mirovne konferencije, na kojoj bi se preciznije definisala "suštinska autonomija" koja Kosovu sleduje po rezoluciji čiju će godišnjicu Albanci verovatno burno proslaviti. Nedavno je i Hašim Tači pomenuo "specijalan status", što je vrlo rastegljiv pojam, a upravo takvi su potrebni međunarodnoj zajednici da bi prikrila svoje raznoglasje i promašaje.
       Mogući senariji uključuju pokušaj povratka jugoslovenske vojske, ili samoproglašenje nezavisnog Kosova od strane tamošnjih Albanaca, što su malo verovatna ekstremna rešenja.
       Podela Kosova, koju Albanci na sve načine pokušavaju da spreče u Mitrovici, rešenje je koje bi za međunarodnu zajednicu značilo kraj ideje o multietničkom Kosovu, što je cilj koji se neprestano ritualno ponavlja. Da je situacija za Srbe u ovom trenutku u multietničkom protektoratu UN zaista nepodnošljiva, možda najbolje ilustruje činjenica da ideju podele Kosova kao jedinu moguću sada zagovara i otac Sava (Janjić), možda najtolerantniji i najviše zapadno orijentisan Srbin na Kosovu. Protosinđel manastira Dečani, koji je lično spasao desetine i desetine Albanaca u tom kraju, doživeo je, između ostalog, i to da manastirska zemlja bude dekretom međunarodne administracije oduzeta: "Na Kosovu postoji organizovan međunarodni terorizam, a ne mir o kojem govore predstavnici Unmika i Kfora. Savet bezbednosti mora garantovati prava Srbima kroz lokalnu samoupravu, jer od integracije i multietničkog Kosova nema ništa."
       Rusko Ministarstvo inostranih poslova izražava duboku zabrinutost zbog "neprihvatljivo visokog nivoa nasilja na Kosovu", i "popustljivosti prema albanskom ektremizmu" i za to je optužilo Unmik i Kfor. Londonski "Indipendent" zaključuje da su Srbi na Kosovu u gorem položaju nego Albanci pre rata. "Kosovo tone u krizu poverenja, koja bi mogla da izvrgne ruglu tvrdnje da se u Pokrajini uspostavlja multietničko društvo."
       Bez pravih ideja šta činiti, i međunarodna zajednica i Milošević i srpska opozicija skloni su, međutim, da problem gurnu pod tepih pristajući na status ljuo do neke nove podele karata.
       Albanci pripremaju proslavu koja može podrazumevati nove srpske žrtve, Srbi iz Mitrovice i okoline blokadu puteva, oni iz Gračanice dokumentaciju za Palatu UN u Njujorku, a Beograd paljenje plamena mira ili već tako nečega.
       Dobrodošli u nedovršeni mir, godinu dana kasnije.
      
       SVETLANA ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ
      
      

Statistika Prema poslednjoj izjavi predstavnika Saveznog ministarstva inostranih poslova, u preko 5 000 terorističkih napada od dolaska više od 40 000 pripadnika Kfora spaljeno je više od 40 000 srpskih kuća, oskrnavljeno 85 crkava i manastira, a 350 000 Srba i pripadnika ostalih nealbanskih grupa moralo je da napusti Kosovo.        Prema popisu iz 1991. godine, na Kosovu i Metohiji je živelo 194 190 Srba i Crnogoraca i 150 798 pripadnika ostalih nealbanskih manjina.        Na veb sajtu srbija-info.ju Ministarstva informisanja između ostalog piše da je u pokrajini Kosovo i Metohija od dolaska Kfora i Unmika u periodu od 12. juna do 16. januara 2000. godine izvršen 3 491 teroristički napad na Srbe i Crnogorce, 87 na Albance i 110 na Rome, Gorance, Turke i ostale pripadnike nealbanskih nacionalnosti. Kidnapovano je, odnosno nestalo, 630 Srba i Crnogoraca, 36 Albanaca i još 22 pripadnika ostalih nacionalnosti. Samo šestoro ljudi uspelo je da pobegne, 32 je pušteno na slobodu, a 69 kidnapovanih je ubijeno. Na Kosovu i Metohiji 22 Srba i Crnogoraca je zaklano, 84 masakrirano, petoro spaljeno, a 594 likvidirano. Od dolaska Kfora do 16. januara ubijeno je 88 Albanaca i ostalog nealbanskog stanovništva. Ranjenih je bilo 611, a fizički je zlostavljano 416 osoba. Više od 50 sela je bilo na udaru artiljerijske vatre.        Prema podacima kojima danas raspolaže Srpsko nacionalno veće, pretpostavlja se da na Kosovu živi nešto manje od 100 000 Srba i ostalog nealbanskog stanovništva, da je oko 2 000 ljudi kidnapovano i ubijeno. Uništeno je oko 90 crkava i manastira. U gradovima kao što su Priština, Peć, Đakovica, Uroševac, Prizren, Kosovska Kamenica, Gnjilane gde su Srbi pre dolaska Kfora činili jednu trećinu stanovništva, danas živi svega nekoliko desetina ljudi koji su danonoćno pod zaštitom Kfora.        "Nemamo tačnih podataka jer mnogi nisu prijavljivali", kaže otac Vasilije Delić, iz kancelarije za raseljena lica Raško-prizrenske eparhije i dodaje da je u ovoj kancelariji u Beogradu prikupljeno oko 1 200 zahteva porodica koje bi se vratile na Kosovo ukoliko Kfor i Unmik obezbede ono što su i obećali - elementarnu bezbednost.        Unmik nema potpune podatke, ali se pretpostavlja da oko 210 000 ljudi sa Kosova i Metohije sada živi u Crnoj Gori i Srbiji.        "Policiji UN prijavljeno je oko 560 kidnapovanih i ubijenih, a Srbi čine oko 35 odsto", kaže Suzan Manuel, portparol Unmika.        Međunarodni komitet Crvenog krsta upravo je objavio knjigu sa imenima 3 368 ljudi koji su nestali na Kosovu od januara 1998. godine.        Godinu dana pošto je poslednji konvoj jugoslovenske vojske napustio Kosovo i Metohiju, nema tačnih i pouzdanih podataka zato što ni međunarodnoj zajednici ni SR Jugoslaviji u ovom trenutku nije potrebna istina.               L. KUJUNDžIĆ