Čime će vlast pravdati svoje "pobede" ako nema terorista, fašista, stranih plaćenika, domaćih izdajnika, izroda

      Šta da se radi, stoji u zaglavlju ove rubrike. Evo i odgovora. Jedna reč. Domaća. A može i na nekom od agresorskih jezika: Ništa. Nothing. Rien. Niente...
       Ništa? Da, ba ništa. Sve smo probali, osim ništa! Sve čega smo se dohvatili - jadno je uvenulo. Da se za zelen bor kojim slučajem uhvatismo... kao kod Kosovke devojke. Groblje naših neuspeha je tesno. Za grobno mesto plaća se u tvrdoj valuti.
       Prvo smo demonstrirali. Tenkove na nas izvodili. Pa se šetali. I lupali u šerpe. Zviždali i trubili. Tukli se sa policijom. Bili pretučeni. Hapšeni. I ubijani. Pa opet mitingovali. Bojkotovali. Na kanabetu sedeli. Svađali se među sobom. Cepali se. Pljuvali se, pa lizali. I ruke ljubili. Ministrovali. Televiziju imali. I radio. Pa nemali. Pa bi opet da bojkotujemo...
       I? Tu smo - gde smo bili pre deceniju. U stvari, još dalje nego pre deset godina, kada je, po svim svetskim standardima, Srbija bila demokratska država u kojoj su se događali, na primer, vanredni izbori. Danas su isti ti izbori nešto čega se opozicija više plaši od vlasti. Izbore traže, a Boga mole...
       Jer, pod pretpostavkom da se i dese, pa da izgube, lideri ne bi imali čime da pravdaju novi poraz. Bojim se da bi preostali Srbi dohvatili one motke, pa prvo lidere oterali. Možda i vlast posle. Ionako, šta god da nam rade, rade nam zajedno.
       No, da se vratimo temi. Zašto ništa? Pa zato što je ova vlast riba u vodi samo uz nešto. Bilo šta. Sankcije. Hiperinflaciju. Bedu. Izbeglice. Kriminal. Rat. Gubitak teritorija. Opoziciju? Problem bilo koje vrste. Što veći - to bolje.
       A lideri tražili i traže sve vreme poštene izborne uslove. Pa kud boljih uslova od ovih. Ako ne iskoriste deset penala - šta uopšte traže u fudbalu. Bolje je ne igrati, ne raditi ništa, nego ovako.
       I zato, možda je vreme za nešto novo. Za ništa. Nečinjenje. Čime će vlast pravdati svoje "pobede" ako nema terorista, fašista, stranih plaćenika, domaćih izdajnika, izroda. Bez njih i njihovog zakeranja nijedna "pobeda" nema tu težinu. Kao da se nije desila.
       Tek u sadejstvu spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, ova vlast ima puno opravdanje za postojanje i delovanje. Bez njih, možda će nekome pasti na pamet da postavi pravo pitanje: zašto nam vlast radi to što nam radi. Bez neprijatelja - vlast ostaje gola. I pitanje je kako će u takvim uslovima preživeti.
       Da se ne lažemo, postoji i mnogo efikasniji, verovatno i brži način za promenu u Srbiji. Ali to, pre svega, podrazumeva da naši lideri rade i dišu kao jedan. Da izađu zajedno, na jednoj listi na bilo koje izbore koje raspiše vlast. I pobede ubedljivije nego što iko očekuje. Da pokažu narodu da su zaista opozicija koja ima samo jedan cilj - pobedu i stvaranje normalne države u kojoj će biti za sve. Da se ne pljuju i mere sujete brojem članskih karata. Da zajedno sa predsednikom Crne Gore nastupe i pobede na saveznim izborima.
       Ako su tako odlučni - ne treba im nikakva podrška i pomoć iz sveta, te vlastima izbijaju i onaj argument o izdaji i delovanju za račun NATO-a. Opet, da se ne lažemo, ja ne mogu to ni da zamislim. Sumnjam da iko može u ovoj Srbiji. Pa i šire. Tako se opet vraćamo na početak priče - bolje da ne rade ništa, nego bilo šta. Svako "bilo šta" neko će već znati da iskoristi. Znamo i ko, znamo i kako. I zato.
       Bilo šta" na njihov način znači samo dalju bedu. I nove apstinente. Nezadovoljan vlastima i razočaran u opoziciju, ovaj narod nema drugog izbora nego da se povuče u sebe i čeka da mu dogori do nokata. Kao da su se dogovorili sa vlastima - zajednički rade na tome da nas što manje izađe na biračka mesta.
       I opet isto - znamo kome to najviše odgovara. Umesto da nas pokrenu iz letargije i mrtvila, lideri nas guraju u dalji besmisao, pakao preživljavanja od danas do sutra, u kome bolje mesto na buvljaku ili bolji ćošak za cigare, devize i benzin znači sigurniju egzistenciju.
       I konačno, stižemo do najuzbudljivijeg dela priče. Do samog kraja. Hoće li ih iko pustiti da ne rade ništa? Ako se ja pitam - teško.
       Lideri su vlastima potrebniji nego vlast liderima. Da se ne ponavljam - bez lidera i njihovog "nešto" - nema ni ovakve vlasti. Ako se manemo one teorije zavere da je Sloba napravio našu (njegovu?) opoziciju, to, opet, ne znači da je ne kontroliše, usmerava, vodi. Na bilo koji način, ali je vodi.
      
       (Autor je novinar PG Mreža)