Snimali smo batinanje studenata dok profesor drži predavanje ne obazirući se. Dekan Elektrotehničkog fakulteta samo je pokazao na našeg novinara i rekao tom svom "obezbeđenju": "Vodite ga!". Naravno, oduzeli su nam kasete

      Lila Radonjić, glavni i odgovorni urednik produkcijske grupe "Mreža"
       Novinari "Mreže" prošle nedelje ostali su bez kamere zato što su, neoprezno, snimali na teritoriji opštine Zemun. Dok su snimali prilog o Udruženju građana Zemuna, nekoliko momaka sa grbom SRS oduzelo im je kameru i odnelo je u zgradu Otadžbinske uprave.
       Nezavisnu produkciju "Mreža" osnovalo je pre dve i po godine devet novinara otpuštenih sa Studija B. Njihov program može se videti na lokalnim stanicama širom Srbije, u Republici Srpskoj, Federaciji BiH i Crnoj Gori. U Beogradu ih, kao ni druge nezavisne produkcije, ne prenosi nijedna televizija, ali je njihov program moguće videti na javnim projekcijama koje se svake druge nedelje održavaju u Medija centru.
      
       O poslednjem incidentu Lila Radonjić, glavni i odgovorni urednik "Mreže" kaže:
       - Ekipa je otišla da snima Udruženje građana Zemuna jer im je nekoliko dana pre toga na štamparske mašine bačena azotna kiselina, najverovatnije zbog toga što su štampali letak protiv proglašenja Le Pena i Žirinovskog za počasne građane Zemuna. Kada su izašli da snime zgradu spolja, prišli su momci u crnim odelima sa grbom SRS, oduzeli kameru i uneli je u zgradu Otadžbinske uprave, koja se nalazi preko puta. Došla je policija, ali nisu je pustili u zgradu pozivajući se na nekakav imunitet. Otišli smo u MUP, dali im sve podatke potrebne za istragu, logično bi bilo da je nađu. Mi nemamo 200 kamera, nego dve, a kamera vredi 12 000 nemačkih maraka.
      
       Da li je rečeno zašto se oduzima kamera?
       - Neko očigledno hoće da pokaže da je Zemun zabranjeni deo Beograda. Kako inače objasniti da je tamo zabranjeno i praviti anketu, a kamoli nešto snimati? Reč je o zastrašivanju. Ako izađete da snimate, neko će vam oduzeti opremu. To je signal da će nasrtati na sve što nije režimsko novinarstvo.
      
       Što se, u stvari, već desilo, Beograd je ostao bez ijedne televizije.
       - Imaju oni svoje medije, imaju RTS sa 12 kanala, vrte isti program, iste filmove, serije, čak i istu muziku, samo im je vreme različito. Nije im potrebno da uđu u bilo kakav kontekst gde se otvara bilo kakvo pitanje. Zašto bi gostovali kod nas kada mogu biti izloženi pitanjima na koje ne mogu da odgovore na način na koji su navikli?
       Nije za građane presudno ono što javlja televizija. Kada je Studio B bio pod socijalistima, ljudi su izašli na ulice zbog krađe glasova. Nije bilo potrebno da im neko javi šta se dešava, svako je osetio da je pokraden...
      
       Kako se onda objašnjava toliki pritisak na medije?
       - Time što su kukavice, plaše se svakog glasa. Kada u Skupštini, gde su uglavnom njihovi poslanici, za govornicu izađe Veselinov oni mu isključe ton. Jedan jedini koji će nešto drugačije reći, koji drugačije misli, njima smeta. A šta on može da promeni? Reč je o njihovom kukavičjem strahu od svakog drugačijeg glasa, treba im jednoglasje. Ratno stanje im je bilo dobrodošlo, idealan period tišine kada se podrazumevalo da su svi protiv bombardovanja, što su oni iskoristili kao da su svi za Miloševićevu politiku. Rado bi da se to vrati, dnevno emituju čežnju da se ponovi ratno stanje, decu proglašavaju za teroriste, medije za plaćenike i špijune, političke protivnike za izdajnike, traže povod da sve ukinu i da slušaju svoje omiljene melodije. Hteli bi da vrate to vreme dozvola za objekat, za sagovornika, kada je samo neko mogao da snima...
      
       Da li ste imali sličnih problema do sada?
       - Dogodilo se, recimo, da smo snimali batinanje studenata dok profesor drži predavanje ne obazirući se. Dekan Elektrotehničkog fakulteta samo je pokazao na našeg novinara i rekao tom svom "obezbeđenju": "Vodite ga!". Naravno, oduzeli su nam kasete.
       Sada kada su nam oduzeli kameru, ljudi uglavnom komentarišu: "Dobro je da ste izvukli živu glavu!" Strašno je na šta se navikavamo.
      
       Kako komentarišete sudbinu televizije Studio B u čijem stvaranju ste učestvovali?
       - To je bila prava i otvorena televizija samo u periodu dok je funkcionisala kao deoničarsko društvo. Iskustvo Studija B kao javnog preduzeća govori da je veoma teško otrgnuti se od partijske kontrole, gotovo nemoguće, sve zavisi od partijske volje. Ili ste u igri ili napolje. Kako je ko dolazio na tu televiziju, tako je menjao koncept, promenili su ga sto puta, bilo je i levo i desno i ratno i antiratno, i šta sve ne, a svako je stavljao svoje kadrove.
       To što se ta televizija u poslednje vreme otvorila, takođe je bila volja partije, a ne profesionalno shvatanje da mediji treba da rade u korist građana.
       Solidarnost sa Studiom B je bila više načelna, nego što su ljudi podržavali taj koncept. Upad policije u jednu medijsku kuću, bez obzira o čemu je reč, pokazatelj je brutalnosti koju ovaj režim sprovodi prema medijima.
      
       Mislite li da je opozicija, kada je imala priliku, bolje postupala sa medijima?
       - Na primeru Studija B se pokazalo kako su neke opozicione partije uprskale stvar kada su dobile priliku da pokažu šta je uzoran medij, ali lokalne vlasti u drugim gradovima se bore da takvu priliku ne upropaste. Oni, istina, imaju dosta tehničkih i kadrovskih problema.
       Valjda i Beograd kao milionski grad treba da ima televiziju koja liči na grad, ne radi se samo o partijama koje će se ređati, nego o televiziji u najširem smislu te reči, o životnim pričama, recimo o školstvu, o narkomaniji, o ozbiljnoj priči o Kosovu.
       Ovako smo prepušteni državnim medijima i kada neko za 10 godina bude gledao arhive, neće znati o kojoj zemlji je reč. Biće zbunjen lepotom koja je na TV i strahotom koja je u realnom životu. Misliće da je kapitulaciju potpisao NATO u Beogradu. Brisanje istorije vrši se na naše oči.
      
       IVANA JANKOVIĆ