Predrag Simić: Put u Rambuje (7)

      Kasno posle podne 29. januara 1999. godine zazvonio je telefon u mom stanu. S druge strane žice bio je diplomata koga sam poznavao još od početka devedesetih godina, kad se nalazio na čelu uticajnog zapadnoevropskog instituta za međunarodne odnose koji se aktivno bavio jugoslovenskom krizom. Očigledno raspoložen, rekao mi je da se upravo vratio sa zasedanja Međunarodne kontaktne grupe u Londonu na kojem je predloženo da se u Francuskoj održi međunarodna konferencija o kosovskoj krizi. "Veoma je važno da nas je podržala Rusija i da Amerikanci nisu imali ništa protiv. Molim te, obavesti političare u Beogradu da je ovo možda poslednja prilika za diplomatiju pre nego što Zapad bude prinuđen da vojno interveniše na Kosovu. Juče sam o tome razgovarao sa Bugarčićem. Bojan Bugarčić (u to vreme spoljnopolitički savetnik Slobodana Miloševića) mi je rekao da će se ozbiljno razmotriti ovaj predlog."
       Rutinski sam o ovom razgovoru obavestio nadležne savezne i republičke organe kao i lidere vodećih opozicionih stranaka. Nekoliko dana kasnije, telefonom me je pozvao Vuk Drašković i zapitao da li bih pošao s njim u Pariz i pokušao da, zajedno sa Milanom Komnenićem, pomognem pregovaračkom timu u Rambujeu. Prihvatio sam bez mnogo oklevanja.
       Vreme između zasedanja Kontaktne grupe u Londonu i narednog, održanog krajem aprila u Bonu, pokazalo je da u njoj postoje tri različita stava i tri različita interesa. Prvi su predstavljale Sjedinjene Države, na suprotnoj strani bila je Rusija, a negde između su se nalazile četiri zapadnoevropske zemlje Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Italija.
       Na zasedanju Kontaktne grupe u Bonu došlo je do otvorenih razlika između američke politike, s jedne strane, i politike Evropske unije i Rusije, s druge strane, čak i do spora između američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt i nemačkog ministra inostranih poslova Klausa Kinkela. Rezultat je bio kompromisan stav koji je, s jedne strane, od Slobodana Miloševića tražio da "u potpunosti sprovede sve odgovarajuće korake iz londonskog sapštenja" Kontaktne grupe upozoravajući da bez toga "nema izgleda za bilo kakvo poboljšanje međunarodnog položaja zemlje" ali se, istovremeno, ponavljala osuda terorizma na Kosovu i Metohiji.
      
       AMERIČKI ZAOKRET:
       Na narednom zasedanju Međunarodne kontaktne grupe, održanom u vreme britanskog predsedavanja Unijom krajem aprila, EU je odlučila da Jugoslaviji uputi ultimatum ostavljajući Beogradu rok do 9. maja da prihvati njene zahteve ili da se suoči s novim ekonomskim sankcijama. Pošto Beograd nije do ovog roka prihvatio postavljene zahteve, britanski državni sekretar Robin Kuk je objavio da će na narednom ministarskom sastanku EU doneti odluku o uvođenju sankcija. Istog dana u Beograd su, međutim, doputovali američki izaslanici Robert Gelbard i neizbežni Ričard Holbruk koji su na konferenciji za novinare izjavili da "ne znaju za bilo kakve sankcije" i da su u Jugoslaviju došli da "slušaju i uče".
       Evropska unija je narednog ponedeljka odustala od planiranih sankcija dok su Gelbard i Holbruk dva dana kasnije objavili da su ugovorili sastanak Slobodana Miloševića sa Ibrahimom Rugovom i albanskom delegacijom. Susret Miloševića sa Rugovom i njegovim saradnicima doneo je kratkotrajan optimizam.
       Neposredno posle susreta u Beogradu, Ibrahim Rugova je s albanskom delegacijom pozvan u Vašington, gde se sreo sa američkim predsednikom Bilom Klintonom, što je trebalo da učvrsti njegov poljuljani uticaj među kosovskim Albancima. Međutim, dok se Rugovina delegacija nalazila u Vašingtonu, na području Drenice, Dečana i Đakovice došlo je do najžešćih borbi između srpske policije i OVK koje su izazvale krah američke diplomatske inicijative. Nije poznato koja strana je bila odgovorna za eskalaciju sukoba ali se zna da je Rugovin susret sa Miloševićem podelio kosovske Albance i bio povod za izlazak Adema Demaćija, Hidajeta Hisenija i Bujara Dugolija iz albanskog pregovaračkog tima, tzv. Grupe 15.
      
       VOJNE OPCIJE:
       Vojni planeri NATO-a u to vreme su razmatrali tri opcije te intervencije. Prva je bila blokada zemlje s oko 23 000 vojnika, čime bi se sprečilo prelivanje sukoba u susedne zemlje, pre svega u Makedoniju i Albaniju. Druga opcija bila je kopnena intervencija koja bi značila napad na suverenu zemlju, uz to bi bila veoma skupa i vojno rizična imajući u vidu konfiguraciju terena i raspoložive snage Vojske Jugoslavije na Kosovu i Metohiji. Stoga je već u to vreme prevagnulo opredeljenje za napade iz vazduha, uvođenje zone zabrane letenja ili zabranu delovanja oklopnih jedinica koje bi se uništavale iz vazduha. Izostanak vojne intervencije NATO-a tokom leta 1998. godine američki izvori protumačili su nespojivošću političkih ciljeva Sjedinjenih Država i "Oslobodilačke vojske Kosova".
       U međuvremenu je OVK, u pokušaju da zauzme prvo veće mesto na Kosovu i Metohiji, grad Orahovac, pretrpela težak poraz u frontalnom sukobu sa srpskim policijskim snagama koje su ofanzivu nastavile sve do sredine septembra, kad su opkolile ostatke OVK na planini Ćićavica. Porazi OVK tokom leta 1998. godine izazvali su velike političke potrese u Albaniji gde je Demokratska stranka Salija Beriše u to vreme neuspešno pokušala da preuzme vlast, što je pogoršalo položaj OVK. U osvrtu na razvoj događaja na Kosovu i Metohiji, "Vašington post" je avgusta zapisao da su sukobi srpske policije i vojske s OVK "pokazali vojnu snagu Srbije", doneli joj strategijsku i psihološku prednost i naneli poraz onim Albancima koji teže nezavisnosti Kosova i Metohije.
       Početkom oktobra, Ričard Holbruk i general Vesli Klark ponovo su se našli u Beogradu u, verovatno, do tada najtežoj misiji u kojoj je trebalo da privole jugoslovenskog predsednika da prihvati međunarodno prisustvo na Kosovu ni Metohiji. Imao sam retku priliku da izbliza posmatram neverovatnu upornost i energiju američkog diplomate koji je u samo jednom danu najpre osam sati pregovarao s liderima kosovskih Albanaca da bi posle podne nastavio pregovore sa Slobodanom Miloševićem koji su se završili oko ponoći da bi potom iz američke ambasade u Beogradu do četiri sata izjutra razgovarao s Vašingtonom posle čega se, bez vidljivih znakova umora, obratio mnogobrojnim novinarima okupljenim u beogradskom hotelu "Hajat".
       Holbruk je u Beograd došao u nameri da kosovsku krizu internacionalizuje uvođenjem misija OEBS-a i NATO-a, što je naišlo na jak otpor jugoslovenske strane koja je i dalje insistirala da su događaji na Kosovu i Metohiji unutrašnja stvar Srbije i Jugoslavije. Mukotrpni razgovori okončani su nekoliko dana kasnije sporazumom da se na Kosovo i Metohiju uputi 2 000 posmatrača OEBS-a pod neobičnim nazivom "verifikatori" a NATO je dobio ovlašćenje da iz vazduha nadzire vojne aktivnosti na području Kosova i Metohije. Na čelu ove misije našao se američki ambasador Vilijem Voker čije imenovanje je već od samog početka izazvalo podozrenje vlasti u Beogradu zbog njegovih ranijih aktivnosti u Latinskoj Americi.
      
       HOLBRUK U BEOGRADU:
       Slobodan Milošević i Ričard Holbruk su se sporazumeli o jedanaest tačaka političkih načela za rešenje sukoba i misiji OEBS-a na Kosovu i Metohiji, dok su Vesli Klark, u ime NATO-a, i general Momčilo Perišić, u ime SR Jugoslavije potpisali sporazum o Verifikacionoj misiji NATO-a.
       Sporazumom o misiji NATO-a predviđeno je da izviđački avioni NATO-a dobiju pravo nadletanja teritorije Kosova i Metohije i u tom cilju: 1) Uspostavlja se bezbednosna zona duž granica Kosova i Metohije u dubini od 25 kilometara na kojoj vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije neće imati aktivnosti tokom izviđačkih letova aviona NATO-a; 2) misije iznad Kosova i Metohije izvodiće letelice s pilotima i bez pilota pri čemu se za niskoleteće avione sa pilotima uvodi bezbednosna margina od 30 minuta pre i posle leta tokom koje neće biti aktivnosti jugoslovenskog RV i PVO; 3) NATO će jugoslovenskoj kontroli leta dostavljati nedeljne planove svojih letova nad Kosovom i Metohijom; 4) letovi civilnih aviona biće omogućeni bez ikakvih ograničenja tokom misija NATO-a u čitavom vazdušnom prostoru SRJ; 5) jugoslovenski ratni avioni mogu leteti iznad Kosova i Metohije i bezbednosne zone osim tokom izviđačkih misija letelica NATO-a; 6) letelice NATO-a izvodiće svoje misije na osnovu uzajamnog neometanja; 7) ukoliko se drugačije ne utvrdi, letelice NATO-a ulaziće i izlaziće s Kosova i Metohije preko vazdušnog prostora Albanije i BJR Makedonije.
       U vakuum stvoren delimičnim povlačenjem jugoslovenskih snaga s Kosova i Metohije ubacio se OVK koji je pod svoju kontrolu uskoro stavio veći deo teritorije Pokrajine izuzimajući velike gradove i glavne saobraćajnice. To je za posledicu imalo obnovu neprijateljstava i teške borbe koje su vođene krajem 1998. i početkom 1999. godine.
       Krah Holbrukove diplomatije na Balkanu bio je znak za uzbunu u Vašingtonu, gde su još 22. septembra 1998. godine 32 istaknute političke ličnosti, s već neizbežnim Mortonom Abramovicem na čelu, pod pokroviteljstvom više moćnih političkih "trustova mozgova" predsedniku Klintonu uputile pismo pod naslovom "Gospodine predsedniče, Milošević je problem" u kome je, između ostalog, rečeno: "Gospodine predsedniče, događaji poslednjih meseci, kada se stave u sklop sukoba koji traje od 1991. godine, vode neizbežnom zaključku: na Balkanu neće biti mira i stabilnosti sve dok Slobodan Milošević ostane na vlasti." Posebnu pažnju među pet predloga američkom predsedniku zaslužuje poslednji u kome se kaže: "Konačno, SAD moraju energično podržati istragu Haškog tribunala protiv Miloševića kao ratnog zločinca."
       Boraveći u Londonu u to vreme na poziv britanskog Kraljevskog instituta za međunarodne odnose (Chatam House), imao sam priliku da zapazim upadljivu promenu raspoloženja i javnosti i političke elite koja je sve češće govorila o vojnoj intervenciji NATO-a kao o jedinom rešenju kosovske krize. Uprkos promeni političke klime u Vašingtonu, Holbrukov bliski saradnik i tadašnji ambasador SAD u Skoplju Kristofer Hil, krajem 1998. i početkom 1999. godine, neprekidno je putovao između Beograda i Prištine pokušavajući da "šatldiplomatijom" približi srpske i albanske stavove nacrtima političkog sporazuma koji je doživeo više izmena. I u Parizu, gde sam krajem novembra učestvovao na poslednjem zasedanju foruma o Kosovu i Metohiji, preovladavalo je mišljenje da bi diplomatiji trebalo dati još jednu priliku.
       To se i dogodilo krajem januara naredne godine kada je, upravo na inicijativu francuske diplomatije, Kontaktna grupa na sastanku u Londonu donela odluku da sazove konferenciju u letnjoj rezidenciji francuskog predsednika u Rambujeu. Iako su Sjedinjene Države prihvatile zajedničku inicijativu Evropljana i Rusije, one su zadržale inicijativu već samim tim što je podloga za pregovore trebalo da bude poslednja verzija nacrta političkog sporazuma Kristofera Hila ali i skeptičan stav prema mogućnosti diplomatskog rešenja, što se moglo videti već u odluci da u sastav albanske delegacije ne samo uđu predstavnici OVK nego i da se na čelu delegacije nađe jedan od njenih lidera, Hašim Tači. Za zvanični Beograd, to je bio još jedan signal za uzbunu zbog čega je delegacija Srbije u Rambuje otputovala praćena sumnjom u namere organizatora ove konferencije i njene moguće učinke.
       Ozbiljni pregovori su počeli dolaskom predsednika Srbije Milutinovića u Rambuje. Iako Milan Milutinović nije bio član pregovaračke delegacije, diplomatski krugovi u Parizu su njegov dolazak protumačili kao znak da je Beograd konačno odlučio da ozbiljno shvati diplomatiju u Rambujeu. Dugo godina izvan vidokruga javnosti, Milan Milutinović se iznenada našao u centru pažnje srpske i međunarodne javnosti koju je iznenadio svojim opuštenim i samouverenim nastupom, do tada retko viđenim u diplomatiji "Treće Jugoslavije". Na konferencijama za novinare u starom zdanju jugoslovenske rezidencije na Trokaderu odgovarao je na svako novinarsko pitanje, živo se kretao među mnogobrojnim novinarima, među kojima je dominirala famozna Kristijan Ananpur iz CNN, pokazujući da odnosi s javnošću i veština public relations nisu potpuno strani ni zvaničnom Beogradu.
       Prilikom drugog dolaska u Rambuje, Milutinović je izveo još efektniji medijski potez: pod izgovorom da želi da obiđe centar ovog gradića nedaleko od Pariza, izašao je peške iz zamka što je izazvalo pravu uzbunu među oko dve stotine novinara koji su bili akreditovani na konferenciji i koji su ga doslovce prekrili kamerama i mikrofonima navodeći čak i CNN da prekine redovni program i uživo se uključi u prenos ove neobične konferencije za novinare.
      
       FRANCUZI NE RAZUMEJU:
       Nastup Vuka Draškovića u Parizu bio je drugačiji. Koristeći imix lidera srpske opozicije i književnika čije ime je devedesetih godina postalo poznato u francuskim političkim i kulturnim krugovima, on je uporno nastojao da oživi pomalo zaboravljene tradicije francusko-srpskog prijateljstva koje u Francuskoj danas gaji još jedino poneki ostareli poilu d'Orient.
       Prilikom susreta sa Vukom Draškovićem i Milanom Komnenićem, francuski ministar inostranih poslova Vedrin je nastupio sasvim otvoreno rekavši im da je odluka o dolasku vojnika NATO-a nešto o čemu se sa Amerikancima ne može više raspravljati i dodao: "Ukoliko na to pristanete, vi možete dobiti povoljan politički sporazum. U suprotnom, naći ćete se u krajnje rizičnoj situaciji." Drašković je uzvratio pitanjem: "Ukoliko je tako, da li bi ove snage mogle biti pod mandatom i pod zastavom Ujedinjenih nacija a ne NATO-a i da li bi u njima mogle učestvovati Rusija i druge zemlje izvan NATO-a?" Francuski ministar je odgovorio: "Da." Drašković se dva dana kasnije vratio u zemlju gde je o ovim razgovorima obavestio nadležne organe tražeći da Beograd insistira na vodećoj ulozi Ujedinjenih nacija dok je odgovarajuće odluke Skupština Srbije donela tek sredinom marta.
       Tokom naredne dve nedelje Milan Komnenić i ja smo imali brojne susrete s diplomatama, novinarima i drugim ličnostima iz kulturnog i javnog života Francuske, kao i sa mnogobrojnim iseljenicima i gastarbajterima u Parizu. Milan Komnenić se oslanjao na svoje veze iz vremena dok je živeo i radio u francuskoj prestonici i na svoje odlično znanje francuskog jezika koje mu je otvaralo mnoga vrata. Iako su ambasador Bogdan Trifunović i osoblje ambasade bili uglavnom zauzeti podrškom delegaciji u Rambujeu, službe su dobro funkcionisale a prostorije ambasade i rezidencije su bile mesta gde su se neprekidno slivale i razmenjivale informacije ne samo o toku pregovora nego i o paralelnim diplomatskim tokovima koji su, uglavnom, bili življi od same rasprave o nacrtu sporazuma.
       Duboko ukorenjeni srpski sterotipi i nerazumevanje savremenih međunarodnih odnosa nervirali su čak i dobronamerne zapadne sagovornike, poput mladog francuskog diplomate koga sam poznavao još iz vremena dok je radio u Beogradu, koji mi je poluironično jednom prilikom rekao: "Vi Srbi bi konačno morali da shvatite da Francusku više ne vodi Žorž Klemanso već Žak Širak. Prestanite da živite u prošlosti i suočite se sa stvarnošću!"
       Dokument koji su 23. februara ponudili kopredsedavajući Hil, Majorski i Petrič nosio je naslov "Privremeni sporazum o miru i samoupravi na Kosovu"_. Pored uvodnih okvirnih odredbi imao je ukupno osam poglavlja i po svojoj strukturi donekle je podsećao na Dejtonski sporazum (to nije bilo sasvim neobično pošto je oba dokumenta napisao isti čovek). U uvodnom delu govori se o načelima (jednakost svih građana Kosova i Metohije, njihova prava, samouprava, pravo na obraćanje međunarodnim institucijama, itd.), merama za jačanje poverenja (prekid upotrebe sile, povratak izbeglica, međunarodna pomoć, zarobljena i uhapšena lica, nezavisnost medija, itd.).
      
       SPORNI VOJNI ANEKS:
       Dati su iscrpni vojni detalji o prekidu neprijateljstava na Kosovu i Metohiji, demilitarizaciji i povlačenju snaga, uključujući odredbe o rasporedu jedinica Vojske Jugoslavije (1 500 + 1 000 vojnika za podršku) i srpske policije (2 500 policajaca) koje će ostati na međunarodnim granicama SRJ. Ovo poglavlje imalo je i dva aneksa među kojima je naročito sporan bio drugi ("Status međunarodnih vojnih snaga za implementaciju") u kome je, slično Dejtonskom sporazumu, predviđeno da snage NATO-a imaju eksteritorijalni status i budu izuzete od važećih srpskih i jugoslovenskih zakona, pograničnih i carinskih procedura, nadležnosti lokalnih sudova. Posebno sporna odredba sadržana je u tački 8 Aneksa B sporazuma i glasi: "Personal NATO-a će uživati, skupa s njihovim vozilima, plovilima, avionima i opremom, slobodan i neograničen prolaz i neometan prilaz na čitavoj teritoriji SRJ, uključujući pripadajući vazdušni prostor i teritorijalne vode. To uključuje, ali nije ograničeno, na pravo bivaka, manevra i korišćenja bilo kog područja ili sredstva potrebnog za podršku, trening i operacije." Američki kopredsednik konferencije u Rambujeu Kristofer Hil kasnije mi je rekao da ove odredbe nisu bile nepoznate srpskoj strani i da je on s čitavim nacrtom teksta upoznao Slobodana Miloševića prilikom poslednje posete Beogradu.
       I Milutinović i članovi srpske delegacije naročito su insistirali na činjenici da ni pitanje uloge NATO-a ni pitanje vojne implementacije političkog sporazuma nisu bili sadržani u pozivu za konferenciju a da su se sporni vojni aneksi pojavili tek kasnije, i to na inicijativu samo američkih učesnika.
       Televizijska mreža CNN i ostali američki mediji tokom konferencije svoje gledaoce i slušaoce doslovno su, iz sata u sat, zasipali informacijama o pokretima aviona i brodova NATO-a dok su vojni stručnjaci analizirali ciljeve i moguće opcije vazduhoplovnih udara na ciljeve u Srbiji.
      
       UPOZORENjE AFANASIJEVSKOG:
       Pred kraj konferencije, Milan Komnenić i ja smo imali sastanak sa Nikolajem Afanasijevskim koji je u međuvremenu imenovan za amabasadora Ruske Federacije u Parizu. Već na početku sastanka, ruski diplomata je bez okolišenja prešao na poruku iz Moskve koju je hteo da nam saopšti: "Danas vam je poslednji dan da kažete 'da'. Ako ne možete da prihvatite čitav dokument, prihvatite njegov politički deo koji je usaglašen u najvećem delu a pitanje implementacije ostavite otvorenim za nastavak konferencije. U svakom slučaju, učinite to pre sutrašnjeg dolaska Medlin Olbrajt koji može promeniti sve što je do sada postignuto."
       Bez odlaganja smo obavestili Vuka Draškovića o poruci koju smo dobili i koju je on istog dana preneo nadležnim državnim organima koji su je, kako smo kasnije saznali, primili s neskrivenim podozrenjem. Konferencija je trebalo da se okonča sledećeg dana u podne i mi smo s nestrpljenjem pratili vesti iz Rambujea očekujući konačan ishod. Oko jedan sat posle podne novinske agencije su objavile da je konferencija produžena do tri sata posle čega nismo imali nove vesti sve do pet sati kada su ministri održali konferenciju za novinare i objavili zaključke iz kojih se moglo videti da nije prihvaćen ruski predlog o razdvajanju sadržaja od implementacije sporazuma. U šturom saopštenju izdvajao se jedino pasus u kome je zapisano da strani vojnici mogu doći na Kosovo i Metohiju samo uz saglasnost srpske i albanske strane. Milan Milutinović je, u međuvremenu, zakazao svoju konferenciju za novinare u rezidenciji jugoslovenskog ambasadora za jedanaest sati uveče. U prisustvu oko dve stotine jugoslovenskih i stranih novinara Milutinović je izneo stavove srpske delegacije koja nije stavila svoj potpis na ponuđeni dokument, ali, pošto to, uprkos velikom američkom pritisku, nije učinila ni albanska strana, odlučeno je da konferencija nastavi rad sve do narednog utorka, što je ulivalo izvesnu nadu da je rešenje na pomolu.
       Sutradan smo napustili Pariz uz sumnju da li će produžetak pregovora doneti novo neprijatno iznenađenje. Ova sumnja se ubrzo obistinila. Već u ponedeljak jugoslovenska štampa je objavila da je šef srpske delegacije Ratko Marković izjavio da je američka strana dvadesetak sati pre roka za završetak konferencije dostavila nacrte tri nova poglavlja u kojima se nalazila i sporna odredba o pravu NATO-a da koristi čitavu teritoriju zemlje za podršku misiji na Kosovu i Metohiji i to je pregovore vratilo na početak. Tu odredbu je srpska delegacija odbila. Uprkos tome, dokument nisu prihvatili ni Albanci.
       Tokom tronedeljne pauze između prvog i drugog dela konferencije šef albanske delegacije i lider OVK Hašim Tači pozvan je u Sjedinjene Države na konsultacije posle kojih je objavio da je albanska strana spremna da potpiše sporazum. "Šatldiplomatija" između zapadnih prestonica nije, međutim, donela mnogo novog i protekla je u znaku sporova i dilema koje su dovele do neuspeha prve faze pregovora ali i do novih sukoba na Kosovu i Metohiji i sve ozbiljnijih vojnih pretnji NATO-a. Razloge nervoze severnoatlantskih krugova nije bilo teško videti: aprila 1999. godine Severnoatlantski pakt je trebalo da obeleži pola veka postojanja ali i da usvoji "novi strateški koncept" kojim bi se utvrdila njegova nova uloga koja više nije bila ograničena Poveljom UN (pravo na kolektivnu samoodbranu) niti bi više važila tzv. outofarea klauzula iz tačke 5 Vašingtonskog ugovora koja je ograničavala delokrug njegovih operacija na teritoriju država članica.
       Tvrdo krilo NATO-a, okupljeno oko američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt, u kosovskoj krizi videlo je prototip novih, posthladnoratovskih kriza na kojima je trebalo testirati "novi strateški koncept" dok su američki političari, za razliku od skeptičnog Pentagona, verovali da će Jugoslavija biti relativno lak protivnik danas najmoćnijeg vojnog saveza. O interesima NATO-a u kosovskoj krizi u to vreme možda najbolje govore reči Roberta Hantera, bivšeg američkog ambasadora u ovoj organizaciji: "Suviše je kasno za oprez i tvrdnje da je Kosovo samo 'građanski rat' ili 'unutrašnja stvar'. Svojim dosadašnjim potezima, NATO je preuzeo odgovornost za ishod sukoba ... Ukoliko se borbe nastave u vreme pedesetogodišnjice NATO-a u Vašingtonu aprila ove godine, u centru pažnje neće biti njegov novi strateški koncept ili velike vizije. Kosovo će baciti u senku i proslavu slavne prošlosti i planove za budućnost."
       Štaviše, u to vreme se u zapadnim diplomatskim krugovima moglo čuti i mišljenje da je Ričard Holbruk otišao s poslednjeg sastanka s Miloševićem u uverenju da bi kratkotrajna vojna intervencija bila alibi koji bi jugoslovenskog predsednika poštedeo kritika zbog gubitka suvereniteta na znatnom delu nacionalne teritorije. Holbruk je u Beograd ponovo došao neposredno uoči vojne intervencije.
       Razgovori sa jugoslovenskim predsednikom trajali su kratko, posle čega je američki diplomata na improvizovanoj konferenciji za štampu novinare obavestio da je odgovor jugoslovenske strane bio negativan i da njemu preostaje još samo da otputuje u Brisel i glavnokomandujućeg snaga NATO-a u Evropi, generala Vesli Klarka, obavesti o njihovom sadržaju. "Moj telefon će biti dostupan a vlasti u Beogradu znaju njegov broj", zaključio je Holbruk svoje obraćanje novinarima. Ostaće zapamćena i izjava Milana Milutinovića koji je na pitanje novinara u Parizu da li su vlasti u Beogradu svesne da odbijanje predloženog sporazuma vodi Srbiju u rat s NATO-om i verovatan gubitak Kosova i Metohije, lakonski odgovorio: "Che sera, sera".
      
       NA KRAJU BALADE:
       Dva dana posle odlaska Holbruka avijacija NATO-a započela je svoju intervenciju protiv Srbije koja je trajala 78 dana, izazvala teška razaranja privrede zemlje i znatne žrtve među civilnim stanovništvom. Neprijateljstva su obustavljena tek početkom juna sporazumom koji je pripremila G-8, Rezolucijom Saveta bezbednosti UN broj 1244 i tzv. Vojnotehničkim sporazumom iz Kumanova, na osnovu kojeg su se jedinice Vojske Jugoslavije i srpske policije potpuno povukle s Kosova i Metohije dok su njihovo mesto preuzele snage NATO-a i drugih zemalja u sastavu Kfora. Slično dejtonskoj Bosni, i Kosovo i Metohija su postali simboli nove uloge NATO-a: područja pod protektoratom međunarodne zajednice koja će u takvom statusu ostati verovatno onoliko dugo dok se u njihovom okruženju ne dogode potrebne promene koje bi omogućile trajno političko rešenje.
       Iako je bilans jednogodišnjeg mandata Kfora i Unmika na Kosovu i Metohiji bio porazan za Srbe koji su se u velikom broju iselili pred naletom albanskog revanšizma, malo je verovatno da će se u odnosu međunarodne zajednice bilo šta značajnije promeniti. Uprkos očekivanjima preostalih kosovskih Srba i vlasti u Beogradu da bi Rusija ili Kina mogle staviti veto, posle isteka godinu dana mandat Kfora i Unmika je automatski i bez ikakve rasprave produžen na osnovu člana 19 Rezolucije SB UN 1244.
       U pogledu dalje sudbine Kosova i Metohije postoje dve škole mišljenja. Prvu predstavljaju oni koji smatraju da je Srbija izgubila moralno pravo na Kosovo i Metohiju, da nema izgleda da će u njoj u dogledno vreme doći do demokratskih promena i da zbog toga treba podržati osamostaljivanje Kosova i Metohije kao jedino trajno i politički prihvatljivo rešenje. Druga škola mišljenja je, za sada, preovlađujuća i polazi od toga da u sadašnjem statusu Kosova i Metohije ne bi trebalo ništa dirati dok ne dođe do demokratskog zaokreta u Srbiji i dok se na vlasti i na srpskoj i na albanskoj strani ne nađu demokratske političke snage koje bi mogle dovesti srpsko-albanski sukob do uspešnog rešenja. Na pitanje da li je diplomatija u Rambujeu iscrpela sva sredstva i da li je oružani sukob bio neizbežan, Karl Bilt je odgovorio: "S politikom kakvu su vodili Beograd i Vašington rat je bio neizbežan a Rambuje nije imao nikakve šanse."
       I odista: pobornici "novog NATO-a" očekivali su brzu i efektnu operaciju protiv Jugoslavije koja će učvrstiti njegovu novu ulogu, kosovski Albanci znali su da samo rat može mobilisati međunarodno javno mnjenje i izazvati intervenciju NATO-a u njihovu korist, dok su za vlasti u Beogradu, priznali to ili ne, unutrašnje političke posledice rata, čak i uz cenu gubitka Kosova i Metohije, bile manje od posledica koje bi imalo potpisivanje sporazuma u Rambujeu. Događaji tokom godinu dana posle završetka intervencije NATO-a to su i pokazali: civilne žrtve rata i gubitak Kosova i Metohije nisu, kako se očekivalo, srušile nego su učvrstile vlasti u Beogradu koje na njima ubrzano grade novi nacionalni mit, kosovski Albanci su se oslobodili srpske vlasti iako nisu dobili nezavisnost, dok su veliki gubitnik možda Sjedinjene Države koje su u ovom ratu pokazale vojnu i političku ranjivost "jedine preostale supersile". Vreme će pokazati da li će pojedinačno najveći gubitnik biti Medlin Olbrajt koja će u istoriju ući kao američki državni sekretar koji je Sjedinjene Države uvukao u jedan nepotreban i politički pogrešan rat.
      
       - KRAJ -
      
      

Decenija (1989-99) u kojoj se od ukidanja autonomije po Ustavu SFRJ iz 1974. stiglo do "KFOR autonomije" i potpune internacionalizacije kosovskog pitanja proces je koji će se dugo analizirati i razjašnjavati. Predrag Simić viši naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku u Beogradu (inače bivši direktor Instituta), spoljnopolitički savetnik predsednika SPO Vuka Draškovića i sam učesnik događanja u završnoj fazi napisao je knjigu o tome, koja uskoro izlazi u izdanju izdavačke kuće NEA iz Beograda. NIN će u nekoliko nastavaka objaviti najzanimljivije delove.