Što međunarodni posrednici u Bosni dobijaju veća ovlašćenja, to im je sumnjiviji izbor naroda koji nedopustivo sporo uči velike lekcije

      Posle pet meseci je Predsedništvo BiH uspelo da se usaglasi oko predsedavajućeg u Savetu ministara (savezna vlada). Teškom mukom je, ipak, izabran (inače, srpski kandidat u uobičajenoj rotaciji) Spasoje Tuševljak: 48 godina, doktor ekonomskih nauka sa specijalizacijom u SAD iz oblasti tržišne ekonomije i ekonomskih reformi; vodi ekonomski institut "Konseko" sa Pala koji radi i u Beogradu; nije član nijedne stranke.
       Kriza još nije okončana. Sada sledi sastavljanje vlade u kojoj "predsedavajući" nije klasičan mandatar te bi, eventualno, sebi mogao izabrati srpskog predstavnika. Ostalu četvoricu delegiraće mu bošnjačka i hrvatska strana. A da bi se sasvim videla dubina obesmišljenosti ove igre, valja znati da će Savjet "vladati" samo do jesenjih kiša. I sve bi ovo bile "bosanske igre bez granica" kad bi se o ovoj zemlji odlučivalo u njoj samoj.
       Igre oko Tuševljaka dobra su ilustracija stanja. Pošto je njegova kandidatura došla od SDS-a, usledila je besomučna kampanja i protiv člana Predsedništva Živka Radišića, što je Tuševljaka predložio, iako se zna da prethodne kandidate srpski poslanici Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine BiH ne bi prihvatili. I, odjednom je dojučerašnji miljenik međunarodne zajednice (Radišić) optuživan da forsira Karadžićevog čoveka jer je sarajevska televizija iskopala neki snimak kako Tuševljak sedi na nekom sastanku pored bivšeg predsednika RS. To, naravno, ne bi bio nikakav dokaz (ko se sve - od Vensa i Ovena do Izetbegovića - nije slikao s Karadžićem) kad bi nekom odgovaralo da utvrdi istinu. Zato je sarajevsko "Oslobođenje" otišlo korak dalje pa našlo da je "Tuševljak Miloševićev čovek"! Nema velike zavere, ni u Sarajevu ni u Banjaluci, koja se može zamisliti bez Miloševića!
      
       Osporavanja
       Ono što se u Bosni zove međunarodna zajednica, ipak je koristilo i sofisticiranije argumente. Tako će američki ambasador u Sarajevu Tomas Miler, čovek koji valjda utiče na donošenje najviše odluka u bosanskoj zemlji, izraziti svoje čuđenje ovakvom pričom: "Izetbegovića sam pitao da li je ikada razgovarao sa Tuševljakom, na šta je on kratko odgovorio da nije. Bio sam zaprepašten takvim odgovorom s obzirom da se radi o izboru na jednu od najvažnijih političkih funkcija u BiH."
       Da je (relativna) "anonimnost" argumenat nad argumentima, ipak, plod ozbiljne koordinacije, potvrdiće slučajnost da su se tog "jakog fakta" setili i Volfgang Petrič i general Žak Klajn, Amerikanac na mestu šefa misije UN u BiH. "Zar to nije tužno" - biće (kao) ganut general Klajn - "da je za takvu poziciju nominovan potpuno anoniman čovek!" Nikola Poplašen je bio dobro poznat svima pa mu to nije pomoglo da ostane na mestu predsednika RS, a sad se izbor predsedavajućeg Saveta ozbiljno osporava činjenicom da nekoga ne zna Izetbegović. Američka škola demokratije na našim prostorima postaje toliko složen (i bez ikakvih principa) mehanizam da ni veliki Hegel ne bi mogao da sklopi logiku za tu strukturu.
       Ali, ne može se reći da nije bilo onih koji su još u vreme planetarne euforije pisali o "katastrofi u Dejtonu". Nora Belof u svojoj knjizi "Jugoslavija - jedan rat koji se mogao izbeći" analizira niz trikova i podvala Ričarda Holbruka - "čoveka jedinstvenog talenta šoumena" i "kockarskih instinkata". Ona zaključuje: "Dejtonski tekst, onako kako je objavljen, predstavljao je dvostruku prevaru."
      
       Prevare
       On je ostao pri obećanju koje su "Amerikanci (dali) Izetbegovićevoj vladi da će braniti 'teritorijalni integritet' Bosne i Hercegovine i predati celu ovu pokrajinu na Izetbegovićevu upravu, a istovremeno su bosanski Srbi navedeni da poveruju da će moći da očuvaju odvojenu srpsku republiku". Ipak, "umesto statusa države, bosanski Srbi su morali da prihvate da budu samo jedan entitet - što je predstavljalo nedavno izmišljenu reč u diplomatskom žargonu, sa namerom da se premosti jaz između inkorporacije u Izetbegovićevu Bosnu i statusa odvojene države". Druga prevara je bilo insistiranje na postojanju "unije Hrvata i Muslimana". A: "Holbruk je vrlo dobro znao da se pokazalo da ova unija ne može da funkcioniše."
       Da bi "katastrofa" bila potpuna, valja ovde dodati i ocenu Holbrukovog prijatelja Majkla Kelija koji je u časopisu "Njujorker", opisujući na osnovu Ričardove ispovesti kako je nastao taj važni Dejtonski sporazum, zaključio da su ovim "Sjedinjene Države (dovedene) u jedno zamršeno klupko sporazuma i obaveza čije konsekvence, kako praktične, tako i moralne, niko - uključujući i čoveka koji ih je sačinio - nije u potpunosti razumevao".
       Danas, manje-više, jasno je kako je Holbrukova magična formula bila obična dimna bomba. Ono što se tako beskompromisno imenuje kao visoki predstavnik UN, pojavljuje se gotovo transparentno kao instrument najmoćnije sile na svetu. Dosad se izbegavalo da on bude direktno Amerikanac, ali se pazilo da se što iz uverenja (Bilt), što iz birokratske lojalnosti (Vestendorp, Petrič) više drži američke zadate reči o "teritorijalnom integritetu" Izetbegovićeve države nego slova Dejtona.
      
       Cinizam
       Svoj zadatak u Bosni Volfgang Petrič, austrijski diplomata, opisaće kao "rad na stvaranju ambijenta za demokratske procese, na izradi izborne legislative i tome slično". Rezultat rada visokog predstavnika, nažalost, najmanje ima veze i sa najlabavijom definicijom demokratije, a rad na izbornoj legislativi rezultira otvorenim negiranjem slobodnog izražavanja narodne volje. Sledeći logiku nametnutih zadataka, visoki predstavnik je zabranio učešće na izborima najjačoj stranci u RS (SRS), uklonio je dekretom izabranog predsednika RS; izabranom parlamentu će isteći mandat a neće uspeti (najverovatnije) izabrati vladu RS.
       Sve ovo "pravi loš presedan zbog kojeg bi građani BiH mogli da postanu veoma cinični prema zapadnoj demokratiji, jer proizlazi da se demokratskim smatra jedino izbor onih kandidata koji su po volji Zapada", reći će Ted Karpenter iz Instituta "Kjeto" u Vašingtonu.
       Ali, "cinizam" je, bar kratkoročno gledano, manji problem. Igrajući se sudbinom Bosne, zapadni činovnici nju vode u ćorsokak. Tako će međunarodni medijator Kristijan Švarc-Šiling javiti: "Svet okreće glavu od Bosne. Opštinske vlasti su inertne, prava pojedinca se ne poštuju i svet je, jednostavno, umoran."
       I dok Džordž Robertson, generalni sekretar NATO-a, očigledno ne čita ni novine, pa tvrdi da su "procesi u BiH pozitivni i da mogu biti korisni međunarodnoj zajednici u obnovi na Kosovu", sam Volfgang Petrič posle sastanka Saveta za sprovođenje mira u Briselu (krajem maja) javlja kako "međunarodna zajednica preispituje svoju lojalnost prema Bosni zbog usporene realizacije mirovnog procesa". Posledica: "tzv. zamor donatora koji je drastično umanjio pozajmice, kredite i donacije za Bosnu".
       Konkretno: "Na raspolaganju nam je manje novca nego ikada u poslednjih 10 godina i UNHCR će morati da zamrzne sporazume za pružanje pomoći sa agencijama sa kojima sarađuje." (predstavnik UNHCR-a, Barbara Smit).
       "Evropska unija je odredila jedinstven četvorogodišnji budžet za BiH, Crnu Goru, Hrvatsku i Albaniju. Novca za Crnu Goru i Hrvatsku sve je više, a za BiH sve manje." (Kristijan Švarc-Šiling).
       Bosni preti da postane ustajala baruština. Ko je kriv?
       Naravno, to nisu oni koji "uređuju ambijent" i donose sve važne odluke. "Lokalni političari traljavo obavljaju posao", lakonski će reći Petrič amnestirajući tako sve loše konstrukcije još iz preddejtonskih dana a i svoju preskupu administraciju. "Ionako veoma oslabljena privreda ove zemlje suočiće se sa još ozbiljnijim problemima." A njegov zamenik Piter Henkok tvrdi da je za pet godina u Bosni uloženo pet milijardi dolara!
      
       Promena?
       Sada se nad Bosnom kristališe pitanje: hoće li se menjati Dejtonski sporazum? Bošnjaci veruju da bi to vodilo unitarnoj državi u kojoj, nema sumnje, oni bi bili dominantni, i zato željno iščekuju promenu. Srbi po "stečenom refleksu" znaju da sve uvek vodi njihovom daljem ugrožavanju. Hrvati rade svoje i ćute. Petrič će pogodbenom konstrukcijom rečenice umirivati javnost porukom kako je "najbolji način da se osujeti svaka priča o promeni Dejtona, da se Dejton izvrši.
       Mladen Ivanić, lider nove Partije demokratskog prosperiteta (PDP), čiji su kontakti sa međunarodnom zajednicom vrlo dobri, tvrdi da Amerikanci ne bi voleli da se nešto, što su oni napravili, razgrađuje i menja. To bi bilo priznanje neuspeha.
       Izgleda, da ako bi neko hteo da promeni Dejtonski sporazum, danas više ni među Srbima ne bi imao nekih direktnih otpora. U srpskom entitetu sve institucije su toliko kompromitovane i rasklimatane, politički lideri međusobno posvađani, zakrvljeni i bez minimuma saglasnosti oko najosnovnijih nacionalnih pitanja, tako da, čini se, Republiku Srpsku sada slabo ima ko da brani.
       Zasad je, ipak, neka jača promena manje izvesna. Vreme je godišnjih odmora, a za novembar se pripremaju opšti izbori. Predizborna kampanja je, čini se, u toku. Krune se partije (socijalisti i SNS Biljane Plavšić), a premijer Dodik, čiji socijaldemorkati (SNSD) prilično profitiraju, najavljuje ovih dana" isplatu penzija za februar ove godine".
       A izuzetno plaćeni "vodeći posrednik Zapada" Volfgang Petrič sve siromašnije građane BiH, koji svakim danom u svakom pogledu postaju sve "cinični(ji) prema zapadnoj demokratiji", podstiče "da na opštim izborima glasaju za promene". Ona ismejavana i islužena titoistička/komunistička demagogija počinje posle ovoga da se ljudima doima kao duboka iskrenost. Reći će još visoki predstavnik: "Pomozite da dođe do promena i prihvatite odgovornost, jer bi u protivnom situacija mogla da se pogorša." Ako ništa drugo, ovih godina tranzicije, mogli smo naučiti da je nemoralna upotreba besmislenih fraza posao koji se istim žarom i istim neuviđavnim vređanjem zdravog razuma rade i "crveni" i "demokrate". A "pogoršanja" koja iza toga uslede platiće kao i uvek - narod.
      
       SLOBODAN RELjIĆ