Posle godinu dana ledene uzdržanosti Savet Rusije i NATO-a obnovio rad.- Putin putuje u Severnu Koreju. Šta će mu kazati tamošnji diktator?

      Nepunu sedmicu posle Klintonovog i Putinovog konferisanja u Kremlju, Rusija se prošle nedelje vratila u Brisel, obnovivši svoje pravo posmatrača i saradnju s NATO-om, prekinutu prošle godine demonstrativno, u znak neslaganja s vojnim napadom alijanse na Jugoslaviju.
       Ruski ministar odbrane maršal Igor Sergejev, koji je u prestonicu Belgije doputovao posebnim avionom dan ranije, prisustvovao je u petak najpre sednici ministara vojnih 16 država članica zapadnog saveza, posle čega je zauzeo i stalno mesto predstavnika Moskve u dvostranom forumu Saveta Rusije i NATO-a.
       Džepni "hladni rat" Moskve i Vašingtona zbog Beograda okončan je tako pod pritiskom zajedničkog interesa Rusije i Zapada da deblokiraju i prošire kanale uzajamne saradnje, zamišljene u procesu likvidacije ruskog komunističkog nasleđa i aktiviranja Rusije unutar političkih, ekonomskih (a mogućno je) i vojnih organizacija i foruma svetskih demokratija.
       Prošle nedelje Moskva je čak kompetentno ponovila da ne isključuje razmatranje mogućnosti za pristup same Rusije NATO-u (u nekoj budućnosti) i potvrdila je takođe svoje stremljenje da što bliže priđe Evropi.
       Novo stanje stvari ne bi trebalo idealizovati. Pomeranje u stranu jedne velike prepreke na jednom ključnom pravcu ruskih nastojanja ne podrazumeva potpunu usklađenost gledišta dve strane o priličnom broju sada važnih pitanja. Podrazumeva prijatniju političku klimu za razgovor o takvim pitanjima. I udaljavanje Rusije od opasnosti samoizolacije.
      
       Bez vrata za režim Miloševića
       Na prvoj obnovljenoj sednici stalnog Saveta Rusije i NATO-a pretresano je, na primer, i pitanje dosadašnjeg funkcionisanja KFOR, međunarodnih okupacionih trupa, navodno u mirovnoj misiji. Saglasno izvorima u Moskvi, obe strane učesnice foruma NATO-a i Rusije zalažu se za tobože jednu istu stvar, "za doslednu i potpunu primenu Rezolucije Saveta bezbednosti 1244" - međutim, neusaglašeno je, različito ili protivurečno njihovo pojedinačno tumačenje odredbi same rezolucije. Posebno u oblasti razumevanja funkcije trupa na Kosovu, uloge srpske i albanske etničke zajednice, ili pak eventualnih kontakata (u vezi s Kosovom) međunarodnog faktora s vlastima ili Vojskom Jugoslavije.
       NATO partneri Rusije podozrivi su, ostaju pri svome. Pažljivo zaobilaze svaka mala vrata kroz koja bi se sutra, kao sagovornik u bilo kakvim razgovorima, ponovo mogao pojaviti izopšteni režim Miloševića. Vojnički štura elokvencija i diplomatsko umeće maršala Sergejeva nisu u petak bili od nekog prekretničkog značaja u nastojanju Rusije da se i službeni Beograd uključi u raspravu o rešenjima na Kosovu.
       Savet NATO-a i Rusije obrazovan je pre tri godine, u vreme predsedničkog mandata Jeljcina usred veoma izražene psihoze u ruskoj javnosti da je vojni pakt Zapada pred vratima, da alijansa snažno prodire na Istok i da je Vašington, u stvari, zaokupljen naplatom pobedničkih tekovina posle dobijenog hladnog rata.
       Ugledni analitičari saopštavali su ruskoj javnosti utisak da je za manje od osam godina u toku već treća preraspodela geopolitičkog prostora na štetu Rusije - jedna obezbeđena raspuštanjem Varšavskog pakta i ujedinjavanjem Nemačke, druga - raspadom Sovjetskog Saveza i treća nesigurnošću daljeg opstanka čak i same Rusije. Ona je bila suočena s naraslim secesionizmom pojedinih republika. Baltičke državice, Ukrajina, Gruzija, Azerbejdžan, doskoro sve sovjetske posestrime Rusije, sada su žurile u NATO, uplašene mogućnošću Jeljcinovog nestanka sa scene i obnove komunizma u Moskvi. Njima se činilo da scenom Rusije ne komanduje Boris Jeljcin već Genadij Zjuganov (KPRF), osokoljen okolnostima sve dublje društvene i ekonomske krize u zemlji.
       Mala grupa desnih ultraliberala bez šireg uticaja, koja je skandirala pozive NATO-u i zahteve da Moskva i sama pristupi vojnom savezu Zapada, nije bila u stanju da ukloni podozrenje uznemirenih suseda Rusije.
      
       Trezveni Adamišin
       U javnosti, Gorbačov i Jeljcin su bili na optuženičkoj klupi - zbog toga što u vreme raspada Varšavskog pakta i, kasnije, Sovjetskog Saveza, "Rusija, iz razloga sasvim nerazumljivih, nije ugovorila uslove koji bi preostali u temelju novog sistema bezbednosti Evrope".
       "U formi međunarodno obavezujućeg pravnog dokumenta, priznati od vodećih država Zapada, takvi bi uslovi mogli potpuno isključiti sadašnju krizu povodom širenja NATO-a i učinili bi nemogućnom političku izolaciju Rusije", govorili su kritičari. Jedan od njih (Aleksej Puškov) naveo je kako se "na Zapadu i dan-danas čude tome kako je naglo i bespogovorno Moskva skratila svoje vojno prisustvo u regionu
       ( Evrope ) - a da faktički ništa nije tražila u zamenu".
       Rusija se, dakle, odrekla poluga uticaja, a razjasnilo se da "svet, pa i civilizovani svet, živi po zakonima sasvim drugačijim u odnosu na uobrazilju (njenog) ranodemokratskog pokreta". U tom svetu i dalje pridaju veliki značaj vojnoj moći država i strateškim parametrima.
       Propusti Gorbačova i Jeljcina bili su očigledni (dokazi o njima pojavljivali su se i u memoarskoj građi ličnosti ondašnjeg vrha SAD, aktera događaja), ali debata koja se širila i produbljivala, obogaćivala se ne samo kritikom nego i drugačijim, stvaralačkim argumentima.
       "Ja ne propovedam - ne suprotstavljati se hegemonističkim stremljenjima SAD. Samo pozivam da se to čini tako da se ne klizne u konfrontaciju, koja nas usput već prati", pledirao je, recimo, Anatolij Adamišin, nekadašnji sovjetski i ruski diplomata od karijere.
       "Mi nemamo saveznika; međutim, ni neprijatelja. Da bi osigurala sebi dostojan međunarodni položaj, Rusiji je potreban jasan redosled njenih prioriteta." Upozorivši da savremeni svet postaje "sve više jednoobrazan, sve globalniji i sve kompaktniji", Adamišin je zatražio realizam u spoljnoj politici Rusije. "Mi Zapad ili idealizujemo ili demonizujemo. No, njegova politika je dvojako praktična, njen neizmenljivi nukleus je interes - sve ostalo je kamuflažna propaganda što, razume li se kako valja, nije rđavo. Jer čini zapadno ponašanje predvidivim, a znači i unapred uračunavajućim. Važno je samo da se njihovom pragmatizmu i čistom računu sučeli naš pragmatizam i jasan račun. To jest, jasno formulisan nacionalni interes."
       Rusija se mora okaniti pokušaja okupljanja antiameričkih blokova i koalicija. Glavna komponenta nekonfrontacione spoljne politike Rusije mora biti stupanje i učvršćivanje u organizacijama koje je stvorio Zapad, "bezuslovno uključujući i NATO". Mora se proniknuti u organizaciju i sistem odlučivanja NATO-a, zatražio je Adamišin - insistirajući na tome da se sagovornici u takvim organizacijama "priviknu da čuju i glas Rusije".
       Ruska spoljna politika nije "po Adamišinu", ali diplomata veteran je izrazio njenu aktuelnu platformu. Moskva se pazi izgovaranja takvih reči; međutim, očigledno je da je ona čvrsto uračunala taj faktor "globalizacije i homogenizacije", u čijem je središtu NATO.
       Savet Rusija-NATO tako se pokazao prilično dobrim mestom za iskazivanje obično različitog mišljenja Rusije, a takođe i zgodnim amortizerom u neočekivanim zaoštravanjima, kako se ne bi zašlo predaleko, na pravac neprijateljstva.
      
       Brzopotezni Putin
       Putinova politika startuje s platforme saradnje s NATO-om i afirmacije posebnih interesa Rusije u njenim vezama sa Evropom. Predsednikov predlog da se Amerika odrekne izgradnje samostalnog protivraketnog štita već da se pridruži i da, uz Evropu i Rusiju, izgradi sistem zajedničke zaštite, odličan je primer prve - kao što je zamrzavanje ruskog prisustva u Savetu na godinu dana (u vreme Jeljcina) zbog bombardovanja Jugoslavije, bilo primer one druge prednosti novog mehanizma.
       Zamrzli - odmrzli, gotovo, ide se dalje!
       S NATO-om za istim radnim stolom, Rusija ima priliku da bude argumentovana, logična i ubedljiva za uši evropskih saveznika SAD, što je ovog časa njen strateški politički interes. Nije bez osnova bojazan Sjedinjenih Država da pojava Moskve u paktu može raskoliti NATO, na njegov evropski i američki deo. Sa stanovišta čistih interesa Rusije, sasvim logično. Tihi bojkot potencijalne hegemonije Amerike.
       Ministar Igor Ivanov i maršal Sergejev upravo su se i latili umilne evropske svirale minule nedelje - propagirajući prednosti rusko-evropske i američke protivraketne odbrane. Evropa je još pre toga počela da se bavi analizom, tvrdi se, sebičnih interesa SAD, opčinjenih sposobnošću da imaju "svoj" antiraketni kišobran.
       Učinilo se da je insistiranje Vašingtona na izmeni ugovora o protivraketnoj odbrani iz 1972. godine praktično gotova stvar; međutim, zahvaljujući Moskvi, sada se takođe čini da to možda još i nije tako i da debata tek predstoji. I uz više učesnika u raspravi, uz mogućnost da Rusija unutar NATO-a pribavi čak i istomišljenike.
       Jeljcinov naslednik u Kremlju fascinirao je posmatrače neočekivanom odlukom da poseti Severnu Koreju - u pokušaju da tamošnjeg diktatora Kim Džong Ila iščupa iz ljušture destruktivne samoizolacije.
       Nijedan sovjetski a kamoli ruski lider nije pre ovog posetio Pjongjang. Značaj posete nije, međutim, u tome. Putin demonstrira da Rusija razigrava ne samo kartu prema Evropi, već i svoj azijski pravac, koristeći geostrateške prednosti ogromnog prostora države.
       Očekuje se da će predsednik Rusije pokušati da doprinese raskravljivanju odnosa Severne i Južne Koreje. Međutim, osim toga, nastojaće da odvrati diktatora od sulude ideje da gradi interkontinentalne rakete, u vreme dok robovski tretiran narod Severne Koreje doslovno gladuje.
       SAD insistiraju na antiraketnom štitu pozivajući se na opasnost od raketa teroristički nastrojenih država i pre svega Severne Koreje. Eventualni Putinov uspeh osnažio bi argumente Rusije u debati o programu protivraketne odbrane.
       Pojava novog stanara u Kremlju oživela je političku igru Rusije sa Zapadom, s NATO-om i unutar NATO-a.
      
       PETAR POPOVIĆ