NAZIV IZLOŽBE: Fotografisano mesto
AUTOR KONCEPCIJE: Jasna Tijardović
GALERIJA: Salon Muzeja savremene umetnosti

      Đorđe Kadijević
       Umetnička fotografija, šta to beše?... Ovakvo pitanje, simbolično, odslikava reakciju namernika koji poseti Salon Muzeja savremene umetnosti u kome je Jasna Tijardović, istoričar umetnosti i kustos pomenutog muzeja, priredila izložbu fotografskih radova Milana Aleksića, Dragana i Stanke Dangubić, Branimira Karanovića, Zorana Naskomskog, Đorđa Odanovića, Vesne Pavlović, Mirka Radojčića i Aleksandra Rafailovića. Ako umetnička fotografija više nije ono što je bila, onda je tome uzrok, rekli bismo, visokosofisticirano značenje koje joj pridaju njeni autori. Cilj Tijardovićeve kao tvorca koncepcije ove izložbe nije drugo nego da, umesto u stereotipnu estetsku analizu fotografski registrovanih motiva, uđe dublje u fenomenologiju fotografskog medija.
       Među izabranicima Tijardovićeve nema "čistih" fotografa. Reč je o likovnim stvaraocima, slikarima i konceptualnim umetnicima koji se s l u ž e fotografijom, da bi, koristeći njene medijske pogodnosti, izložili svoje ideje. Oni u tome, mahom, nisu motivisani estetskim doživljajima, pa otud fotografija na ovoj izložbi, kako Tijardovićeva kaže, "nije predstavljena u konceptu umetnosti". Da bi se razumeo ovaj naizgled čudni iskaz, treba bolje pogledati šta zapravo rade autori izlagači. Oni se ne vezuju neposredno za formu predmeta opservacije, kao što to čine njihove "klasične" kolege. Oni teže da naglase primarni aspekt m e s t a kao prostorno-vremenske osnove za sve moguće fenomenologije predmeta i predmetnosti koje se, u takvom kontekstu postavljaju kao sekundarne. Fotografija tako, umesto puke slike ambijenta, postaje "mreža znakova", čiji kadar ili ekran funkcioniše kao "terminal". Efekat iluzionističkog estetizma time je zamenjen "kvalitetom apsolutne ekvivalencije".
       Pitanje je, međutim, da li u ovako izloženom kontekstu, fotografija zadržava svojstva medijske komunikativnosti. Tijardovićeva je ubedljivo dokazala da za strah od hermetizma sofisticiranih jezičkih struktura nema mesta kada je reč o kreacijama istinski nadahnutih stvaralaca. Dela kao što su Rafailovićevi "Brodolom nade" i "Ruševine", ili "Loše održavanje" Milana Aleksića, uprkos odsustvu diskurzivne narativnosti u izrazu, ili baš uprkos njoj, snažno koincidiraju sa stvarnošću i životom. I više od toga: ostvarenja tih umetnika nose prepoznatljiv pečat depresivne atmosfere istorijskog trenutka u kome su nastala, kao svedočanstva "svega što nam se dogodilo", što nam se događa, i što nam se može dogoditi...