NAZIV: Zabava za dokone kćeri
AUTOR: Ana Ristović
IZDAVAČ: Rad, Beograd 1999.

      Bogdan A. Popović
       U pesnikinjinom vidnom polju je - sudimo li po opštem planu njene nove zbirke - "neuravnoteženi svemir" i u njemu zemlja koja je "tek naprstak Boga - za svaki promašen ubod samo način/da se Njegova ruka zaštiti od bola". Drugim rečima, naš svet Ana Ristović vidi kao suprotnost Tvorčevoj zamisli i standardima kojima smo nekad bili zadani. A našu epohu, kojom je njena zbirka naprosto ozračena, kao scenu na kojoj "jedna mitologija pod stečajem/motri na drugu". Ruševnost mitova na kojima smo civilizacijski stasali zapravo se iskazuje kao ruševnost filosofskih stajališta, moralnih načela, emocionalnih uporišta. Slika dezintegrisanog sveta ovladala je našim mišljenjem i našim osećanjima.
       Poetika modernog pesnika neizbežno reflektuje opšte okolnosti i čovekov položaj u njima. Na samom početku zbirke, Ana Ristović naglašava da se njeno "događanje" odvija u "hotelu za pesnike/od kojih je odustala poezija". Pesničko poslanje je, u našem vremenu, lišeno pravog smisla; spomenuta u jednoj pesmi, čak i poetska lektira pesnikinjina ukazuje na to da se autor stihova "unapred odrekao/harmonije sa srcem i dušom". Pri svemu, uprkos sumnji u njegovu svrhovitost, o funkciji pevanja (identifikovanog sa bivstvovanjem) ona ne prestaje da govori. I posredno i neposredno, najčešće kad i o ljubavi. Najsnažniji stvaralački podsticaji gotovo su nedeljivi, moći ljubavi su, pri tom, nadređene mogućnostima poezije.
       Pesme Ane Ristović najčešće su realizovane kao lirsko meditiranje o spomenutim temama, ili kao "opis" kadgod anegdotskih epizoda, prizora i likova svakodnevice. Bilo koji od ova dva postupka da je na delu, ona teži višeslojnosti i obuhvatnosti poetskog govora. U njenoj pesmi funkcionišu simultani tokovi iskaza, asocijacije se nepredvidljivo granaju, prizvane iz sfera koje prividno nemaju dodirnih tačaka, pesničke slike se na zajedničkom zadatku čudesno sjedinjuju. Karakterističan primer može da bude pesma "Književna trpeza" koja počinje iskazom o "najboljim jelima" što "sama tvore poeziju", a to će reći umnogome ironičnim saopštenjem o mestu i smislenosti pesničkog čina. Nastavlja se ova pesma opisom đakonija "u tepsiji", kako bi učesnik obeda, pesnik u poznim šezdesetim, "harambašice" (meso u tankom lišću) uporedio sa "revolucionarkama u prevratničko doba". One, dakako, sugerišu poraz autentične ljubavi uzrokovan duhom vremena. Pesma je zaključena, i poentirana, objedinjujućom slikom šume koja se nad nama sklapa "kao štit od uskovitlanog neba"... Očigledno, integrativna svojstva poetskog govora obezbeđuju jedinstven čitalački doživljaj.
       Valja, povodom objavljivanja treće zbirke pesama Ane Ristović, i ovo reći: poetičkoj orijentaciji koju, u modernoj srpskoj poeziji, punom merom stvaralačke individualnosti reprezentuju retki, ali pesnici kakvi su Borislav Radović, Aleksandar Ristović, Srba Mitrović, pridružuje se još jedan autor izrazitog dara i nespornog formata... Nedavno dodeljena zbirci Zabava za dokone kćeri, prestižna nagrada "Branko Miljković" u ovom slučaju potvrđuje naše uverenje.