Kada bih se ponovo rodila, opet bih pevala i igrala na filmu. U Barseloni sam videla veliki red pred bioskopom, prišla sam i upitala šta to čekaju. Prepoznali su me i rekli su mi: Čekamo vas, ovde se prikazuje vaš film "La violetera"

      Sa desetog sprata velike zgrade na Trgu Espanja lepo se vidi legendarni spomenik Don Kihotu i Sanču Pansi. I dok posmatra kroz prozor, slavna španska glumica i pevačica Sarita Montijel (66) kaže: Taj spomenik me stalno podseća na moju rodnu La Manču u provinciji Sijudad Real.
       Objašnjavam senjori Montijel da sam nedavno "pravio intervju" u La Manči sa Don Kihotom stojeći pored Servantesovog junaka sa mobilnim telefonom u ruci, i Don Kihot mi reče da "ste vi posle njega i Sanča Panse najslavnija ličnost La Manče i kako su još za vašeg života jednu ulicu nazvali vašim imenom i jedno pozorište nazvali vašim imenom".
       Sarita se smeje grohotom i otvara stranu 314 drugog izdanja knjige "Putujem i pitam" koju sam joj poklonio za uspomenu na naše ranije susrete. Na slici, Sarita i Gabrijel Garsija Markes sa kojim me upoznala u Barseloni 1978. i omogućila mi da i od njega dobijem intervju.
       U prostranom Sarinom stanu dominiraju umetničke slike starih majstora neprocenjive vrednosti. I u svakom kutku kuće drage uspomene iz blistave karijere koja traje više od 50 godina, od njene La Manče, preko Holivuda do Madrida i ostalih svetskih gradova. Lepa Sarita se smeši sa naslovnih strana čuvene američke revije "Lajf". U tri broja "Lajfa" na španskom jeziku tri Sarine naslovne strane. Takvu počast nije imala ni veličanstvena Merilin Monro. To mi je rekao njen slavni suprug Artur Miler. I još desetine naslovnih strana sa Sarinom slikom iz vremena kad je igrala glavnu ulogu u filmu "Prodavačica ljubičica". Moju pažnju privlači fotografija Sarita Montijel i Marlon Brando. Ona lepa, mlada, elegantna, on jede sladoled. Snimak je napravljen pre nego što je Brando igrao sa Marijom Šnajder u filmu "Poslednji tango u Parizu".
       - Nije bilo dana kada moj prijatelj Brando nije došao na doručak u moju kuću na Beverli Hilsu, dok sam živela u Holivudu. Voleo je pržena jaja za doručak i špansku kuhinju - kaže Sara.
       Pa vesela fotografija sa Garijem Kuperom i Bertom Lankesterom, Sara između dvojice velikana Holivuda. Objavljena je u mnogim filmskim revijama, Gari i Bert nasmejani, a Sarita mlada i lepa, tipična Španjolka.
       - Bože, kako smo sve troje na ovoj slici bili mladi - kaže Sara. I nastavlja:
       Bila sam vrlo mala kada sam poželela da igram na filmu i kada sam počela da pevam. Pevala sam na ulici, kod kuće, u školi. Svugde sam pevala jer otad znam za sebe pesma je moj život. Bila sam najsrećnija upravo kada sam snimala "Prodavačicu ljubičica". Došla sam tada u Madrid zbog filma i mislila sam da je čitav svet moj. Došla sam iz svoje La Manče. Moj otac je bio zemljoradnik i on od toga su živeli on i majka. La Manča je mesto Don Kihota, u provinciji Sijudad Real. Kasnije smo prešli u Alikante i najzad u Madrid, gde smo se nastanili.
       Kad je snimala film "Prodavačica ljubičica " imala je 25 godina a kad smo prvi put razgovarali u Madridu 1974. imala je 40 godina. Sada, u maju 2000, Sara izgleda veličanstveno, ženstveno. Ona je i lepa i raspevana. Njene ploče imaju milionske tiraže, još su redovi za njene filmove. Dok gleda na TV ekranu moju video kasetu "Abeceda D. B" gde peva "La violetera", slavna glumica me pita da le je poznaju i mladi gledaoci u Jugoslaviji, jedinoj evropskoj zemlji koju još nije posetila.
       Među dragim fotosima primećujem Saru sa kraljem Huanom Karlosom a ona s velikim simpatijama govori o kraljevskoj porodici.
       - Možda će vam izgledati neobično, ali šezdeset odsto moje publike sačinjavaju žene. Iz različitih krajeva sveta dobijam od žena mnogo pisama. Ljudi o meni često imaju pogrešno mišljenje. Ja sam tako obična žena i, da znate, nisam tako bogata kao što se misli.
      
       Za vas kažu da ste bili jedna od najlepših žena koja se ikada pojavila na filmu. Da li vam je to nešto značilo i šta je za vas ženska lepota?
       - Nije loše biti lep u običnom životu. Ali to je ipak relativan pojam. Ne verujem da je lepota značajna u svakodnevnom životu, ali lepota pomaže glumici u profesiji. Ako je glumica ružna, onda može biti samo dobra glumica. Za ženu je ipak važnija njena unutrašnja lepota i njen duh. Inače, kao po pravilu, lepe žene su u svakodnevnom životu nesrećne.
      
       A jeste li vi srećni?
       - Bila sam u životu nesrećna, zatim srećna, zatim opet nesrećna. Izgubila sam u životu najdraže, to su moji roditelji. Bila sam i veoma tužna jer sam osećala da mi izmiče sreća. Nalazila sam je opet i ponovo gubila.
      
       Kako sada u vašim očima izgleda ona lepa prodavačica ljubičica sa madridskih ulica? Da li se je često setite?
       - Kako da se ne sećam svoje najdraže uloge. Kada prolazim ulicama naših gradova i vidim prodavačice ljubičica setim se sebe iz tih davnih nezaboravnih dana moje mladosti. Kada bih se ponovo rodila, opet bih pevala i igrala na filmu. U Barseloni sam videla veliki red pred bioskopom, prišla sam i upitala šta to čekaju. Prepoznali su me i rekli su mi: Čekamo vas, ovde se prikazuje vaš film "La violetera". Bilo mi je drago. Većina žena je bila u redu.
      
       Koje pesme još volite, kakvu vrstu muzike?
       - Volim klasičnu muziku. Baha, Vagnera, Mocarta, iznad svega volim operu.
      
       Ima li neka pesma koju pevate samo za svoju dušu?
       - Naravno, to je "La violetera" i još jedna "Čekam pušeći".
      
       Počela je tiho da pevuši tu pesmu o dimu koji daje nadu, da se sanja i da se čeka.
       Kad sam razgovarao sa Amalijom Rodrigez, koja je umrla nedavno, otkrila mi je da je njena prva ljubav bio neki Jugosloven, mornar, zvao se Marko. Kako vi zamišljate Jugoslaviju i kako biste opisali Španiju?
       - Jugoslaviju zamišljam kao moju Španiju a kada bih ja govorila vašim ljudima o svojoj zemlji, rekla bih da je to zemlja koju je lako razumeti. To je gostoljubiva zemlja, zemlja običnih ljudi koji imaju svoje običaje i svoj temperament i rekla bih da je to deo čudnog i neobičnog sveta u kojem živimo. Kad ljudi odlaze iz Španije, odjednom postaju tužni. I teško zaboravljaju ovu zemlju kandila i bola, kako je govorio Lorka za Andaluziju. Sećam se jednog vašeg zemljaka koji je došao u Majorku i zaljubio se u Španiju. Izgubio je dokumente, svoje srce, ali je nastavio da voli Španiju i pevao je onu pesmu i viva Espanja. Hoću li posetiti Jugoslaviju? Hoću, vrlo rado. To je moja velika želja i nadam se da će mi se ostvariti.
      
       DIMITRIJE BJELICA