Nijedna nacionalna kinematografija u svetu nije zabeležila u poslednjoj deceniji toliki uspon kao iranska

      U Beogradu se upravo okončava drugi Festival iranskog filma u organizaciji Jugoslovenske kinoteke i Iranskog kulturnog centra. Pre nekoliko godina bi, možda, tako nešto bilo u sferi humora a danas, naprosto, može samo da imponuje ovom gradu što ima manifestaciju te vrste. Zašto? Zato što nijedna kinematografija u svetu u poslednjoj deceniji nije zabeležila tako nagli skok kao iranska. Postalo je, štaviše, prestižno imati je u programu čak i onih najvećih, najjačih svetskih festivala. Primera radi, poslednji Kan je to izoštrio prikazavši u raznim svojim zvaničnim celinama čak četiri iranska filma koja su, bogami, osvojila i niz nagrada. Pri tom je veliku medijsku pažnju izazvala lepa Samira Makmalbaf svojim filmom "Crna tabla", prikazanim u konkurenciji, zato što ima samo dvadeset godina a potpisuje, kao gotovo već zreo autor, jedan dobar film o zatucanosti, nemotivisanosti i, uopšte, sivilu života ljudi koji se nekako koprcaju za goli opstanak u planinskim predelima Kurdistana, uz samu granicu Irana sa Irakom. Vreme dugog rata (osam godina) te dve zemlje ostavilo je dubok trag: malo ko uspeva da se otrgne, da podvuče crtu, da se okrene budućnosti.
       Otac Samirin je Mosen Makmalbaf, jedan od najuglednijih iranskih reditelja. U njegovom filmu "Biciklista", snimljenom 1989, ona je prvi put stala ispred kamera da bi, potom, definitivno napustila školu i pratila ga u stopu želeći što više da nauči o radu na filmu. Vreme je pokazalo da - jeste. Njeno prvo ostvarenje "Jabuka" prikazano je, pre dve godine takođe u Kanu, u okviru programa "Petnaest dana autora", a danas je Samira ime koje već svi filmofili znaju. Kuriozitet je što je baš ovaj drugi Festival iranskog filma u Beogradu uvrstio u svoj repertoar i "Biciklistu" tako da će gledaoci imati prilike da poslednjeg dana (petak, 16. jun) vide mladu rediteljku kao glumicu, tada još devojčicu, u jednom od najglasovitijih ostvarenja njenog oca.
       Podrazumeva se da svaki pregled iranske kinematografije ne može da mimoiđe još dva njihova velikana, Abasa Kijarostamija i Madžida Madžidija čiji su filmovi na ovoj smotri: "Gde je kuća moga druga?", odnosno "Otac". Međutim, glavni akcenat festival je ovoga puta stavio na ostvarenja Ebrahima Hatamikija, reditelja koji je malo poznat izvan granica Irana. To su "Staklena agencija", "Emigrant", "Toranj Minu", "Miris Jusufove košulje" i "Izviđač". Prilika se, eto, ukazala da naši poštovaoci sedme umetnosti prošire svoja saznanja o kinematografiji koja upravo doseže svoje zvezdane trenutke, i to s mnogo dobrih razloga.
      
       Poetika Abasa Kijarostamija
       Lako ćemo se, najpre, setiti kako je pre sedam godina, najpre u Kanu a potom na Festu, film Abasa Kijarostamija "Kroz maslinjake" naprečac osvojio sva srca.Tada se, u stvari, dogodila ljubav na prvi pogled a iranska kinematografija konačno je ušla na velika i bleštava vrata u svetske bioskope. Abas Kijarostami je, jasno, i pre toga bio značajno ime ali smo ga, na širem planu, mi ovde otkrili tek s tim njegovim čarobno-poetskim filmom. Bum iranske kinematografije zapravo je tako nekako i počeo. Svi su odjednom bili zatečeni onim što je karakteristično za iranski film: jednostavnost, lepota prizora, tegobna tema koja se, uprkos svekolikim tabuima, duboko secira, naivna neposrednost kazivanja kojoj ipak ne nedostaje vešt filmski izraz, svežina postupka, privlačna originalnost i tome slično. Potom je, pre četiri godine, Abas Kijarostami osvojio u Kanu "Zlatnu palmu" za film "Ukus trešanja" tretirajući zabranjeni čin u Iranu, čin samoubistva, i to na veoma zanimljiv način, kroz jednu gotovo dosetku o filmskoj ekipi koja traga za lokacijom. Pobeda Kijarostamija, inače pionira novog iranskog filma, tako je najzad, svim zvonima, najavila ono što je već bilo vidljivo: Iran nudi filmsko bogatstvo svoje vrste koje se mora budno pratiti.
       U Beogradu je, na otvaranju ovog festivala, bio glumac Parviz Parastui koji igra glavnu ulogu u "Staklenoj agenciji", još jednom gorkom filmu o posledicama rata između Irana i Iraka. Zamislite nekog vojnika iz Bosne ili sa Kosova koji odjednom, zgrožen nerazumevanjem i ljudskom ravnodušnošću, načisto poludi i uzima stvar u svoje ruke, što će reći mitraljez, da bi - vođen najboljim namerama - spasio život svog druga iz borbenih dana... To je, otprilike, ta priča, taj film. Za NIN je rekao da u Iranu snime oko četrdesetak filmova godišnje: "Sve je počelo posle naše revolucije 1978. godine. Polako su se stvarali uslovi za našu kinematografiju zahvaljujući, pre svega, našoj vlasti koja je davala punu podršku filmskim stvaraocima. Nisu nam vezali ruke, pustili su nas da radimo po svome, u stvari pružili mogućnost da iskažemo kreativne moći. U tome je najdalje otišao Kijarostami kome posebno duguju mladi autori jer su jednostavno sledili njegov put."
      
       Emotivna kopča
       Parviz Parastui je pozorišni i filmski glumac sa znatnim iskustvom i veoma je popularan u svojoj zemlji. Međutim, on je na izvestan način izuzetak od pravila po kojem u iranskim filmovima igraju uglavnom naturščici. Tako je jeftinije. Filmovi se, zatim, uglavnom snimaju na prirodnim lokacijama što ih, takođe, pojeftinjuje. Jednostavno su se snalazili i u tome zapravo pronalazili svoj ključ. Što bi se reklo, muka ih je naterala na pojačane kreativne napore. Nije, pri tom, nimalo zanemarljiv snažan uticaj velike islamske religije koja je puna zabrana te su se i u tom pogledu, pre svega u tom pogledu, morale tražiti stranputice kako bi se neka krupna tema ipak tretirala filmskim jezikom a da nikoga zbog toga ne pojede mrak. Otuda u iranskim filmovima gledalac nikada neće videti, recimo, scene eksplicitnog seksa ili kriminala ili već tako nečeg sa takozvane opasne ivice, naprotiv. Opet, u svakom iranskom filmu govori se o ljudskoj sudbini, obično teškoj, ali ne na patetičan već više humoran način, te se ispod te površine, lako prijemčive, uspeva ipak da iskaže društveno relevantan problem. Urednik filmskog programa Jugoslovenske kinoteke Dinko Tucaković kaže:
      
       Rediteljke pod čadorom
       "Ima sigurno petnaestak godina kako sam uočio posebnost iranskog filma. Od tada ga s pažnjom pratim. Kopkalo me je stalno šta je to u njemu što ga čini tako zanimljivim, dobrim i atraktivnim. Mislim da znam odgovor: iz svakog iranskog filma izbija emocionalnost koja, već po definiciji, lako prelazi granice. Upravo je ta emotivna linija iranske kinematografije šifra njenog svetskog uspeha s tim što se, naravno, mora uvek istaći i zanatsko umeće njihovih reditelja. Od njih bi mnogi mogli da uče, pa i mi. Tamo čak ima dosta žena reditelja koje sa čadorom preko lica snimaju filmove a posle odlaze na velike svetske festivale. Zar to nije da se čovek zamisli u nekoj priči o emancipaciji? Mislim da jeste."
       U sličnom kontekstu nam je zimus na Berlinskom filmskom festivalu govorio i Zang Jimo, najbolji i najugledniji kineski reditelj. Pošto se s nekoliko rečenica osvrnuo na svoj (inače izuzetno lep) film "Put kući" (osvojivši, potom, "Srebrnog medveda"), Jimo je rekao: "Pogledajte italijanski neorealizam ili francuski novi talas. Oni su stvorili nešto što ostaje trajna vrednost u filmskoj umetnosti. Duboko verujem da to mora da čini Kina čuvajući svoje kulturne vrednosti i svoju tradiciju. Ja sam to pokušao filmom 'Put kući'. Mi ne smemo sebi dopustiti da budemo previše pod uticajem Holivuda. U tom pogledu se iskreno divim Abasu Kijarostamiju i često sa svojim prijateljima pričam o iranskoj kinematografiji. Kažem im: mi mislimo da je nama teško u Kini, ali zamislite samo pritisak islamskog fundamentalizma koji je mnogo, mnogo teže podneti od bilo čega što mi ovde imamo. Pa, ipak, iranski reditelji su uspeli da stvore fantastične filmove! Ne računaju se, dakle, toliko okolnosti u kojima se živi ili istorijski trenutak u kome se živi već želja i potreba autora da pokaže ono što želi, kao i način na koji to pokazuje. U Iranu imaju ideje, imaju snagu. Oni nas uče kojim putem treba dalje ići."
      
       JASMINA LEKIĆ