Bio je crna ovca Dablina ("onaj ludak"), nepoželjan i odbačen, da bi, posle skoro 100 godina, Dablin slavio 16. jun - dan u kome je smeštena radnja romana "Uliks" - kao Dan grada

      (Specijalno za NIN iz Dablina)
       Praznik Dablina nije vezan za vojskovođe i oslobodioce. Iako ratoborni, Irci su ipak mnogo poznatiji u svetu po talentovanim umetnicima, naročito piscima. Zato je za zvanični praznik Dablina proglašen 16. jun, najvažniji dan u životu najvažnijeg irskog pisca - Džemsa Džojsa. Ne samo zbog toga što se toga dana 1904. godine Džojs zaljubio u Noru Barnakl već i zbog toga što je radnja najvećeg Džojsovog dela - romana "Uliks" - takođe smeštena u taj isti dan, i to svakako ne slučajno.
       Za roman "Uliks" Džemsa Džojsa kritičari kažu da je jedan od najznačajnijih romana prethodnog milenijuma, da je "kraj svih romana" ili "najveći od svih romana". Čitaoci veruju kritikama cenjenih stručnjaka, čekajući prevod Džojsovog jezika na bilo koji govorni jezik, uključujući i engleski, posle koga će probati da "Uliksa" čitaju samostalno. "Uliks" je, jednostavno težak za čitanje.
       Kada je roman objavila mala knjižara "Shakespeare & Co" u Parizu 1922. godine, Džojs je munjevito postao "otac modernizma" i "najveći genije 20. veka". Međutim, ni Nora ni Dablin nisu imali sluha za oduševljenje kritike. Nori je Džojs poklonio prvu kopiju "Uliksa" kao dar za godišnjicu njihove ljubavi, a ona je pročitala samo dve strane i rekla da su to gluposti. Dablinu je Džojs poklonio večnost, utkao ga u 500 strana "Uliksa", rekavši: "Ako jednom bude srušen, Dablin će moći ponovo da sagrade pomoću Uliksa". Dablinu je, međutim, trebalo više od pola veka da prestane da se ponaša prema Džojsu kao prema svojoj sramoti.
      
       Skandalozan po prirodi
       Posle susreta sa Džojsom, V. B. Jejts je rekao da nikada nije video "tako kolosalnu uobraženost smeštenu u tako liliputanskog literarnog genija". Jejts je, naravno, bio uvređen jer je Džojs imao neverovatan talenat da svakog odbije od sebe. Za Džojsa je Dablin bio "centar paralize" od koga mu je muka. Kao mladić otišao je zauvek zgađen svojim gradom - ali čitavog života je jedino o Dablinu pisao. Pred smrt je rekao: "Kad umrem i otvore mi telo, naći će Dablin istetoviran na mom srcu." Njegova prva knjiga, zbirka priča "Dablinci" deset godina nije bila objavljena zbog "nemoralnog" jezika kojim je pisana. Na primedbe, on je ljutit odgovarao: "Nisam ja kriv što Irska smrdi pa se smrad oseća u mojim pričama. One su kao lepo ispolirano ogledalo." "Dablince" je odbilo 40 izdavača, a Džojsov dablinski izdavač Džordž Roberts je išao čak dotle da je prvo štampao, pa naknadno spalio ceo tiraž knjige (1912 godine). Kada je Džojs odlazio sa Norom u izgnanstvo, svratio je do Robertsa moleći ga za pozajmicu od dve funte. "Dao sam mu duplo, samo da ode što dalje", rekao je kasnije Roberts. Devedeset godina kasnije (1993) Džojsov lik se smešio na novčanici od 10 funti.
      
       Fanatik
       Da je Tesla u doba inkvizicije otkrio struju bilo bi mu lakše nego Džojsu koji kao dečak od 16 godina zadivljuje profesore svojom inteligencijom, s jedne strane, a istovremeno odbija katoličku veru. Odbio je i poslednju želju svoje majke na samrti da se vrati pod okrilje vere. Otac se odaje alkoholu, a Džojs, kao najstariji od desetoro dece, nikada nije pokazao ni najmanju želju da pomaže svoju porodicu. Naprotiv, svoje potrebe je uvek nametao kao prioritet svojih bližnjih i tako navukao na sebe gnev braće i sestara. Njegove dve najmlađe sestre govorile su čak posle njegove smrti rođacima: "Nikad, nikad, nikom nemojte reći da ste rod onom Džojsu." Njegovo glasno odbijanje crkve i religije i uvođenje jezika noći u književnost, konačno su od njega napravili državnog neprijatelja. Toliko je mrzeo crkvu da je Nora uspevala da ga odvrati od prekomernog pića jedino pretnjom: "Džim, ako se napiješ, ja odlazim u crkvu da krstim decu !" Za Džojsa obično kažu da je njegova religija bila umetnost, da je bio fanatik za pisanje a da su reči njegova svetinja. Celog života je patio od slabog vida, imao nekoliko bolnih operacija očiju, povremeno bio gotovo slep, ali nikada nije diktirao. Voleo je, kako je rekao, dok piše da mu "ruka zauzdava misao, da ne poleti". "Uliks" je komponovao tako što je nosio papiriće po džepovima na kojima je ispisivao sve što u toku dana čuje i vidi. Kada bi papirić popunio uzduž i popreko, onda bi nastavio preko toga da piše po dijagonali, a potom je kod kuće lupom dešifrovao svoje beleške. Kasnije je rekao da su papirići koji nisu ušli u roman bili teški 12 kilograma!
       Kraj kreveta je držao olovku i papir i budio se stalno noću da piše. Noru je to dovodilo do ludila jer ionako nije mogla da shvati zašto se Džim bavi tim budalaštinama koje niko ne razume, "a imao je prilike da ostvari blistavu pevačku karijeru".
      
       Nora
       Jedan pariski gost kod Džojsovih rekao je o Džojsovoj saputnici: "Šta god bio njegov problem s očima, Džojs ih je dobro upotrebio birajući ženu." Veza sa Norom nije bila intelektualna. Ostala je enigma šta je nateralo prostu devojku, odgajenu u katoličkom internatu, da pobegne u svet sa čudnim Džojsom koga često "nije razumela šta govori", nije u njemu videla genija, on joj nije čak ni obećao da će je oženiti, nego joj je otvoreno objasnio da se ženidbe gadi. Od njega nije mogla ni materijalnu sigurnost da očekuje jer je čak i od nje pozajmljivao pare. S druge strane, Džojs je bio genije, umetnik opsednut rečima, a ceo život proveo je s običnom ženom.
      
       Sudbinski susret
       Dablinski genije iz umetničke porodice i polupismena crvenokosa provincijalka sreli su se slučajno na ulici. On nju nije propisno ni video, jer nije stavio naočare, samo je zapazio njenu privlačnu figuru. Kasnije je rekao : "Njen hod je otkrivao kukove ispod slojeva odeće." Nora je pak mislila da je Džojs švedski mornar jer je na sebi imao slamnati šešir i mornarsku majicu. Kada je po akcentu prepoznala Dablinca, nije ozbiljno shvatila njegov poziv na sastanak. Tek kada joj je Džojs poslao pismo u hotel u kome je radila kao sobarica, Nora je odlučila da sa njim izađe. Od tog 16. juna 1904. pa narednih 37 godina bili su nerazdvojni. Džojs nije mogao bukvalno korak bez Nore da napravi.
       Tri puta je odlazio sam u Dablin između 1909. i 1912. godine i tada joj je svakodnevno pisao ljubavna pisma. Nora je puno pričala, a Džojs je nju i njene reči utkao u gotovo sve ženske likove svojih romana. Priča iz"Dablinaca" - "Mrtvi", za koju mnogi tvrde da je najlepša priča napisana na engleskom jeziku, inspirisana je Norinom pričom o njenoj prvoj ljubavi u rodnom Golveju. Nora je najviše mrzela da je porede sa Moli Blum, glavnim ženskim likom iz "Uliksa". ("Nas dve uopšte ne ličimo - ona je mnogo deblja od mene" - smejala se Nora)
      
       Globalni praznik
       Sudbinski datum za lični život Džemsa Džojsa prerastao je u globalni književni praznik, koji se slavi u dvadesetak zemalja. Sve je počelo 1954. godine, kada je mala grupa umetnika u Dablinu pokušala da obeleži 50 godina "Blumsdeja" (Bloomsdadž, što znači Dan Bluma, a Leopold Blum je glavni lik "Uliksa"). Tada nisu mogli ni da sanjaju da će Blumsdej da preraste u praznik ovih dimenzija. Krajem šezdesetih godina praznik "Uliksa" širi se u sve više gradova. Sada je, pored Dablina, na listi oko 20 gradova: Tokio, Sidnej, Toronto, Cirih, Buenos Ajres, itd.
       Poznati dramski umetnici i javne ličnosti tih gradova javno čitaju odlomke iz "romana svih romana". U Dablinu, praznik se pretvorio u mnoštvo kulturnih događanja. Poslednjih nekoliko godina Blumsdej traje čitavu sedmicu i dobija pomalo karnevalski izgled. Poziva se publika da dođe u edvardijanskim kostimima, otkrivaju se spomen ploče na nekoj od 18 kuća u kojima je Džojs živeo, obeležavaju se mesta spomenuta u "Uliksu", sve je više izdanja Džojsovih knjiga, kao i knjiga o Džojsu, pije se puno ginisa. Jedino "Uliksa" i dalje (gotovo) niko ne čita.
      
       JULIJA NOVAČIĆ
      
      

Šizofrenija po Jungu Prvi posao u svom egzilu Džojs je dobio u Puli, tada u Austrougarskoj, za koju je rekao da je "užasno mesto, bogu iza leđa". Radio je kao profesor engleskog jezika u "Berlitz" školi. Porodica Džojs je u kući govorila italijanski jezik. Prvi bioskop u Dablinu "Volta" otvorio je Džojs 1909. godine. Džojs je bio veoma sujeveran i plašljiv. Jednom je pao u nesvest od straha kad je grmelo. Panično se plašio ratova. Omiljeni sport Džemsa Džojsa bili su jezici. Tečno je govorio devet jezika a poznavao na hiljade reči iz kineskog, hebrejskog, arapskog, albanskog. Zvanično se oženio Norom tek posle 30 godina zajedničkog života. Džojs je patio od prisilne radnje računanja. Stalno je sabirao. U Cirihu je bio redovan gost kafea "Odeon", kao i Lenjin. Pio je samo belo vino, koje je "kao elektricitet", dok je za crno vino rekao da je "kao tečni biftek". Džojsova kći Lucija obolela je od šizofrenije. K. G.Jung je ustanovio bolest i objasnio Džojsu: "Vi ste zajedno krenuli na dno reke. Ali, gospodine, dok na tom putu vi ronite, vaša kći tone."

      
      

Hemingvej ga prokrijumčario "Uliks" se godišnje prodaje u 100 hiljada primeraka i, poput Biblije, spada u knjige za koje su svi čuli, mnogi je poseduju a malo ko je čita. To je, zapravo, moderna, urbana Odiseja. Naslov originala je "Uldžsses", što je latinski naziv za "Odiseju". "Uliks" je Džojsu doneo slavu i novac ali i epitet skandaloznog pisca. Visokotiražne britanske novine nazivale su ga "perverznim ludakom od čije pornografske knjige bi se smučilo Hotentotima".        Hemingvej je pak prokrijumčario nekoliko primeraka knjige u Ameriku, gde je "Uliks" bio zabranjen do 1933. godine. Samom Džojsu se toliko dopala kritika koja je nazvala "Uliks" "telefonski imenik", da ga je i sam tako prozvao. "U knjigu sam stavio toliko zagonetki i slagalica da će ih profesori vekovima odgonetati" - rekao je Džojs. Zabavljala ga je ideja o čitaocu kao literarnom detektivu. "Ako 'Uliks' nije za čitanje, onda život nije za življenje", rekao je Džojs, "ako ne razumete, čitajte naglas i to sa dablinskim akcentom, onda je potpuno razumljivo."        Najpošteniji pristup čitanju "Uliksa" za obične smrtnike bio bi: nije važno šta je napisano, nego kako je napisano. Dakle, prepustiti se stilu Džemsa Džojsa. U protivnom, može vam se desiti da čitate deset godina prvih deset strana ili da najveći roman svih vremena doživite kao onaj nesrećnik koji ga je nazvao telefonski imenik.