Mi smo slovenski narodi i isto mislimo i imamo isti mentalitet i verovatno zato pravimo iste greške. Ništa nismo naučili ni na svojim greškama, ni na tuđim

      Rođen u Kijevu 1967. u porodici oca baletskog igrača i majke inženjera, odgajen na tradiciji ruskog klasičnog baleta, prvak Beogradskog baleta Konstantin Kostjukov poslednjih nekoliko godina od uloge do uloge, iz predstave u predstavu ne prestaje da podiže publiku na noge, mami uzdahe i opčinjava lepotom pokreta, glumačkom izražajnošću i fascinantnom sposobnošću transformacije. Aktuelni Grk Zorba, na muziku Mikisa Teodorakisa u Novom Sadu, Orfej na sceni Madlenijanum, odigrao je tokom samo nekoliko godina gotovo sve glavne role u kultnim baletima - Žizela, Don Kihot, Labudovo jezero, Uspavana lepotica, Dama sa kamelijama na Verdijevu muziku, Spartak... U privatnom životu jednostavan i pristupačan, vozač automobila sa sedištem na desnoj strani, uvezenog iz Japana, nenametljiv ali upadljiv, ovaj fenomenalni umetnik iskače iz ovdašnjih standarda i predstave o zvezdi velikog formata.
       Kao početnik, ulazi u Nacionalni balet u Kijevu, prvo sa malim ulogama, zatim sve većim i značajnijim koje mu omogućavaju gostovanja po Evropi. Poziv iz Beograda, sticajem okolnosti ili prsta sudbine '90. godine, okrenuo je čitav njegov život na stranu na kojoj se i sada nalazi, izgleda, i na sreću onih koji ne propuštaju njegove predstave i njega lično koji u ovoj sredini nalazi ono što mu je potrebno. Surove godine za nama, i surova stvarnost u kojoj jesmo, nisu za Kostjukova razlog da ode. Valjda zato što ono dragoceno što se jednom pronađe, valja ne napuštati. Razgovor sa njim morao je da počne tamo gde mi ovde možemo nešto da naučimo.
      
       Kako se u Rusiji pronalaze, neguju i školuju baletski igrači, budući da je Rusija zemlja velike tradicije, uspešnosti i znanja?
       - Pedagozi već imaju iskustvo i znaju da odaberu dete koje jeste sposobno i koje će moći, a takođe i ono koje verovatno neće moći da se bavi igrom. Tu su tri obavezna kruga od kojih je prvi onaj u kome se proveravaju čisto fizičke mogućnosti, slične sportskim predispozicijama. Koliko je telo plastično, kakav je skok, sve su to obavezne provere. Drugi krug je vezan za medicinu i tu se proverava srce, da li ima nekih smetnji, zatim, proverava se kičma, jer, nemojte zaboraviti, posao baletskog igrača je izuzetno naporan i tu je zdravlje od velike važnosti. Treći krug je pronalaženje unutrašnjih predispozicija i tu se već radi o umetničkim stvarima, muzikalnosti, sposobnosti improvizacije. Kada sam ja prolazio ovaj test, bilo nas je oko 250 dece i odabrano je nas tridesetak. Među devojčicama je konkurencija još veća.
      
       Sa sadašnjim iskustvima i saznanjima, da li se to što ste vi poneli kao prvo iskustvo i znanje iz Kijeva razlikuje od onoga što se kao baletska igra neguje u onom drugom delu Evrope?
       - Nažalost, nisam imao mogućnosti da upoznam pedagogiju zapadnih škola. Ako jednom budem počeo da se time bavim, sigurno ću otići da pogledam da li tamo postoji nešto bolje. Znam pouzdano da je ono suštinski važno uzeto iz Rusije. Kada bolje pogledate, u najvećem broju slučajeva, iza neke trupe ili nekog baleta, stoji neko rusko ime i u Parizu i Londonu, u Americi naročito. Na Zapadu, u izvesnom smislu, život je malo slobodniji a kod nas na sve utiče politika. U Rusiji je sve bilo znatno više podvrgnuto disciplini, jer Rusiju su vekovima napadali i ona je bila zatvorena za mnoge stvari pa i za uticaje. Na Zapadu, ljudi su mogli da probaju i nešto drugo, da prave eksperimente, pa je tamo počela da živi i neka moderna grana baletskog drveta, ali sve to je moglo da se desi samo na osnovama klasičnog baleta.
       Suština svega, ako govorimo o profesionalnosti, jeste da naučiš da vladaš svojim telom i naučiš da vladaš prirodom. Naravno, nikada čovek neće moći da vlada prirodom i ona će uvek biti iznad njega, ali moramo da naučimo da vladamo svojim telom, a ne da ono vlada nama. Baletski igrač mora da nauči gde je njegov centar, da upozna sopstvenu anatomiju i način kako da njome vlada. Naravno, igrač ne sme da bude fanatik i da ne postavi granicu, jer onda ponovo dolazi u sukob sa prirodom i tada počinje da strada psiha, a to je najgore.
      
       Svako ko se sretne sa lepotom baletske igre, nezavisno od obrazovanja i znanja, ostaje prepun ljubavi. Ali kako se postiže taj utisak da igrač na sceni izvodi pokrete po izgledu jednostavne i sasvim spontane a tako čudesne da tu ljubav probude i sačuvaju?
       - To ne može da se nauči. To je, ipak, dar od Boga. Svaki čovek je predodređen za nešto i veoma je bitno da on to nađe. U tome su Japanci otišli najdalje, po mogućnosti da kompjuterskom analizom izračunaju, dosta precizno, čime ko može da se bavi. Kada sam bio mali, meni je to ličilo na budalaštinu. Međutim, sada, kada su tako daleko otišle medicina i nauka, vidim da tu ima nečega. Naravno, mislim da ipak tu ne može sve da se odredi. Vraćam se na nešto što sam već rekao, a to je da mi ne možemo da pobedimo prirodu. Mi se zavaravamo, mislimo da smo u visokoj civilizaciji i da idemo napred, a da nismo svesni da idemo u pogrešnom pravcu i da upropašćujemo ovu planetu.
      
       Koliko čovek koji sebe smatra najsuperiornijim oblikom života, vodi planetu u pogrešnom pravcu?
       - Apsolutno. Mi samo imamo sreću, jer desetak generacija ispred nas biće pred samim krajem.
      
       Ovo nije neumetničko pitanje. Naprotiv. Nažalost nije u moći umetnika da reše ovaj problem, ali oni mogu da objasne. Možda će neko hteti da čuje, možda i posluša. Po nekim saznanjima, najveća naučna dostignuća poslednjih pedesetak godina upotrebljena su za proizvodnju oružja.
       - Jeste, najviše para i pameti je uloženo u korist ratnih opcija. Ne samo na ovoj planeti, već i dalje. Prvo osvajanje kosmosa opet je u svrhu osvajanja i ratovanja. Mi smo, nažalost, divlje životinje. Mi kao da samo čekamo te vanzemaljce koji izvesno postoje, da sa njima ratujemo. Amerikanci kao da nas već pripremaju da ako se pojavi vanzemaljac, onda ga treba ubiti. Odakle nam pravo da tako razmišljamo? To je već krajnji cilj, ne samo da se ubijamo međusobno, već i da ubijamo sve što bi moglo da se pojavi. Zato i mislim da smo mi tako primitivno biće. Ali moram da kažem da nismo takvi bili. Pogledajte unazad samo nekoliko decenija. Dobro, bio je jedan ludak Hitler, ali ljudi su drugačije mislili, pevali, smejali se. I Amerika. I tamo je mnogo novca trošeno na spektakle, u filmove, stare američke filmove koji su bili drugačiji.
      
       Mnogi ljudi to što vi govorite ne razumeju na taj način. Mnogi to nazivaju progresom.
       - Ima progresa, ali u pogrešnom pravcu.
      
       Šta ova lepa umetnička profesija može da učini?
       - Pa Dostojevski je već rekao "lepota će spasti ovaj svet". Ljudi koji se bave naukom i upotrebom nauke, uz puno poštovanje prema njihovoj profesiji i razumevanje da su oni vrlo zauzeti i da naporno rade na novom oružju, sa novim uranijumom, morali bi da nađu vreme da odu u pozorište, da posvete malo vremena umetnosti i ljudima.
      
       Važi li to i za političare?
       - Nego šta! Možda bi u nekom trenutku krenuli da rade ne u pravcu osvajanja nečega, ratovanja, ubijanja, već priklanjanja nečemu što stvarno služi ljudima. Neki naučnici, kineski ili japanski, preporučili su ljudima kada ustanu, da se glasno nasmeju. Smeh je najlepše i najzdravije što čovek može da učini za sebe. Zašto se ne nađe neki pametan čovek i ne kaže ljudima da idemo u pogrešnom pravcu i pokaže neki suprotan, bolji? Hajde, oružje malo na stranu. Svako neka čuva svoju granicu. Ali, nemojmo sve novce i pamet na tu stranu. I ja sam veoma zauzet čovek kao i oni, čak i fizički. Ali, hajde nešto i na ovu stranu koja je dobra, plemenita. Ja verujem da ljudi i žele da žive običnim, srećnim životom. Dosta je bilo uništavanja.
      
       Kako se osećate kao čovek koji uspešno radi svoj posao? Neko bi rekao, kako se osećate kao uspešan čovek?
       - Moj posao je takav da ja radim otvoreno, oči u oči sa ljudima i maksimalno pružam. Ako čovek to iskreno radi i nema u glavi neku želju da zaradi novac na nečijoj nesreći, on će sigurno postići uspeh.
      
       Gledajući vas na sceni, mislim da bi, na primer trupa Morisa Bežara bila veoma srećna da vas ima kod sebe.
       - I ja bih bio srećan da sam u trupi Morisa Bežara. Ja nisam pokušavao da nekud idem jer, od dana kada sam došao u Jugoslaviju, bio sam veoma zauzet i nisam imao potrebe nikuda da bežim. Nije čak bilo vremena da odem negde i pokušam nešto drugo. Inače, imam dovoljno gostovanja u inostranstvu, po nekoliko meseci godišnje. Nisam imao godišnji odmor tri ili četiri godine. Meni se odmor sastoji od nekoliko dana, ponekad, odjurim u Kijev ili se pripremam za Španiju.
      
       Vi ste, ako sam dobro razumela, čovek koji je zadovoljan onim što radi, a ne mestom u kome radi. Teško je poverovati da je Beogradski balet najlepše mesto za rad.
       - Daleko od toga. Sigurno znamo da nije najlepše mesto. Ali, u Rusiji postoji jedna izreka, a to je da je najlepše tamo gde nismo. Ali kada tamo dođeš, onda opet nešto ne odgovara. Kada sam imao dvadeset godina, mislio sam ponekad da je tamo lepše. Sada, kada imam iskustvo, znam da svuda ima poneki problem. Ne odgovara ti organizacija, princip života, administracija. Druga je stvar što smo se mi sada zaista našli u velikom problemu i krizi standarda. Ali, nažalost, dosta se toga dogodilo i našom krivicom i dosta toga, ne našom krivicom. Verovatno našom krivicom što nismo na vreme pripazili šta nam se događa.
      
       Kada vi govorite MI, čini mi se da mislite istovremeno i na vaš i na naš narod?
       - Mislim da su problemi uglavnom isti. Mi smo slovenski narodi i isto mislimo i imamo isti mentalitet i verovatno zato pravimo iste greške. Ništa nismo naučili ni na svojim greškama, ni na tuđim.
       Ipak, ponoviću da ono najbolje što se u umetnosti dogodilo, potiče iz, nažalost, vaše bivše zemlje, Jugoslavije i moje bivše zemlje koju više nemam Sovjetskog Saveza, i čitavog ovog, nekada nazivanog istočnog bloka.
       Tu moramo da odamo dužno poštovanje Sovjetskom Savezu, jer je on zaslužan za mnogo toga dobrog što u umetnosti postoji. Zapadni svet je preplavljen umetnicima, ne samo baletskim igračima, koji mnogo toga pružaju publici i to je dobar pelcer koji treba negovati.
      
       Da li je istočni svet bliži tim ne uvek lako vidljivim suštinama na kojima počivaju umetnički principi koje vi tumačite i suštini principa prirode koju do kraja ne razumemo, ali koju osećamo?
       - Istočni svet je bliži duhovnosti i više se time bavi. Zapad je otišao daleko od same prirode. Ljudi su zaboravili da smo mi priroda sama, njen deo, i da čuvajući je, čuvamo sebe. Istočne kulture, Kina, Tibet, nikada nisu odbacili jednu vrstu duhovnosti i družili su se s prirodom i negovali ljudsko biće kao njen deo u kome nema mesta nikakvoj agresiji, mržnji, sebičnosti, prokletstvu novca. Mislim da samo taj put, verovanja i u Boga i u davanja prirodi koja tebi, opet daje kao majka, vodi dobru. Umetnici su, po svojoj prirodi, možda najbliži tome, po onome što u sebi nose i po onome što su srećni da poklone.
      
       MILENA MILORADOVIĆ