Posle 35 godina Muzej traži ozbiljniju rekonstrukciju, jer od samog početka nije bio urađen po muzeološkim potrebama - kaže direktor Radislav Trkulja

      Posle nešto duže pauze (godinu dana), Muzej savremene umetnosti je novom stalnom postavkom ponovo otvorio vrata posetiocima. Na ulasku nije bilo guranja kao na vratima GSB ili - nekoliko dana ranije - na promociji dveju knjiga posvećenih stvaralaštvu slikara Ljube Popovića. Izostali su i najžešći kritičari ove ustanove...
       Nova, kao i ona stara (iz 1966) akcentira klasike naše moderne umetnosti prve polovine veka. Sava Šumanović, Nadežda Petrović, Zora Petrović, Petar Dobrović, Jovan Bijelić i još desetak umetnika predstavljeni su sa više dela. Razvoj umetnosti posle 1950 (zaključno sa devetom decenijom) može se pratiti preko najtipičnijih dela pojedinih autora. U suštini i najbliže istini, nova se podudara sa starom, stalnom postavkom. Izuzme li se peti, takozvani mobilni nivo gde su dela sedme, osme i nešto iz devete decenije, moglo bi se zaključiti da se radi ponajpre o rekonstrukciji. Autori postavke Dragana Vranić i Ljiljana Slijepčević su na petom nivou, koji je i predviđen za češće izmene, predstavile prvi put dela Milana Staševića, Zorana Furunovića, Branka Pavića, Rajka Popivode, Kolje Milunovića, Basare Arsića. Prethodno delo Milice Stevanović zamenile su novim, znatno efektnijim. U stalnu postavku svrstale su i slike Slave Bogojevića i Majde Kurnik, koje su dosad stajale u depou. Ukinuto je jedno mračno "konceptualno" ćoše (na petom nivou) gde je fotografijama bio predstavljen rad Neše Paripovića, Zorana Popovića... Na nižim nivoima je zamenjeno po neko delo. Recimo, čuvena "Nevesta" Gabrijela Stupice zamenjena je njegovim autoportretom. Ali, kako nezvanično saznajemo, izmena je napravljena zato što je "Nevesta" morala na restauraciju.
      
       Sponzori za Matiju Vukovića
       Publiku na prvom nivou dočekuje prazan prostor (obećan i rezervisan za predstojeće Trijenale arhitekture Ivice Mlađenovića) pa stoga muzejska "priča" počinje na drugom nivou, izložbom dela nastalih u poslednjoj deceniji ovog veka. Autor je Svetlana Jovanović. To je zaista nešto novo i predlog čime bi trebalo dopuniti kolekciju MSU. Taj, inače skulpturi namenjen nivo, čeka tek jesen da bi se tu vratila vajarska dela (a izložba ili završila ili spustila na prvi, ulazni nivo). U ovakvom rasporedu nisu predstavljena dela nastala između 1920. i 1930. a ono što je stvoreno od početka veka do 1920. nalazi se u sali do koje treba proći kroz "amputirani" deo drugog nivoa, gde je zbog težine usamljena ostala Meštrovićeva "Velika udovica".
       Muzeološki, postavka asocira na 19. vek - slike su ređane u dva reda. Peti nivo, opet,zbog stešnjenosti, nije mogao u punom svetlu da udomi umetnost osamdesetih, recimo. Naime, tada dolazi do ekspanzije velikog formata, ali zbog visine plafona i paravana tražile su se slike manjih dimenzija. Za prikazivanje prave slike likovne scene tog perioda (osamdesetih) treba više i prostora, viši plafoni i više dela. Ipak, sa 200 imena i više od 300 dela novom-starom stalnom postavkom MSU predstavljeni su i zaokruženi stilski pravci 20. veka jasno definišući razvoj našeg modernizma i postmoderne.
       - Diskutujemo, možemo i da se ne složimo, ali u postavku se nisam mešao - kaže Rdislav Trkulja, direktor Muzeja a Ljiljana Slijepčević potvrđuje. Ono što je prvi čovek MSU do otvaranja stalne postavke uradio jeste krečenje enterijera, zastakljivanje 400 metara kvadratnih polomljenih tokom NATO bombardovanja Beograda, traženje sponzora...
       Zahvaljujući sponzorima, izliveni su novi betonski (umesto dotrajalih limenih) postamenti za skulpture u slobodnom prostoru, izliveni su i "Rudar" i "Utopljenica" velikog srpskog vajara Matije Vukovića. Ali i više od toga:
       - Kad sam došao u Muzej, januara 1993, u tehničkom smislu ovde sam zatekao dosta lošu situaciju. Krov je prokišnjavao, nije radilo grejanje, a ni hlađenje, što je prava katastrofa jer tokom godine eksponati moraju imati stalnu temperaturu - kaže Trkulja. On tvrdi da je krov saniran. Za sređivanje grejnog sistema Muzej je dobio novac od Republike i, prema njegovim rečima, protekle zime je prvi put u poslednjih nekoliko godina u Muzeju temperatura iznosila 18 stepeni, koliko je i potrebno. Sanirana su i dela koja su napale gljivice - pojavile su se zbog polomljenih staklenih fasada i vlage koja je nesmetano ulazila u zdanje.
       Sređujući izveštaje kustosa, Trkulja grubo prebrojava i navodi kako je od 1993. Muzej bogatiji za 30 Dobrovićevih crteža: poklon Olge i Đorđa Dobrovića. Za 10 slika - legat Miodraga B. Protića. Ksenija Divjak je poklonila 40 svojih slika i 25 akvarela i crteža. Nora Palavičini 30 skulptura svog oca, odnosno ukupno 64 dela, Zoran Petrović tri slike, dve skulpture i nekoliko crteža. Muzej je kupio skulpturu "Brak" mladog Gabrijela Glida, fotografije Đorđa Odanovića i Tanje Ostojić, skulpturu Save Halugina za park.
       Činjenica je, međutim, da je - sem nekoliko izuzetaka - MSU bogatiji delima starijih stvaraoca. Deveta, posebno ova poslednja u veku, deseta decenija, ostaju još nedovoljno muzejski definisane. Uz to, kustosi su direktoru - koji je krajem šezdesetih prilično bučno stupio na likovnu scenu kao konceptualac - ukinuli i "konceptualno ćoše" na petom nivou MSU. Istina, dok je taj segment i postojao, on u njega nije bio uvršćen, već generacija koja je došla kasnije.
      
       Malo sankcije, malo nemaština
       Muzej na Ušću nije dovoljno aktivan. Nema velikih inostranih izložbi na proputovanju kroz Beograd i(li) ugovorenih međudržavnom saradnjom. Nema reprezentativnih, studijskih izložbi (uz odgovarajuće prateće kataloge) kojima se rekonstruisala jugoslovenska umetnost do 1950. godine. To su neke od krupnih zamerki dela stručne javnosti upućenih na adresu MSU.
       Od izložbi međunarodnog značaja, kuća na Ušću se oprostila pre devet godina kad izložba Endija Vorhola, iako ugovorena, nije došla u "zemlju visokog rizika". Trebalo je Lojdu platiti posebno visoko osiguranje i zadovoljiti još desetak nemogućih uslova. Posle su došle i sankcije na kulturu. Čim je taj neverovatan presedan prošao, dva dana kasnije u MSU je pod pokroviteljstvom Gete instituta otvorena zaista izvanredna izložba "Nemačka grafika sedamdesetih". Otvarao ju je direktor Gete instituta u Beogradu pred 12 prisutnih posetilaca. Gde je bio onaj publikum gladan dobrih izložbi iz inostranstva ili Jozef Bojs nije vredan pažnje ako je zastupljen kao grafičar? Posle je bila i ogromna izložba Islanđanina Eroa, umetnika međunarodnog značaja, pa "Jedna posebna zemlja", velika studijska izložba fotografije iz Italije.
       Naravno realizacija programa zavisi od finansija, pa na pitanje da li su Muzeju dovoljne dotacije države, Trkulja odgovara:
       - To nije dovoljno. Naši programi su složeni i u pristupu i u realizaciji - zbog obima rada, analitičnosti. Naši programi su skupi, rezultiraju velikom studijskom izložbom, adekvatnim katalogom. Kad se sve sabere, cifra je visoka a pogotovo ako nam za projekt trebaju i dela koja nisu u našem vlasništvu. Možemo reći da niz ambicioznih planova nije realizovan zbog visokih troškova.
       Kako smo već desetak godina pod embargom, što podrazumeva niz nemogućnosti - pozivanje na prošla vremena je lepo ali bespredmetno, komentarisao je situaciju Radislav Trkulja u jesen prošle godine. Danas on najavljuje da MSU priprema studijske izložbe, rezime sedme i osme decenije u slikarstvu i izložbu skulptura, rezime od 1950. do danas. Za Italiju bi trebalo da ide izložba naše savremene umetnosti, a u MSU italijanska iz Pinakoteke u Bariju. Možda prestaju vremena apstinencije...
      
       Neophodna rekonstrukcija
       Prostor u kojem se sve događa, međutim, ostaje isti. Neadekvatan? Na stakla se ne kucaju ekseri. Skučen? Nema dovoljno zidova za kačenje slika... Suviše razuđen da bi se određena koncepcija jasno sagledala?
       - Posle 35 godina Muzej traži ozbiljniju rekonstrukciju. Od samog početka on nije bio uređen po nekim muzeološkim potrebama. Izlagački prostori ovde imaju po pet i šest elemenata, a zna se da su potrebna dva, najviše tri da bi izloženi predmeti došli što bolje do izražaja - tvrdi danas Trkulja. Jer, kako ističe, s jedne strane, preko je potrebna rekonstrukcija a, s druge, veliki je problem nedostatak prostora. To bi trebalo nadoknaditi aneksom ili zdanjem čije bi arhitektura bila primerena 21. veku.
       - Ako uskoro ne dobije neke nove prostore, Muzej će sam sebe da zatvori - kategoričan je Radislav Trkulja i dodaje da je o tome već pisao nadležnim državnim organima.
       Nešto slično je avgusta 1979. izjavio Miodrag B. Protić, direktor od otvaranja (1965) ovog zdanja: "Razmišlja se o tome da se arhitekti Antiću poveri projektovanje proširenja Muzeja. Nije, uostalom, ostvaren ni prvobitni nacrt Muzeja, radi štednje. Etapna gradnja bila je polazna pretpostavka."
       Kad se Muzej svojevremeno gradio, pretpostavka je bila da muzeji treba da budu u velikim parkovskim površinama na obodu grada, da posetioce izvuku i u prirodu. S takvim polazištem je zidan i muzej u Beču. Inače, Protić je mogao da bira lokaciju: u centru grada - u Aberdarevoj gde je potom nikla nova zgrada TV, ili Ušće. Prihvaćena je "in" varijanta i Muzej je lociran na obali Save.
       Moglo bi se, međutim, tvrditi da je ovo zdanje savršeno za komuniciranje sa umetničkim delima. Recimo, daleko prijatnije nego diktirani put (odstupanja nema) Gugenhajm muzeja. Skučenost ne treba osporavati. Kao što je bio i Atelje 212 Bojana Stupice, i Muzej Ivana Antića i Ivanke Raspopović je duh jednog vremena i svakako deo urbane memorije koju treba sačuvati. Nastao je u vreme kada je iskustvo starijih modernista sačekalo "otkriće" mladih (kolektivna poseta berlinskoj izložbi arhitekture "Interbau" 1957), kad su i jedni i drugi gradili punom parom, a bio je kraj pedesetih i početak šezdesetih, period kad je stopa industrijskog rasta u Jugoslaviji bila među prvima u svetu.
       Sada se zida drugačije. Za muzeje se koristi stara industrijska arhitektura koja odgovara današnjoj umetnosti. To su velike hale bez prozora koje nude velike zidne površine, velike prostore za depoe. Adaptacija podrazumeva adekvatnu klimatizaciju, svetlost, obezbeđenje. Pa, selimo li se na Dorćol?
      
       SAVO POPOVIĆ