Prvi gol dao sam na čudan način: Šoškić je izbacio loptu na centar, Vladica je dočekao glavom i poslao prema meni, tako je lepo padala da sam dobio želju da je ošajdarim, što sam i učinio sa 40 metara. U luku se spustila pod stativu

      Svojom igrom obeležio je domaći fudbal ranih šezdesetih, ali nikad nije doživeo odgovarajuće priznanje. Pratili su ga skepticizam i sumnjičavost: da li je samo golgeter ili i dobar tehničar?! A on je bio igrač izuzetnih osobina - brz kao Zebec i Džajić, i još eksplozivniji u igri. Posedovao je savršen osećaj za gol, takođe bio je odličan u defanzivnim zadacima. Mnogi ga smatraju našim najboljim igračem svih vremena, pretečom modernog fudbalera. Loptu je savladavao u sprintu, što bi u protivničkom šesnaestercu obično rezultiralo golom ili penalom. Procentualno, on je naš najbolji golgeter u reprezentaciji: 37 golova u 51 utakmici. U istoriji fudbala zabeležen je i kao igrač koji je postigao prvi gol za našu reprezentaciju u prvom Kupu nacija (sadašnje Prvenstvo Evrope) 1960, protiv reprezentacije Francuske u Parizu.
       - Bila je to noćna utakmica, golman je verovatno slabije video. Dobio sam loptu na sredini terena, predriblao jednog francuskog igrača, doveo loptu do 25 metara i šutirao desnom nogom, ali efeom - lopta je krenula ka jednom uglu gola a završila u drugom. Dobili smo Francuze u vrlo dinamičnoj utakmici (5:4) mada im je sudija priznao tri gola iz ofsajda.
      
       OSTATI SAM:
       Rođen sam u jednom mestu pored Temerina, Starom Đurđevu, 1938. Moji roditelji bili su kolonisti iz Bosanske Krajine. Otac je umro nekoliko meseci pre mog rođenja, a 41, u strahu od pogroma, majka je nas četvoro dece odvela u Bosnu. Četiri ratne godine proveo sam u zbegovima, stalno smo bili u nekim šumama. Ceo naš imetak bio je smešten u nekoliko zavežljaja na volu, na kome sam sedeo i ja. U jednom trenutku vo se umorio, nije mogao više da ide. Smestili smo se u kuću, kod dve žene u crnini, a majka se predveče vratila da pokupi naše stvari sa vola. Naišla je na ustaše... Sećam se te strašne slike, majčinog ropca... Ujutro je umrla. Moj brat Boško i ja ostali smo sami. Stariji brat i sestra bili su sa partizanima.
       U jednom selu Boško je našao posao, čuvao je ovce i starao se o meni. Posle rata pronašla nas je sestra i vratila u Vojvodinu. Ali, ubrzo se udala i mi smo opet ostali sami. Jednog dana došla je po nas i odvela nas u prihvatilište za decu u Novi Sad. Boško je imao 10 godina, ja sam imao osam. Tako je počela moja odiseja po dečijim domovima u Vojvodini, trajala je 12 godina. Prošao sam surovu školu koja me je naučila mnogo čemu.
       Sva deca po domovima su brzo sazrevala; preživeli su tragedije, puni trauma, odrastali su bez pažnje i roditeljske ljubavi. Sanjali smo svoje majke i očeve, svoje kuće... Sanjali smo ljubav.
      
       PITOMAC:
       Dečiji dom u Zrenjaninu bio je ugledan, u njemu je bilo mnogo talentovane dece. Recimo, tu su bili Muharem Pervić i Ljubomir Tešić. Ja sam ceo dan provodio sa loptom, i bio odličan đak. Jednog dana u Dom je došao čovek iz fudbalskog kluba "Proleter", posmatrao nas kako igramo fudbal i sve nas pozvao da dođemo na trening. Odabrao je nas desetak, i registrovani smo kao omladinci "Proletera". Bilo je to 1952.
       Teško je ispričati koliku radost sam doživeo ulaskom u "Proleter", pa u omladinsku selekciju Vojvodine, Srbije i Jugoslavije. Ali, ja sam to očekivao, znao sam da sam rođen za fudbal. U januaru 1955. bilo je izborno takmičenje za omladinsku reprezentaciju Jugoslavije u Skoplju. Neverovatno koliko je bilo talentovane dece, bio sam presrećan kad je pročitano moje ime. Zaista verujem da me je neki moj bog vodio kroz život, pa i kroz fudbal. Ubeđen sam u to.
      
       ĆOSIĆEV SAVET:
       Kad sam napunio 16 godina, ljudi iz "Proletera" su želeli da im takav izuzetan talenat igra za prvi tim. Nisam mogao više da podnosim glad, otišao sam u upravu kluba i zamolio ih da mi plaćaju hranu i sobicu. Bio je to moj jedini uslov i oni su ga prihvatili. Iz Dečijeg doma izašao sam bos, u kratkim pantalonama, u majici i nezakrpljenom puloveru punom rupa. Bio je to sav moj kapital, sa njim sam krenuo u život.
       Puno mi je srce kad se setim tih igrača sa kojima sam počeo da igram. Kakvi su to bili divni ljudi! U svakom od njih video sam svog oca, i oni su mene tako i prihvatili, zvali su me: sine. Bili su puni ljubavi za mlađu generaciju, toga danas nema. Sve se pretvorilo u interes. Zamerao sam im što su voleli da popiju posle utakmice, sad ih razumem. Bio sam presrećan u toplom ambijentu Zrenjanina družeći se sa tim predivnim Lalama.
       U januaru 1957, kao i mnoge druge talente, pozvala me je "Zvezda" na probni test. Bili su zadovoljni mnome, ali su me smestili u jednu ogromnu sobu sa gvozdenim krevetima i još desetak mladih igrača. Smatrao sam da to nije u redu, otišao sam kod generalnog sekretara "Zvezde", čuvenog Slobodana Ćosića, i rekao mu: "Znate, meni se ovo ništa ne dopada. Ja sam u takvim uslovima od rođenja!" Kaže on: "Pa, ako ti se ne dopada, ti onda biraj! Mi tako radimo s našim talentima." I ja sam odabrao, vratio sam se u "Proleter", i drago mi je što sam to učinio. Posle sam otišao u "Partizan" da igram sa mojim idolima. Ispoštovao sam ono što je od mene tražilo srce.
      
       BRANKO ZEBEC:
       U junu 1958, posle neuspeha "Proletera" u kvalifikacijama za prvu ligu, otišao sam u "Partizan". Nisam bio na probi, ljudi iz "Partizana" došli su po mene u Zrenjanin.
       Uđem u svlačionicu i stanem. Vidim Zebeca, Kaloperovića, Mindu Jovanovića... Ne znam gde da se svučem. Zebec se okrene, kaže: "Mali, kaj ti čekaš?" "Pa rekli su mi da ovde treba da se presvučem!" "Kaj su ti rekli?" "Pa, da tu..." Kaže: "Ja te nisam čul da si ti kucao?!" Iznenađen, kažem: "Izvinite, nisam znao da trebam da kucam." Okrenem se, zatvorim vrata za sobom, pokucam, otvorim ih, kažem: "Oprostite, rekli su mi da ovde treba da se presvlačim!" Zebec kaže: "Mali, dođi. Vidiš onaj ekser, e tu je tvoje mesto!"
       Nikad neću da zaboravim moju prvu prvenstvenu utakmicu, protiv "Vojvodine". Cele noći oči nisam sklopio od uzbuđenja. Prva utakmica, mlad igrač, nervoza. Ilješ Špic je to osetio, stavio mi ruku na rame i poveo me atletskom stazom. Kaže: "Ti došlo iz Zrenjanin, gde postojalo seljački teren. Eto, ovde isto teren kao u Zrenjanin, seljačko. Kako igralo u Zrenjanin, tako igralo ovde!" Pobedimo "Vojvodinu" sa 2:1, u odličnoj utakmici u kojoj su igrali i Vujadin Boškov i Toza Veselinov. Postignem oba gola za "Partizan". Posle utakmice zagrli me Ilješ, kaže: "Eto, videlo...!" I kasnije sam "Vojvodini" punio mrežu, mada volim taj klub.
       Prvi gol dao sam na čudan način: Šoškić je izbacio loptu na centar, Vladica je dočekao glavom i poslao prema meni, tako je lepo padala da sam dobio želju da je ošajdarim, što sam i učinio sa 40 metara. U luku se spustila pod stativu. Čuveni Vereš samo je gledao kako mu lopta ulazi u gol.
       Bio sam eksplozivan igrač, brz. Toma Kaloperović je rekao za mene: "Nije mi jasno kako može u istom trenutku da trči na tri različite strane?!" Posedovao sam izuzetnu brzinu, takmičio sam se sa atletičarima "Partizana" na kratkim stazama, i sve ih pobeđivao. U punom sprintu primao sam loptu, a prava umetnost je dati gol iz te pozicije. Veličanstven je osećaj kad se postigne gol, pogotovo dati gol "Zvezdi", velikom i večitom suparniku.
      
       JEDINO ZLATO:
       Na Olimpijadi u Rimu 1960. bio sam kapiten reprezentacije. Zajedno sa Nilsenom iz Danske, bio sam najbolji strelac. Dali smo po sedam golova.
       Imali smo izuzetnu mladu ekipu: Šoškić, Jusufi, Durković, Perušić, Roganović, Žanetić, Knez, Kostić, Matuš i ja. U polufinalu igramo sa Italijanima. Postignem prvi, pa drugi, potpuno regularan gol, ali sudija ga poništi. Igraju se produžeci. Bilo je isključivanja svetla i svega, na kraju pobednik je morao da se izvlači iz šešira. Pravda je bila na našoj strani - idemo u finale. Igramo sa Dancima koji su eliminisali čuveni mađarski tim.
       U 20. minutu dam im prvi gol, sa 20 metara. Golman na jednu, lopta na drugu stranu. Matuš da drugi gol. U 37. minutu Knez protrči desnom stranom do korner linije, zavrne loptu prema meni, hoću da je šutnem, Bora Kostić viče iza mene: "Gale, pusti je!", i zakuca je u gol. Međutim, sudija Lobelo svira nekakav moj pasivni ofsajd, poništi gol. Bora trči ka centru, ne čuje zviždaljku. Kad je shvatio da nam je poništen gol u finalu Olimpijade, Bora se stuštio ka sudiji. Guram ga od njega - "Ma, neka ide u p... materinu! Vodimo, pusti ga!" Šta se dogodilo: Lobelo mene isključi sa utakmice. U kasnijim susretima s njim saznao sam razlog tome. Naime, on je pre Olimpijade bio na seminaru sudija na Paliću, i tamo je naučio naše psovke. Kad je začuo psovku, smatrao je da je to upućeno njemu, i isključio me. Italijanske novine su pisale da sam mu psovao majku fašističku. Susreli smo se na jednoj utakmici Kupa šampiona, i on mi se izvinio. Finalna utakmica s Dancima završila se rezultatom 3:1 za nas, osvojili smo prvu i jedinu zlatnu medalju.
      
       SA ŠEKIJEM U KOCKARNICI:
       Godine 1962. otišli smo na Svetsko prvenstvo u Čile, sa nama u grupi bili su SSSR, Urugvaj i Kolumbija. Pobedili smo Urugvaj sa 3:1, dao sam im gol, Kolumbiju sa 5:0, dao sam im dva gola, od Rusa smo izgubili sa 0:2. U četvrtfinalu smo dobili Nemce sa 1:0, jedna od retkih naših pobeda nad njima. Probio sam nemačku odbranu i centrirao Radakoviću, koji je dao lep gol. U polufinalu smo potpuno nadigrali Čehe, ali smo utakmicu izgubili sa 1:3. Dopao sam se upravi "Penjarola", po svaku cenu su želeli da ostanem kod njih, ali meni to nije padalo na pamet.
       I danas se smejem kad se setim jedne anegdote. U neposrednoj blizini našeg kampa stanovale su dve lepe žene, delila nas je samo trstika. Neko od naših igrača je video kako se svlače i uveče se gotovo cela reprezentacija zavlačila u trstiku.
       Šeki, kakvim ga je bog dao, kaže: "Gale, pitaj Acu Obradovića da me vodiš u kazino!" Odem kod Ace, kažem: "Ovaj mali je pošandrcao, traži da ga vodim u kazino?!" Aca se nasmeje, kaže: "Pa, vodi ga!" Imali smo po pet dolara dnevnicu, najsiromašnija od svih reprezentacija - Šeki kupi žetone za neku siću, stavi na rulet, i njegov broj dobije 36 puta. Naiđe ruska reprezentacija sa Jašinom na čelu da vide kako izgleda kockarnica na Zapadu, Šeki veseo gura im žetone, ali nijedan Rus ne sme da pruži ruku. Šeki, zapanjen: "Kako ne smeju da igraju?!"
       Te 1962. godine pobedili smo Mađare mojim golom posle 30 godina 1:0. "Zvezdu" smo pobedili sa 5:0, dao sam joj tri gola, na Svetskom prvenstvu postigao sam tri gola, i sve to je uticalo da budem proglašen sportistom godine. Nisam mogao da izađem na ulicu a da mi neko ne priđe, traži autogram, dodirne me, razgleda. Biti popularan, sjajna stvar. Milina te obuzima od mozga do prsta na nozi. Čini te veselim, raspoloženim, oduševljenim - potpunim. Božiji dar. Bio sam već oženjen tako da me žene nisu mnogo jurile.
      
       KRAJ GENERACIJE:
       U "Partizanu" je došlo do unutrašnjih trvenja, i to je bio jedini razlog što smo izgubili finalnu utakmicu protiv "Reala", u Kupu šampiona 1966. Vasović je želeo da odigra jednu pozitivnu ulogu: odlazio je kod Rankovića i drugih važnih ljudi sa idejom da niko od nas ne ode u inostranstvo narednih pet godina, da garantujemo da ćemo još dva puta biti u finalu Kupa šampiona, ali i da mi postavljamo neke uslove da bismo ostali. Međutim, grubo su ga odbili.
       "Partizan" je eliminisao "Mančester junajted", "Spartu", "Veder-Bremen", "Nant". Objektivno, bili smo bolji od "Reala", ali kad su igrači shvatili da od dogovora nema ništa, više ih nije zanimala utakmica. U hotelu u kojem smo odseli počeli su da vršljaju menadžeri, to je ličilo na pijačnu atmosferu. Svi su samo razmišljali o transferu. I pored toga "Partizan" je imao igru maltene svih 90 minuta. Čak smo poveli sa 1:0, ali nismo imali psihičku koncentraciju. Ta nesrećna utakmica označila je i kraj te briljantne "Partizanove" generacije.
       ***
       Kako ne bih bio zadovoljan onim što sam postigao! Put od siročeta iz dečijeg doma do vrhunskog fudbalera, naravno, ispunjava me. Žalim za svakom propuštenom prilikom, naročito za onim golovima koje nisam dao "Zvezdi". Ali, ja svoj ego nisam stavljao ispred tima, verno sam mu služio. Tako sam bio vaspitan.
       Mnogo toga što sam u životu postigao bilo je uz pomoć moje supruge. Godine 1964. dobio sam sina, danas je on pošteno čeljade, a kad sam video unučicu Kristinu, kao da sam se ponovo rodio. Predivno malo biće, sa kojim preživljavam divnu staračku mladost. Eto, sve to zajedno čini moj život.
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ