Nalazimo se u vrzinom kolu straha. Narod se boji vlasti, policije..., ali boji se i vlast naroda. Čim počne hajka protiv terorizma to znači da vlast gubi tle pod nogama, da postaje histerična, da želi da ozakoni neku jaču represiju. Ovo je znak njene slabosti

      Ubistvo mr Boška Peroševića, visokog funkcionera SPS-a i predsednika Izvršnog veća Vojvodine, vlast je odmah okarakterisala kao teroristički akt, a pet dana posle tog zločina JUL je predložio Skupštini i Vladi Srbije da po hitnom postupku usvoji zakon o borbi protiv terorizma. U obrazloženju ovog predloga, JUL je istakao da je hitno potrebno da se propišu efikasne mere za eliminisanje "iz inostranstva organizovanog, novog vida agresije protiv našeg naroda i države".
       Ovaj predlog je, pre nego što je iko video nacrt pomenutog zakona, u javnosti izazvao oprečne stavove i spekulacije o tome protiv koga se uvodi antiteroristički zakon i koga bi on trebalo da štiti. Dodatnu konfuziju unosi i sam pojam terorizma koji olako potežu i vlast i opozicija. O definiciji terorizma, najavljenom zakonu i njegovim posledicama za NIN govori profesor dr Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava, kome ovih dana izlazi drugo izdanje knjige "Terorizam".
       - Kod nas vlada zbrka oko tog pojma. Terorizam, pre svega, treba odvojiti od terora. Teror je način vladanja, bolje reći strahovlada, izazivanjem veće doze straha nego što je inače normalno. Svaka država počiva na određenoj dozi straha i krivično pravo nije ništa drugo nego niz pretnji. Njegova funkcija nije da kazni, već da odvrati od izvršenja krivičnog dela. Kada strah prevrši meru i postane sam sebi svrha, kada se zbog njegove neodređenosti više ne zna za šta se može nastradati, kada nema mogućnosti da ostaneš nevin jer država može i reši da te kazni, onda to prelazi u teror.
       Za razliku od terora, koji se još zove i teror odozgo, terorizam je teror odozdo. To su akcije organizacija ili pojedinaca, uglavnom uperene protiv vlasti ili nekih drugih političkih protivnika. Radi se o simboličkim aktima nasilja kojima se napadaju mete izabrane upravo zbog svog simboličnog značenja sa ciljem izazivanja straha i političkih posledica. Često žrtva terorističkog akta sama za sebe ne znači ništa. Važna je poruka koja ide uz to, poruka svima koji se poistovećuju sa žrtvom. Pravilo je da se autori tog krivičnog dela oglašavaju u javnosti. Pošto je to način da se malom dozom nasilja postigne veliki publicitet, dešavaju se čak i komične stvari - za jedno ubistvo ili eksploziju prijavi se više autora.
      
       Ovde se terorizam često pripisuje samoj državi. Da li je to pravilno?
       - Preporučio bih mnogo veću pažnju u korišćenju ovog pojma koji nije dobro shvatila naša opozicija. Verovatno misle na teror države. Država i terorizam su uži pojam međunarodnog terorizma, kad država unajmljuje postojeće terorističke grupe da bi za nju delovale.
       Konačno, postoji razlika između terorizma i političkog ubistva. Političko ubistvo obično nema autora. On se ne oglašava jer je posao završen time što je ubijena neka važna ličnost. Tako je u Turskoj u vreme sultana bio običaj da njihov naslednik pobije svoju braću kako bi se obezbedio od eventualnog svrgavanja. Ili slučaj kada je Staljin uklonio Kirova, popularnog boljševika i svog glavnog protivnika. Uklanjanjem takve ličnosti menja se i politička situacija.
      
       Na osnovu ovih definicija može li se reći da kod nas ima i terora i terorizma?
       - Neću preterati ako kažem da poslednjih deset godina, ako ne računamo ranije akte ustaške emigracije, nije bilo terorističkih akata sem na Kosovu. Sva ova silna ubistva ne mogu se podvesti pod terorističke akte, bar dok se ne pokaže drugačije, jer se njihovi autori nisu oglasili. Čudno je da posle ubistva šefa bezbednosti nije bilo tolike graje, ali se najveća graja digla posle ubistva Boška Peroševića koji nije važio za izuzetno značajnu ličnost. Čak je važio za umerenog espeesovca. Konačno, zna se počinilac ubistva koji, koliko je poznato, nije izjavio da je ubistvo počinio u političke svrhe.
      
       Koji bi onda bio cilj najavljenog antiterorističkog zakona?
       - Najgora situacija koja se može desiti a koja se upravo kod nas dešava jeste da se nalazimo u vrzinom kolu straha. Znači, boji se narod vlasti, policije... ali boji se i vlast naroda. To dovodi do eskalacije represije. Postoji jedno pravilo davno formulisano u političkim naukama: ako blokirate sve normalne, parlamentarne puteve za političku delatnost, onda će narasla energija da se pretvori u nasilje i nasilničko ponašanje svuda oko nas. Čim počne hajka protiv terorizma, to znači da vlast gubi tlo pod nogama, da postaje histerična, da želi da ozakoni jaču represiju. Ovo je znak njene slabosti.
      
       U nastojanju da zakonom zaštiti državu od terorizma, predlagači se pozivaju na međunarodne standarde, odnosno da zakon treba da se temelji na svetskim iskustvima u borbi protiv terorizma.
       - Smešno je da kad god se priprema neki represivni zakon, Zapad najednom postaje uzor, taj odvratni Zapad koji nas truje najedared postaje autoritet. Na neki način naša vlast prećutno priznaje da su to pravne države. Međutim, postoji kod nas jedan institut, ili bar njegov deo, koji bih nazvao apotekom u kojoj se skupljaju otrovi celog sveta. Naravno, u svim zemljama postoje vrlo reakcionarne odredbe, neke i zastarele. U Velikoj Britaniji još važi zakon iz 16, 17. veka po kojem je princ Čarls mogao ledi Dajanu da izvede na Tauer i odseče joj glavu zbog preljube. Naravno da se to ne radi. U Francuskoj zakon o štampi iz 1888. godine traži da se sva strana štampa registruje. On nije ukinut, ali se izobičajio i ne važi.
       Kod nas je dugo na sceni bilo krivično delo, čist relikt staljinizma, da je predaja neprijatelju izdaja. Poznato je da je Staljin sve sovjetske zarobljenike iz Nemačke posle rata poslao na Kolimu, samo zato što su preživeli. Kada smo se mi iz Foruma za ljudska prava pobunili protiv takvog rešenja, rečeno nam je da ta odredba postoji u švedskom vojnom krivičnom zakonu. Samo što je taj zakon datirao iz 1775. godine.
       Stalno ih podsećam na irački krivični zakon prema kojem se može izreći smrtna kazna za 45 krivičnih dela. Čak i za uvredu predsednika iako irački zakon licemerno kaže da se ukida smrtna kazna za političko delovanje. Znači da je i uvreda predsednika terorizam.
      
       Kakva su, u stvari, zakonska rešenja terorizma u zemljama na koje se naša vlast poziva? Postoje li tamo antiteroristički zakoni?
       - Nije tačno, kako neki iz vlasti tvrde, da u svim zapadnim zemljama postoje antiteroristički zakoni. Zakoni koji se tako zovu postoje samo u Velikoj Britaniji, u SAD, inače ostalo su razne izmene i dopune krivičnih zakonika i zakona o krivičnom postupku na osnovu kojih su, recimo, u Nemačkoj smanjena prava komuniciranja advokata i branjenika zbog sumnji da su advokati u dosluhu sa optuženima za teroristička dela. U Italiji je omogućeno da se pripadnicima terorističke organizacije koji priznaju zločine oprosti gonjenje, a Velika Britanija je u Severnoj Irskoj uvela preventivnu meru lišavanja slobode. Britanija je zbog nekih nehumanih odredaba bila tužena Evropskom sudu za ljudska prava i taj spor izgubila. Sve te zemlje su ublažile, promenile ili povukle ove mere. Jer, postoji osnovna istina - terorizam se ne može lečiti samo zakonskim sredstvima. Moraju se pronaći uzroci, videti zašto takvi akti imaju podršku stanovništva...
      
       Jedan od razloga donošenja ovog zakona može se naći u tvrdnjama vladajuće koalicije da je protiv naše zemlje produžen rat, samo drugim sredstvima. Mnogo se koristi pojam neprijatelja, bilo da se radi o spoljnom ili unutrašnjem. Šta je neprijatelj, po definiciji?
       - Neprijatelj je samo onaj neprijatelj koji je to celoj državi i celom narodu, celom njenom ustavnom uređenju. Moj kolega profesor Kosta Čavoški je svojevremeno napisao vrlo dobru knjigu koja se zove "Neprijatelj naroda". Mi smo u pogledu terminologije i rezonovanja još zemlja realnog socijalizma. Još se koriste reči "nosilac negativnih pojava, element, pojedinac", a danas imamo i "izdajničke stranke". Svako ko je protiv vlasti nije samo politički oponent, on je i neprijatelj naroda. To nije ništa novo. U poslednjih deset godina dobar doprinos tome dala je i naša patriotska inteligencija koja je svaku kritiku režima tumačila kao atak na celu državu. Svojom glupom intervenijom NATO se postarao da te mogućnosti i proširi.
       Vrlo je čudno kada naša vojska uzima jednu odredbu iz ranijih vremena - o zaštiti ustavnog poretka iznutra. Čak i kad to prihvatite, onda je to ceo ustavni poredak, sva ljudska prava, sve slobode građana, sve funkcije, nezavisno sudstvo, podela vlasti... Ustavni poredak nije predsednik. Naročito ne predsednik kao vrhovni komandant, koga u Ustavu nema.
      
       Ljudska prava ni do sada u ovoj sredini nisu bila omiljena. Hoće li ovim zakonom biti još više uzurpirana?
       - Čini mi se da ovaj zakon ne može biti ništa drugo nego što su zakoni skuvani u istoj kuhinji i na isti način uz redovno pozivanje na moderne tekovine drugih zemalja. To je bio Zakon o univerzitetu a poseban je primer Zakon o informisanju kojim se ne ništi samo slobodno izražavanje već se njime krše i osnovni pravni principi. Moje očekivanje je da će, kao što vas sud za prekršaje koji, u stvari, i nije pravi sud, može da kazni ogromnom novčanom kaznom, verovatno novi poseban sud isto tako može da vas brzo pošalje u aps. Sve mi to liči na one nostalgične vapaje da se vrate ratne uredbe.
      
       Zna se da su krivično-pravne norme najodređenija pravna pravila. S druge strane, poznato je da je naše zakonodavstvo patilo od neodređenih, takozvanih kaučuk normi. Sluti se da će ih biti i u ovom zakonu, što će onima koji ih budu primenjivali omogućiti veoma rastegljiva tumačenja.
       - Baš zbog toga što naše zakonodavstvo već ima dosta tih "gumenih" normi, mene i čudi šta će ovaj zakon. Pogledajte krivično delo terorizma u saveznom Krivičnom zakonu. Ono je dovoljno rastegljivo. Onda pogledajte praksu naših sudova koji nikada nisu restriktivno tumačili krivično delo. To je opet nostalgija za čuvenom analogijom koja je bila u Staljinovom krivičnom zakonu. Današnja retorika je regresivna i ide u tom pravcu. Naš nacionalizam se od ekstremnog nacionalizma pretvorio u mondijalnu ksenofobiju. Mržnju prema celom svetu. Mi ćemo sada sami ili sa nekoliko zemalja, kao što su Irak i Severna Koreja, da se odupremo celom svetu. To je povampireni lenjinizam u staljinističkom izdanju. Na taj način se stvara mogućnost da se svakom ko im se ne sviđa prikači saradnja sa inostranstvom.
       Računa se na neke najgore osobine našeg mentaliteta. To nije nešto što je urođeno, već politička kultura koja traje od kneza Miloša naovamo. Zato se i danas može nešto naučiti od Domanovića. To je kultura ulizištva - svi ovi predlozi za Orden narodnog heroja. Postoji potpuno odsustvo verovanja u altruizam, u to da neko može besplatno, zato što ima osećaj odgovornosti i čovekoljublja, da se angažuje za nečija prava. Jedino objašnjenje koje će se prihvatiti jeste da to rade za novac, čime RTS besomučno puni uši svoje publike.
      
       Vlast je, kako neki u njoj i sami kažu, u dilemi da li da zakon donese na republičkom ili na saveznom nivou. U čemu je razlika?
       - Trebalo bi da ide na savezni nivo jer je terorizam krivično delo opisano u saveznom zakonu. Bilo bi komično da postoji jedan savezni i jedan srbijanski terorizam. Drugo, problem je vezan za smrtnu kaznu o kojoj se u poslednje vreme dosta govori. Savezni ustav je ne poznaje dok je republički ima. Treće, time se provociraju Crnogorci. Savezni zakon bi se primenjivao i u Crnoj Gori gde bi malo-malo pa neko bio proglašen za teroristu. Crnogorski pravosudni organi ga ne bi primenjivali i stvorila bi se mogućnost za intervenciju vojske.
      
       SLOBODAN IKONIĆ