Opoziciji u Srbiji, ne računajući Srpski pokret obnove, kao da je predodređeno da proizvodi slučajne i iracionalne inicijative ili strategije, ako tu reč više volimo. Ne idući u dalju prošlost, pomenimo prethodno leto (1999) kada su čelnici Saveza za promene marširali po ulicama i trgovima gradova zahtevajući da Milošević podnese ostavku, pominjući čak i neke rokove i očekujući veliku podršku naroda koji će se sliti na trgove i ulice i valjda aklamacijom smeniti režim. Izborna procedura, dogovor sa režimom o izborima, izbori kao cilj pritiska nisu ni pominjani. Srpski pokret obnove, međutim, nije se našao u ovoj koloni jer je već u junu izašao sa zahtevom za vanredne izbore. Na jesen 1999. godine uvideli su da režim neće pasti zbog šetnji nekoliko stotina (ili hiljada, svejedno) pristalica opozicionih stranaka koje je saobraćajna policija dobro usmeravala (kako ne bi bila smetnja odvijanju saobraćaja), pa je posle anatemisanja Srpskog pokreta obnove što se ne priključuje Savezu za promene (kao da je SPO jedna od njegovih jednočlanih partija) prihvaćena strategija SPO da su jedini legitimni cilj izbori (na svim nivoima) i da se oko ovog cilja može koncentrisati volja ogromnog biračkog tela okrenutog ka budućnosti i demokratskoj Srbiji.
       Tada je, krajem septembra 1999, izgledalo da će opoziciona priča u Srbiji dobiti političku artikulaciju (izbori kao cilj i borba za izbore i demokratske izborne uslove) koja daje pravi smisao svim naporima i inicijativama opozicije i građana da bi promene usledile. Ubistva čelnika Srpskog pokreta obnove na Ibarskoj magistrali (3. oktobra) i pokušaj ubistva Vuka Draškovića, bila su najteži udarac Srpskom pokretu obnove otkad postoji, ali je angažman i doprinos Srpskog pokreta obnove usklađivanju ciljeva i poteza opozicije ostao ključan. Okrugli sto opozicije u oktobru brzo je završio posao stvaranja jedne platforme opozicije o potrebnim uslovima za demokratske i poštene izbore na svim nivoima u Srbiji i Jugoslaviji, sa ciljem ponude režimskim partijama da prihvate dogovor (putem okruglog stola vlasti i opozicije ili drugačije) o raspisivanju izbora i izbornim uslovima. Režim je u međuvremenu doneo Zakon o lokalnoj samoupravi kojim se na lokalnim izborima primenjuje "nokaut" izborni sistem (jednokružni većinski) i to je bio osnovni motiv nove inicijative (januar 2000) opozicije o zajedničkoj strategiji pošto je režim u parlamentu Srbije odbacio inicijative Srpskog pokreta obnove za pokretanje rasprave o izborima i izbornim uslovima i za formiranje anketnog odbora radi ispitivanja i ocene rada državnih organa na rasvetljavanju ubistava na Ibarskoj magistrali.
       Sporazum opozicije (o zajedničkoj strategiji borbe za vanredne demokratske izbore) od 10. januara bio je koliko pregnantan i precizan, toliko i fleksibilan. Njime se nije okivala buduća saradnja u opoziciji, ali su istaknuta tri nezaobilazna zahteva režimu:
       1. dogovor o izborima;
       2. obustavljanje terora i bezakonja i privođenje pravdi počinilaca i organizatora zločina od 3. oktobra na Ibarskoj magistrali i drugih nerasvetljenih ubistava;
       3. ukidanje represivnih zakona o univerzitetu i informisanju.
       Svaki od ovih zahteva ima strateški značaj u delovanju opozicije. Ankete javnog mnjenja i miting podrške opoziciji održan u Beogradu 14. aprila pokazali su novo snažno raspoloženje građana za borbu i promenu, kao i podršku udruženoj opoziciji u eventualnim budućim lokalnim izborima na kojima bi režimske partije nastupile jedinstveno sa namerom da "nokautom" pobede u gradovima u kojima je sada na vlasti opozicija.
       Ovo je bio signal da režim krene sa radikalnom primenom represije. U maju su došli novi represivni udari na nezavisne medije (Studio B), javna preduzeća u Beogradu, građane koji su došli da protestuju zbog otimanja Studija B i pretnja antiterorističkim zakonom koji će dati legalitet novim, nepredvidljivim aktima režima protiv medija, opozicionih aktivista i samih političkih partija (najavljuju se zabrane), itd.
       Ovim su ciljevi iz dokumenta od 10. januara dobili na značaju i aktuelnosti i Srpski pokret obnove je na sastancima opozicije nastojao da utvrdi prioritet tih ciljeva. Strategija građanske neposlušnosti u okviru koje je odluka o bojkotu lokalnih i saveznih izbora najdelotvornija jer režim stavlja pred nerešivu zagonetku izborne utakmice sa samim sobom i nepristajanje na uslugu davanja legitimiteta ni minimalno regularnim izborima, bila je jedina logična opcija opozicije za koju se zalaže Srpski pokret obnove.
       Neke opozicione partije preokrenule su strategiju opredeljenu sporazumom od 10. januara nalazeći da je izlazak na lokalne (i valjda savezne) izbore po svaku cenu osnovni cilj, a samim tim jedinstvene liste kandidata za odbornike prioritetan zadatak.
       Dodatni razlog nepristajanja na lokalne i savezne izbore, koji se očekuju na jesen, mogu se naći u kontekstu saveznih izbora na kojima, gotovo izvesno, Crna Gora neće učestvovati. Opozicija ne bi mogla efektno usmeriti svoje biračko telo da bojkotuje savezne izbore, a istovremeno glasa na lokalnim, dok bi izlazak na savezne izbore značio podršku konačnom raspadu savezne države i u perspektivi gubljenju suvereniteta na Kosovu i Metohiji. Osnovni cilj borbe za izbore i izborne uslove podrazumeva pre svega najvažnije parlamentarne izbore u Srbiji, koji prema zakonskom roku dolaze na red naredne 2001. godine. Učešće na neregularnim lokalnim i saveznim izborima bio bi istovremeno i pristanak na neregularne parlamentarne izbore u Srbiji.
      
       AUTOR JE SAVETNIK VUKA DRAŠKOVIĆA