Nije naodmet ukratko naglasiti kada i kako bojkot izbora jedino ima smisla. Bojkot je pre svega sredstvo političkog pritiska na partiju na vlasti kako bi se izborili ravnopravniji i fer izborni uslovi. To je pretnja onima na vlasti da će u slučaju bojkota demokratskih političkih snaga, izgubiti legitimnost. Ili da će partije demokratske opozicije bojkotom pasivizirati ogroman procenat biračkog tela i time učiniti neuspešnim nameru nedemokratskog režima da, izbornom farsom, sačuva svoju vlast i mimo stvarne volje građana.
       Za uspeh ovakvog scenarija morale bi se pouzdano znati neke stvari: Da li je režimu uopšte stalo do legitimnosti? I ako nije, kako ga međunarodna zajednica ili neko drugi, svojim pritiskom može naterati da poštuje legitimnost?
       Istovremeno, treba bez samozavaravanja oceniti, da li antiizborna kampanja može pasivizirati najveći procenat izbornog tela i ako može, da li to znači i neuspeh izbora?
       Postoje i druga pitanja i procene koje treba imati u vidu prilikom odlučivanja da li izaći na nefer izbore, ili ne.
       Kao i do drugih stvari vezanih za demokratiju i savremene tokove, režim u Srbiji do stvarne legitimnosti drži koliko do lanjskog snega. Sve je za srpsku vlast predstava, televizijska slika gde laž zamenjuje ne samo istinu, već i život sam. Učešćem na izborima mnogih satelitskih, fantomskih partija, režim će iskonstruisati sliku izborne legitimnosti. I pokazati je na svojim televizijama. Tako će bez muke ostvariti ono do čega mu je jedino stalo - očuvanje vlasti po svaku cenu. Ova vlast bi najviše volela da višestranačja i nema, da parlament bude jednopartijski, pa i cela država bi, po njima, trebalo da bude jednopartijska. Oni ne podnose opoziciju; da mogu, ukinuli bi je ili zabranili. U redovima ove vlasti ima i onih koji bi predstavnike opozicije fizički likvidirali, samo kada bi to mogli bez posledica po svoju vlast.
       Normalne države drže do svog međunarodnog položaja i dobrih odnosa sa okruženjem i međunarodnom zajednicom. U takvim državama međunarodna zajednica može izvršiti pritisak na vlast da se drži savremenih demokratskih kriterijuma i pravila ili će u suprotnom pogoršati svoj međunarodni položaj. Samim tim i ekonomski položaj, standard i život svojih građana. Odgovorna državna i narodna vlast, makar težila i apsolutizmu i centralizaciji, ozbiljno će razmotriti posledice po državu i narod i makar pokušati da se nagodi sa demokratskom opozicijom. Prvo, ova vlast je mnogo puta dokazala da je neodgovorna, da državne i nacionalne interese meri jedino i isključivo stvarnom merom svoje koristi.
       Drugo, ova vlast je Srbiju uvukla u najgoru međunarodnu izolaciju, njen međunarodni položaj dovela dotle da se može reći da ga i nema, kao da ne postojimo. Istovremeno, srozala je međunarodni ugled Srbije i srpskog naroda na najnižu tačku, ostavljajući nas kao nikada u istoriji, bez ijednog stvarnog saveznika. Jer kupovina "međunarodnih aktivnosti" za slikanje na televiziji, užasno je daleko od stvarnog savezništva. Duboko izolujući Srbiju, Milošević je postao potpuno neosetljiv na pritiske spolja i nedodirljiv za svako međunarodno političko sredstvo. On pet para ne daje za legitimitet koji bi morala da mu potvrdi međunarodna zajednica. On je jedini gazda u ovom zatvoru u koji je pretvorio celu Srbiju. I to mu odgovara jer mu ostavlja mogućnost da obezbedi vlast za naredni period. A onda će videti hoće li se i sa kim nagoditi u svetu kako bi nas održavao na minimumu.
       Može li bojkot izbore učiniti neuspelim ukoliko na njih izađe mali procenat građana? Svestan svog slabljenja, Milošević je tražio i dobio Zakon o lokalnoj samoupravi po kojem procenat izašlih na izbore i nije bitan, pa pobeđuje onaj ko ima makar jedan glas više. On je tražio zakon koji će gurati opoziciju u bojkot kako bi je se trajno rešio. Pravio je zakon za razjedinjenu, usitnjenu opoziciju. Jedinstvena opozicija po tom zakonu pobeđuje, što znači i da ga u tom slučaju čini neprihvatljivim upravo za onoga koji ga je doneo.
       Bojkot izbora od stranaka demokratske opozicije Miloševića bi najviše obradovao. Njemu bi doneo lokalnu vlast i mimo stvarne volje građana, dok bi opozicija izvršila nešto slično samoubistvu i time mu ispunila najveću želju - da opoziciju i nema.
       Nikako ne treba odustati od borbe za izborne uslove i svim demokratskim sredstvima se treba za njih boriti i izboriti. Ali istovremeno vršiti sve pripreme za zajednički izborni nastup. Treba pripremati pobedničke timove od najboljih, ma kojoj partiji pripadali, bez opterećenosti kvotama i procentima.
       Demokratska opozicija postoji da bi zemlju i njene građane branila i odbranila od diktatorske, nenarodne i štetočinske vlasti. A nikako da joj svojim potezima olakša opstanak. To je teška i dugotrajna borba, ali od nje se ne sme odustati. I treba uraditi sve kako bi se u njoj pobedilo. A može se pobediti.
      
       Autor je predsednik
       Demokratske alternative