U kineskoj političkoj podršci Jugoslaviji nema novih tonova, ali ni nagoveštaja akcija koje bi mogle poboljšati naš međunarodni položaj. Nije bilo ideološkog zagrljaja: Milošević je gosta oslovio sa "dragi druže Li Peng", a gost njega sa "gospodine predsedniče"

      U normalnim okolnostima, posete predsednika parlamenata obično nisu prekretnice u odnosima među zemljama - jer takve istorijske počasti najčešće pripadaju šefovima država i vlada - nego su uglavnom rutinske, visokokurtoazne i pune lepih reči, a samo izuzetno politički spoznajne.
       Ali pošto mi ne živimo u normalnim okolnostima, a naš predsednik odavno, još od već zaboravljene posete ukrajinskog predsednika Lukašenka, nije u Belom dvoru ugostio nijednog stranog državnika najvišeg nivoa, predsednik Svekineskog narodnog kongresa Li Peng iskazao se u Beogradu, sticajem prilika, kao višestruki reprezentant - i Kine, i sličnosti koje Kina i Jugoslavija dele u ocenama međunarodne situacije, i prijateljstva između dve zemlje (u kojem gost rizikuje da, zbog potreba domaćina, bude ideološki svojatan) i zadržane međunarodne pometnje oko prirode, navodno posebnih, odnosa između Kine i Jugoslavije, osobito nakon agresije NATO-a na našu zemlju.
       Njegova je poseta bila politički značajna, jer je bila zamena za posetu šefa države. U međunarodnoj javnosti je pobudila pažnju zato što je, u našoj produženoj izolaciji, bila retka. Samim tim, nije ni mogla da bude rutinska. Iako se ponegde stekao utisak da Peking ovim gestom pruža dragocenu političku podršku Miloševićevoj vladavini, ono što je gost izrekao, više govori o tome da Kina, kao i dosad, najpre podržava svoje principe i svoje interese, a da je u pristupu režimima krajnje pragmatična. Ona sarađuje sa onima koji realno imaju vlast, strogo pazeći da sa svojom spoljnom politikom ne meša svoju komunističku ideologiju.
       U Beogradu ideološkog zagrljaja nije bilo. Kad je Milošević oslovio gosta sa "uvaženi druže Li Peng", bio je u odgovoru oslovljen sa "gospodine predsedniče". Doduše, nije bilo ni susreta sa predstavnicima opozicije. Ali se valjda pretpostavlja da je ona zastupljena u Skupštini.
       Iako je Li Peng zvanično srdačno dočekan, izgleda da je naš protokol bezmalo zaboravio da predstavi gosta. Jedan od razloga tome verovatno leži u potrebi predsednika Miloševića da prilikom ovakvih retkih poseta nastupa kao državnik svetskog formata. Bitno je ono što govori on, a gost je tu da bude domaćoj javnosti predstavljen kao njegov istomišljenik i saveznik.
      
       Ličnost
       A gost je, po mnogo čemu, ličnost sa veoma zanimljivom biografijom. Uprkos svom značajnom javnom i političkom delovanju od najmanje dve decenije, od kojih je jednu proveo na položaju premijera u najtežem periodu reformi, on je čak i u Kini obavijen tajanstvenošću - kakva često prati ljude velike vlasti - najverovatnije zbog njegove introvertnosti, političke opreznosti, uzdržanosti u javnom ophođenju i odbojnosti prema publicitetu.
       Malo je, tako, poznato da je on 1930, kad su njegovog oca, revolucionarnog pisca Li Šousina, ubili vojnici Kuomintanga, kao dvogodišnje siroče postao posinak Džou Enlaja. (Džou i njegova žena Deng Jingčao nisu imali dece, pa su usvajali i vaspitavali decu svojih prijatelja, palih revolucionara). Diplomirao je elektrotehniku na Univerzitetu u Moskvi i kao mlad inženjer se, još od polovine pedesetih godina, angažovao u izgradnji velikih hidrocentrala širom Kine. Stručnost ga je držala van politike, ali i sačuvala, uz podršku Džou Enlaja, od stradanja u "kulturnoj revoluciji".
       Kad je Deng Sjaoping 1979. pokrenuo velike reforme i otvaranje Kine prema svetu, Li Peng je, sa velikim iskustvima iz proizvodnje, postao ministar energetike, a potom i jedan od vicepremijera, odgovoran za vodoprivredu i elektroprivredu. U CK KP Kine izabran je relativno kasno, tek 1982, a nekoliko godina kasnije postao je i član Politbiroa i najužeg partijskog rukovodstva, Stalnog komiteta Politbiroa. Važio je za tehnokratu starog kova, koga su mogli da požele i Deng i Gorbačov. U aprilu 1988, kad je dotadašnji predsednik vlade Džao Cijang postao generalni sekretar KP Kine, Li Peng je, kao lični izabranik Denga Sjaopinga, postao premijer.
       Premijersku dužnost obavljao je u dva uzastopna mandata, punih deset godina, od 1988. do 1998, posle čega je izabran za predsednika Svekineskog narodnog kongresa.
       Svoju političku sudbinu Li Peng je delio sa političkom sudbinom Deng Sjaopinga u dve decenije kineskih reformi. U toku njegove premijerske decenije Kina je zabeležila nezapamćeni privredni rast od oko 10 odsto godišnje, iako je on sam bio krajnje oprezan, možda čak pomalo i konzervativan, u pristupu ekonomskoj liberalizaciji. Ali je Kina u to vreme, uz sve svoje zavidne uspehe, imala i jedan veliki društveni i politički potres koji je doveo do socijalnog bunta i krvavog masakra na pekinškom trgu Tjenanmenu 1989.
       Poznat među kineskim rukovodiocima kao čovek tvrđe partijske linije, Li Peng se još od samog početka nemira zalagao da se studentske demonstracije na Tjenanmenu uguše silom. Naravno, konačna odluka bila je Dengova, ali je on, kao premijer i izvršilac naloga, ostao upamćen po tome što je proglasio vanredno stanje u Pekingu, a potom naredio slanje tenkova na Tjenanmen.
       Njegove stručne i političke sposobnosti i njegove zasluge za reforme su nesporne, ali je masakr na Tjenanmenu ostao najveća rana u njegovoj političkoj karijeri i jedan od uzroka njegove relativno male popularnosti u široj kineskoj javnosti. I danas, 11 godina od krvoprolića, porodice ubijenih tvrde u svojim peticijama da Li Peng "mora da snosi primarnu odgovornost" za tragični događaj.
       Kina se posle toga dugo našla pod teškim političkim pritiskom Zapada, optuživana da guši ljudska prava, i pod strogim međunarodnim sankcijama. Kad ovde, kod nas, govori o neželjenim posledicama sankcija na Jugoslaviju, Li Peng nesumnjivo zna šta to znači.
      
       Specijalno
       Milomir Minić, predsednik Veća građana, izjavio je u Skupštini, pozdravljajući gosta, da su jugoslovensko-kineski odnosi "prerasli u odnose specijalnog karaktera, što ima ne samo bilateralni, nego univerzalni značaj, jer su u interesu mira i stabilnosti kako u regionu, tako i u svetskim razmerama". Po Minićevom mišljenju, takvi specijalni odnosi postoje "zahvaljujući dalekovidosti naših predsednika i doslednosti u implementaciji dogovorenih principa".
       Oni među nama koji ne misle da smo mi toliko značajni u svetskim razmerama i da istorija jugoslovensko-kineskog prijateljstva nije počela tek od susreta Miloševića i Đijanga Cemina, naslućuju da je nešto drugo "specijalno" u našim bilateralnim odnosima.
       U Kini postoji uvažavanje za jugoslovenstvo, slobodarstvo i suprotstavljanje politici moćnika. To je bilo dovoljno za početne simpatije. Međutim, nakon razaranja njene ambasade u Beogradu, Kina je, u toku agresije NATO-a na Jugoslaviju, više podelila našu sudbinu i imala, a potom i očuvala, veće razumevanje za naša stradanja od mnogih drugih zemalja koje su takođe saosećale sa našim nedaćama. Tome je prethodilo principijelno suprotstavljanje Kine politici hegemonizma i diktata i narušavanja demokratskih i pravnih normi u međunarodnim odnosima, što se manifestovalo kao jaka politička podrška Jugoslaviji u toku čitavog perioda njene izolacije i stradanja pod sankcijama.
       Gost nije prihvatio ocenu o "specijalnom karakteru" naših odnosa, ali je iscrpno, iako možda pomalo šturo, govorio o kineskoj spoljnoj politici i zajedničkim ili nama bliskim stavovima. Osudio je agresiju NATO-a i kršenje Povelje UN, ocenio da mir na Kosovu nije bilo moguće uspostaviti uz pomoć bombi, založio se za jačanje autoriteta svetske organizacije, ukazao na potrebu sveta da se odlučno odupre hegemonizmu, politici sile, bezobzirnoj ekonomskoj globalizaciji i jednopolarnosti u međunarodnim odnosima.
       Sve u svemu, u kineskoj političkoj podršci Jugoslaviji nije bilo novih tonova, ali ni nagoveštaja akcija koje bi mogle poboljšati naš međunarodni položaj. Kinesko viđenje sveta je manje radikalno od našeg zvaničnog. Li Peng ne misli da je multipolarnost, kao poželjna protivteža američkoj suprematiji, već nastala ili da je tu, odmah iza ugla. On smatra da se svet nalazi "u tranziciji ka multipolarnosti", a da će sama "pojava multipolarnog modela na kraju biti dugoročan istorijski proces".
       Ako su naše vlasti od ove posete očekivale više, onda je korisno što su posredno saznale šta je realno očekivati. Kinezi su, na primer, saglasni sa ocenom jugoslovenske vlade da Kfor i Unmik "nisu izvršili nijedan od svojih zadataka, zbog čega treba da budu povučeni" sa Kosova, a Vojska Jugoslavije i naša policija tamo vraćeni. Ali je takva saglasnost izražena sa zakašnjenjem, kad je u Savetu bezbednosti, gde je Kina važna članica, već bilo odlučeno da se snagama UN mandat neće ni slučajno menjati. Tako se Li Pengova saglasnost iskazala kao kurtoazna, ako ne i kao svesni ustupak Miloševiću u njegovoj propagandi za domaću javnost.
      
       Trgovina
       Postoje još dva važna aspekta ove posete, makar se sticao utisak da je ona u našoj demokratskoj opoziciji primljena uzdržano, a u široj javnosti možda čak i ravnodušno.
       Prvo, Kina je takođe višenacionalna država, kojoj prete, često i sa strane podsticani, separatizmi. Na Tajvanu je dosta jako raspoloženje za osamostaljenje i stvaranje nezavisne države, što je za Peking ne samo izuzetno osetljivo nacionalno pitanje, nego i opasan izazov i pretnja miru i bezbednosti u regionu. Ako je Tajvan samo po nečemu kinesko separatističko Kosovo, Tibet ili Sinđijang to mogu da budu po mnogo čemu. Naravno da Kinezi mogu dosta da nauče na našem negativnom iskustvu.
       Jedino o čemu se za vreme ove posete nije mnogo govorilo bila je privredna saradnja. To je neka vrsta obavezne poštapalice, ali sa dosta mršavim rezultatima. Ne zna se šta je prava istina u prošlogodišnjoj priči o kineskom kreditu Jugoslaviji od 300 miliona dolara. Dosadašnjim sporazumima - o kineskim ulaganjima u telekomunikacije i revitalizaciju naše elektroprivrede - predviđene su znatno manje sume. Bilo bi čudno da u kineskim internim procenama nismo, kao i drugde u svetu, zemlja visokog poslovnog rizika. Sem toga, naša ekonomska saradnja s Kinom nikad nije bila dobra. Sad niti imamo devize za istinsku trgovinu, niti robu koja bi po kvalitetu zadovoljila kinesko tržište.
       Drugi dodatni važan aspekt ove posete tiče se interesa Kine kao velike sile i njene globalne političke strategije. Ona želi da očuva dugoročno višestruko prisustvo u ovom delu Evrope i da drugim industrijskim zemljama konkuriše svojim jeftinijim proizvodima. Posle neprijatnog i iznenađujućeg iskustva sa Makedonijom, koja je priznala Tajvan, ona nastoji da ojača saradnju sa svim zemljama u tranziciji koje to žele. Li Pengova turneja uključuje, uz posetu Jugoslaviji, posete Sloveniji, Hrvatskoj, Slovačkoj, Ukrajini i Azerbejdžanu. U tom nizu mi smo Kinezima važni sa političkog, dok drugi to mogu da budu sa ekonomskog stanovišta.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ