Još u oktobru 1990.godine, u dokumentu zvanom Procena nacionalne bezbednosti, CIA je upozorila predsednika SAD da će se SFRJ raspasti u roku od 18 meseci. Procena nije bila rezultat rada operativaca na terenu, već isključivo analitičara u sedištu CIA u Lengliju.
Tri godine kasnije, u Vašingtonu se iza kulisa digla velika prašina zbog još jedne analize CIA u kojoj je rečeno da je Slobodan Milošević alfa i omega ovdašnje politike, te da je jedino saradnjom sa njim moguće bilo šta sporazumno postići na ovom tlu. Klintonova administracija (Savet za nacionalnu bezbednost i Stejt department) vratila je ovu analizu na doradu, ali joj se vratila, u nešto blažoj, ispranoj formi, sa istom porukom: Slobodan Milošević nema alternative. Ta procena je u krajnjoj liniji dovela do formiranja Kontakt grupe, a zatim i Dejtonskog sporazuma. Ona je pokrenula proces koji se urušio u Rambujeu, a koji je na domaćem tlu proizveo tvrdo ukorenjenu iluziju da je Slobodan Milošević "američki čovek".

      Čovek koga mnogi pamte po otkriću "Paukove" mreže rešio je prošle sedmice još jedan zločin: ubistvo Gorana Žugića, savetnika za nacionalnu bezbednost crnogorskog predsednika Mila Đukanovića. Iza ovog čina, prema rečima saveznog ministra za informacije Gorana Matića, "direktno stoji CIA" koja je na ovaj način uklonila "svog igrača" čiji je "rok trajanja" istekao. Namera je bila da se Milo Đukanović liši ključnog saradnika i tako prepusti ministru policije Vukašinu Marašu koji je, po Matiću, ličnost preko koje CIA vrši kontrolu nad Milom Đukanovićem. Matić je svoje tvrdnje potkrepio snimcima telefonskih razgovora dvojice službenika američke administracije zaduženih za Crnu Goru, iz kojih se vidi da su u noći kada je Žugić ubijen Amerikanci govorili o tome da se nešto "dogodilo pre nekih 20 minuta", da je bilo "profesionalno i da je zadatak izvršen".
      
       Zbrka
       Portparol Centralne obaveštajne agencije (CIA, Central Intelligence Agencdž) Bil Harlou istog je dana odbacio ove optužbe podsmevajući se sumnjivom kredibilitetu beogradskog izvora. Od CIA se, naravno, ništa drugo ne bi moglo očekivati ni da je vest bila tačna. (Ako ništa, jugoslovenski ministar se ovog puta namerio na protivnika koji u međunarodnoj javnosti ne uživa veću verodostojnost od beogradskog režima.)
       Dva su razloga zbog kojih će Matić ipak teško ubediti manje lakoveran deo domaće, a kamoli stranu javnost u osnovanost svojih optužbi. Prvi je taj što je ovdašnja vlast u zimu prošle godine već jednom, i to krajnje traljavo, pokušala da upotrebi Agenciju u obračunu sa domaćim političkim protivnicima. U januaru 1999, Vojislav Šešelj i Milovan Bojić na sličan način kao i Matić pojavili su se pred domaćim i stranim novinarima trijumfalno mašući papirom koji je trebalo da posluži kao materijalni dokaz za njihove tvrdnje da je sve što je u ovoj zemlji protiv sadašnjeg režima, u stvari, u službi CIA. Mahali su bedno izrađenim falsifikatom, dokumentom skinutim sa Internet sajta jedne američke nevladine organizacije (Institut za mir), na koji su dosta nestručno prilepili oznaku CIA. U brzini su, valjda, smetnuli s uma da se sedište CIA ne nalazi u Vašingtonu, DC (District of Columbia), kako su napisali, već u susedstvu (u Lengliju, savezna država Virdžinija).
       Drugi razlog nije tako opipljiv, ali je isto tako nezgodan. Kako u dosadašnju režimsku predstavu o Đukanoviću kao o vašingtonskom poslušniku, dupeliscu i beskičmenjaku, čoveku mekom kao glina u rukama zapadnih naredbodavaca, udenuti nove podatke o njemu kao čoveku koga njegovi navodni nalogodavci ne mogu drugačije zastrašiti niti dovesti u red nego političkim atentatom na njegovog prvog saradnika? Milo Đukanović možda nije ni jedno ni drugo, ali svakako ne može biti istovremeno i jedno i drugo.
      
       Revnost
       Klimava unutrašnja logika Matićeve tvrdnje podseća, nažalost, na nemio detalj iz njegove ratne biografije. Reč je o ministru kome za vreme bombardovanja nije bilo dovoljno što Jugoslavija, prvi put otkako su počeli ratovi DžU secesije, dobija propagandni rat protiv NATO-a (prizorima nevinih žrtava i civilnog razaranja). U nastupu revnosti Goran Matić je sazvao konferenciju za novinare na kojoj je albanske izbeglice u Makedoniji i Albaniji proglasio statistima, folirantima koji za malu dnevnicu glumataju da su prognani iz svojih domova. U očima sveta bombardovanog slikama stradanja izbeglica, Jugosloveni su najednom delovali cinično.
       Takav autogol ne može da se ponovi. Niko nikad nije optužen za cinizam zbog toga što je nešto loše rekao o Agenciji. Ona je izvrsna meta, globalni dežurni krivac čiji se spisak nedela automatski uvećava kako istekne koji rok za deklasifikaciju poverljivih dokumenata u Sjedinjenim Državama.
       Red je već u početku reći da postoji predsednička "izvršna naredba" (Executive Order 12333) kojom je 1981.godine Agenciji izričito zabranjeno da se bavi onim za šta je optužuje Goran Matić: ubistvima stranih građana. Pre 19 godina, predsednik Džerald Ford izdao je naređenje da niko "koga je zaposlila američka vlada, ili deluje za račun američke vlade" odnosno sa njenim nalogom, "ne sme da vrši ubistva, niti da učestvuje u njihovom planiranju".
       Naredba je iznuđena žestokim reagovanjem američke javnosti pošto je obelodanjeno da je CIA bila direktno ili indirektno umešana u mnoštvo zločina počinjenih u latinoameričkim diktaturama koje su sprovodile politiku SAD. Svi američki predsednici posle Forda formalno su ostavljali na snazi ovu naredbu.
      
       Užička 15
       Taj akt, međutim, nema zakonsku snagu, a može u svako doba biti povučen samo jednim potezom predsedničkog pera. I kojekako se poštuje. Kada su 1986.godine, u znak odmazde zbog navodnog saučesništva Libije u antiameričkom terorizmu, Amerikanci bombardovali prebivalište predsednika Moamera Gadafija i pri tom mu ubili kćer koja je još bila beba, čak i u Vašingtonu su se čuli glasovi da to nije ništa drugo do "prikriveni pokušaj ubistva".
       Jugoslovenske vlasti uputile su slične optužbe na račun NATO-a kad je prošlog proleća bombardovana Užička 15, zvanična rezidencija predsednika Miloševića, no NATO je uzvratio ciničnom opaskom da im ubistvo predsednika Miloševića nije bilo ni na kraj pameti budući da to nije u skladu sa propisima, već su kuću gađali zbog toga što je bila "vojni cilj", mesto gde je jugoslovenska vojna vlast krila osetljive instalacije.
       Jugoslovenski predsednik nije bio u kući one noći kada je NATO gađao njegovu spavaću sobu, što svedoči da je bio u najmanju ruku zdravo skeptičan prema stvarnom dometu naredbe broj 12333. I posleratni razvoj događaja dao mu je za pravo: predsednik Klinton mu je uskoro ucenio glavu onako kako se to nekad radilo na Divljem zapadu, obećavajući pet miliona dolara nagrade onom ko omogući Miloševićevo izvođenje pred Haški sud.
       Javna je tajna da je CIA dobila naređenje od predsednika Bila Klintona da subverzivnim operacijama sistematski podriva i ruši režim Slobodana Miloševića i njega lično. Brus Berkovic, nekadašnji funkcioner CIA a sada zaposlen u Odboru Senata SAD za nadziranje obaveštajnih delatnosti, napisao je prošlog leta u "Vašington postu" da je u istoriji tajnih operacija to valjda najjavnija i najpublikovanija tajna operacija. Američki novinari su se privatno podsmevali: "Prvo smo bacili laserski navođene bombe ravno u njegovu spavaću sobu, a sad ga tajno rušimo!"
      
       Analitika
       Prema tome, to što je režim pribegao praktičnom lukavstvu pripisujući nerasvetljena ubistva CIA, još nikako ne znači da mu CIA ozbiljno ne radi o glavi. To nije uobrazilja rođena u ideološki uvek budnom vrhu JUL-a, iz kojeg nam dolazi Goran Matić. Kao što treba, na primer, sasvim ozbiljno uzeti optužbe vlasti da su strane obaveštajne službe organizovale kidnapovanje bosanskog Srbina optuženog za ratne zločine Dragana Nikolića Jenkija, i da su se u tu svrhu poslužile lokalnim kriminalcima.
       Godine 1947. nastala je CIA (iz OSS, Office of Strategic Services, američke obaveštajne službe stvorene tokom Drugog svetskog rata) sa zadatkom da prikuplja informacije koje su vezane za inostranstvo i za delovanje stranih obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi a iznutra se deli na analitičko i operativno krilo.
       Američki izvori NIN-a tvrde da u Vašingtonu važi procena da je CIA u operativnom smislu na našem terenu uvek bila - nula (nikad nije uspela da se infiltrira u vrh vlasti, ni Josipa Broza Tita niti Slobodana Miloševića), a da je u analitičkom smislu bila ispred ostatka američke administracije.
       U poslednjih deset godina, analitičko krilo zabeležilo je dve važne pobede na našem tlu. Još u oktobru 1990.godine, u dokumentu zvanom Procena nacionalne bezbednosti, CIA je upozorila predsednika SAD da će se SFRJ raspasti u roku od 18 meseci. Ovu vest ekskluzivno je u novembru te godine objavio "Njujork tajms" iz pera Dejvida Bajndera, koji za NIN kaže da je za procenu slučajno saznao od američkog ambasadora Vorena Zimermana, koji se sa njom nije slagao. (Tačno 18 meseci kasnije stvorena je "žabljačka" Jugoslavija, odnosno SRJ.) Procena nije bila rezultat rada operativaca na terenu, već isključivo analitičara u sedištu CIA u Lengliju.
      
       Igrač
       Tri godine kasnije, u Vašingtonu se iza kulisa digla velika prašina zbog još jedne analize CIA u kojoj je rečeno da je Slobodan Milošević alfa i omega ovdašnje politike, te da je jedino saradnjom sa njim moguće bilo šta sporazumno postići na ovom tlu. Klintonova administracija (Savet za nacionalnu bezbednost i Stejt department) vratila je ovu analizu na doradu, ali joj se vratila, u nešto blažoj, ispranoj formi, sa istom porukom: Slobodan Milošević nema alternative. Ta procena je u krajnjoj liniji dovela do formiranja Kontakt grupe, a zatim i Dejtonskog sporazuma. Ona je pokrenula proces koji se urušio u Rambujeu, a koji je na domaćem tlu proizveo tvrdo ukorenjenu iluziju da je Slobodan Milošević "američki čovek".
       Istorijski gledano, prva iskustva Agencije u podrivanju istočnoevropskih režima bila su upravo katastrofalna. Operacija Rolbek (Rollback) bila je idejno čedo Džordža Kenana, tvorca američke politike suzbijanja (containment) Rusije, koji je u jednom periodu posle rata bio američki ambasador u Beogradu. Zamišljeno je da agenti, nasumice pokupljeni po evropskim logorima za naciste i na brzinu preimenovani u "borce za slobodu" i "oslobodilačke pokrete", vrše diverzije i sabotaže po SSSR-u i u zemljama iza "gvozdene zavese" (ne i u Jugoslaviji). Većina ovih "boraca" pohvatana je i pogubljena (grupu koja je helikopterima spuštena u Albaniju odao je lično Kim Filbi, kao i mnoge druge). Vašington je u to vreme lagao i odbijao bilo kakvu odgovornost za ove ljude. Kenan je mnogo godina kasnije, svedočeći pred Kongresom SAD, rekao da mu je ova inicijativa bila "najveća greška u životu".
      
       Levica
       Daleko uspešnija CIA je bila na zapadnoevropskom tlu, gde je imala punu slobodu delovanja. Ona je 1948. dala deset miliona dolara italijanskoj desnici u času kad je izgledalo da bi komunisti u ovoj zemlji mogli doći na vlast. Najvažnija bitka koju je CIA ikad dobila bio je kulturni hladni rat. Ideja je zapravo bila prosta i istovremeno genijalna. Da bi se efikasno suprotstavila levičarskim idejama, CIA je odlučila da se infiltrira u levicu. Učinila je to briljantno. Finansirala je izlaženje nekoliko uglednih liberalnih časopisa širom Zapadne Evrope ("Enkaunter" u Engleskoj, "Der monat" u Nemačkoj, "Prev" u Francuskoj), kao i organizaciju pod nazivom Kongres za kulturne slobode, u kojima je pažljivo negovan antistaljinizam. Za "Enkaunter" su pisali istaknuti liberalni, antikomunistički nastrojeni intelektualci poput Andre Malroa, Rejmona Arona, Džordža Orvela, Rajnolda Nibura, Artura Kestlera, Bertranda Rasela, Andre Žida, Stivena Spendera, Milovana Đilasa, Roberta Louela, u uverenju da je reč o privatnom listu. Agencija je finansirala i Radio Slobodnu Evropu, konferencije i kongrese levih i liberalnih intelektualaca, pisaca, filozofa, a većina njih uistinu nije imala pojma da ih zapravo CIA plaća. Ideja je bila da se Zapad suprotstavi propagandi Kominterne i da se Amerika prikaže kao rasadnik umetničkih sloboda i intelektualne misli. Na primer, CIA je finansirala umetničke izložbe i muzičke festivale, kao i gostovanje Metropoliten opere i Bostonskog simfonijskog orkestra u Evropi. Istoričari ovog vremena veruju čak da je CIA najzaslužnija za svetsku promociju apstraktnog pravca u umetnosti.
      
       Varke
       Posle je, naravno, pukla bruka kad su krajem šezdesetih godina na svetlost dana izašli prsti CIA u svim ovim kulturno-umetničkim poslovima. Ona nije neposredno vršila nikakav uticaj na uređivačku politiku medija koje je finansirala, ali se, na primer, ispostavilo da je CIA sprečila Kongres za kulturne slobode da se izjasni protiv Makartijevog "lova na veštice" pedesetih godina u SAD.
       Zanimljivo je da i to na neki način ima veze sa Beogradom - CIA je veoma pažljivo zabeležila da je 5.oktobra 1947.godine u Beogradu održan prvi sastanak Kominforma, na kojem je Andrej Ždanov, kreator Staljinove kulturne politike, nazvao Trumanovu doktrinu i Maršalov plan "agresivnim varkama kojima je cilj da zadovolje težnju Amerike da zagospodari svetom" i na kojem je pozvao zapadnoevropske komuniste da brane Evropu od Amerike, odnosno nacionalnu čast svojih zemalja pred američkim planom da podjarmi Evropu.
       Ironija je naše sudbine da Beogradom, pola stoleća kasnije, odjekuju ovi isti tonovi. Samo više nije reč o Maršalovom planu, već o Paktu za stabilizaciju Balkana: umesto Trumanove doktrine, reč je o širenju NATO-a. Izolovan i pod blokadom, režim na drumsko-železničkom mostu u Novom Sadu poziva Evropu da se brani u Beogradu, odnosno da se tu suprotstavi američkoj hegemoniji. Kao da je vek protutnjao uzalud...
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ
      
      
      

CIA među Srbima Američka ratna kontraobaveštajna služba OSS (preteča CIA) uspostavila je prvi kontakt još sa jugoslovenskim partizanima. Izveštaj oficira Lina Feriša bio je predmet razgovora Frenklina Ruzvelta i Josifa Visarionoviča Staljina na Teheranskoj konferenciji. Feriš je predvideo da će Titova buduća državna tvorevina imati veliki uticaj na sve balkanske zemlje, a verovatno i na veći deo Evrope.        Prvi pisani trag o "ranim radovima" Agencije u Jugoslaviji može se naći u knjizi Frenklina Lindzija, "Svetionici u noći" (Beacons in the Night), objavljenoj 1993. godine. Autor tvrdi da je CIA već u decembru 1948.godine u splitskoj luci isporučila dva brodska tovara oružja Jugoslaviji. Međutim, Marko Nicović, koji važi za poznavaoca bezbednosnih prilika u Jugoslaviji, tvrdi da su odnosi između Agencije i jugoslovenske državne bezbednosti zaista počeli da napreduju tek posle Brionskog plenuma, 1966.godine, kad je smenjen Aleksandar Ranković i kad je Josip Broz na ključna mesta u ovom resoru postavio slovenačke i hrvatske kadrove. Nicović smatra da su te veze kasnije dobro došle zapadnim republikama kad su se otcepljivale od Jugoslavije. Obaveštajna saradnja CIA - SDB bila je, prema Nicoviću, vrlo dobra dok je Tito bio živ. Jugoslovenska služba je tada uživala veliki ugled u svetu jer je imala razgranate veze i uticaj među nesvrstanim zemljama, čiji su kadrovi obučavami na DžU institutima za bezbednost.        U Beogradu, inače, u krugovima koji važe za dobro obaveštene, kola glasina, koju je za potrebe ovog članka bilo nemoguće proveriti, da je u glavnom gradu Jugoslavije svojevremeno bilo "sedište CIA za Balkan", koje se posle preselilo u Sofiju. Takođe, da je u poslednjih šest godina u Beogradu jednom prilikom, u sastavu američke delegacije, boravio direktor američke Centralne obaveštajne agencije. To nije isključeno s obzirom na prirodu i intenzitet kontakata Slobodana Miloševića sa Amerikancima, ali ni jedan od izvora ne zna da kaže o kom je direktoru reč. Ako je informacija tačna, to je morao biti Džems Vulzi, prethodnik sadašnjeg direktora Džordža Teneta, koji je na ovu funkciju došao u drugoj polovini 1997. godine.        Jedan sagovornik iz Vašingtona NIN-u je ispričao sledeću anegdotu: negde uoči bombardovanja Jugoslavije, Džordž Tenet radno je doručkovao sa grupom eksperata iz naših krajeva, među kojima je bio i Elez Biberaj, novinar albanskog servisa Glasa Amerike. Tenet je u jednom trenutku rekao: "Ja razumem te probleme, i ja sam rođen sa pogrešne strane granice." Ispostavilo se da je Tenet poreklom Grk iz Albanije.

      
      

CIA među novinarima Postoji izričita zakonska zabrana da CIA prikuplja strane obaveštajne podatatke o domaćim aktivnostima američkih građana, mada sme da ih špijunira dok žive van SAD, kao i kad postoji osnovana sumnja da se bave špijunskom delatnošću u korist stranih sila. Dugogodišnji posleratni dopisnik "Njujork tajmsa" iz Jugoslavije Dejvid Bajnder iskoristio je 1974. godine priliku koju mu je dao Zakon o pravu na informacije (FOIA, Freedom of Information Act) da zatraži od Centralne obaveštajne agencije na uvid svoj dosije. Napisao je zahtev i čekao. Isplatilo se.        - Moj dosije imao je 80 strana. Bio sam izuzetno neprijatno iznenađen kad sam ga pročitao, u stvari ogorčen. Otkrio sam da je Agencija bila izuzetno zainteresovana za mene u periodu kad sam posle Drugog svetskog rata izveštavao iz Istočne Evrope. Bio sam stacioniran u Berlinu, a zatim u Beogradu, ali sam u tom periodu putovao i izveštavao i iz Poljske, Čehoslovačke, Mađarske, Rumunije i Bugarske. Pre svega su hteli da znaju da li me je "druga strana" vrbovala da za nju obavljam obaveštajne zadatke. Ovo ih je toliko brinulo da su svakog meseca vršili novu kontrolu, što sam sve našao u dosijeu. Najviše me je zaprepastilo otkriće da je, pola godine posle mog dolaska u Beograd (stigao sam u maju 1963. godine), CIA imala u planu da me regrutuje za jednu "podzemnu operaciju". Bila je to ideja jednog od direktora, ali je odbačena. Dosije je bio pun "crnih rupa", mesta koja su bila zatamnjena, jer je CIA i dalje krila imena ljudi koji su o meni dostavljali informacije.        Kasnije, kad je pao Berlinski zid, imao sam priliku da vidim i svoj dosije u analima Štazi, istočnonemačke obaveštajne agencije. Bio je upadljivo sličan onom iz CIA, gotovo identičan. I njih je interesovalo samo jedno: da li sam vrbovan da radim za CIA, bavim li se obaveštajnom delatnošću. I njihov dosije je imao mnoštvo zatamnjenih mesta.        Ovo isto CIA je verovatno radila i drugim dopisnicima. Tih godina smo saznali da je CIA angažovala i upotrebljavala, sa ili bez njihovog znanja, na desetine novinara. Zakonodavni akt koji je to zabranjivao usvojen je 1976: odnosio se ne samo na novinare već, primera radi, i na sveštenike.        Zakon koji Bajnder spominje došao je kao posledica velikog skandala iz 1975. godine, kada je obelodanjeno da je CIA nezakonito nadzirala oko 300 000 ljudi i grupa, da se infiltrirala u crnačke i antiratne organizacije i najrazličitije političke pokrete.

      
      

CIA Najveće gluposti U julu 1991.godine, CIA je izvestila predsednika SAD da se "Sovjetski Savez nalazi usred revolucije koja će verovatno pomesti Komunističku partiju sa vlasti i preobraziti zemlju u roku od pet godina od ove procene". Već narednog meseca, u avgustu iste godine, Sovjetskog Saveza više nije bilo, a Komunističku partiju niko više ništa nije pitao. Agencija je dobila hladni rat, ali je izgubila obraz. Ni neosporne zasluge u višedecenijskom podrivanju komunizma u Evropi nisu izbrisale utisak da je CIA tada doživela pravi analitički brodolom.        Na sličan način je javno obrukana kada je u maju 1998. godine uhvaćena na spavanju - uprkos svim tehnološkim preimućstvima kojima raspolaže, bila je zatečena kao i svi drugi kada je Pakistan izvršio probu atomske bombe.        Američka kontrašpijunaža decenijama se rugala Britancima i hvalisala time što nije imala mangupa u svojim redovima. Onda su se, u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, pojavili Oldrič Ejms i Harold Nikolson, agenti CIA koji su Rusima prodavali tajne. Za razliku od Britanca Kima Filbija, koji je za Ruse radio iz ideala, Ejms i Nikolson prodali su se KGB-u za novac. Agencija se obrukala jer je ispala slepa. I Ejms i Nikolson živeli su daleko iznad svojih plata, ali to njihove kolege iz CIA i pretpostavljeni nisu na vreme primetili.        Inače, CIA bi volela da mislimo da je bombardovanje kineske ambasade u Beogradu prošlog maja njena najveća greška, ali Peking i Beograd (čak i pojedini britanski parlamentarci, kako ovih dana saznajemo) ne veruju da je bila posredi greška, već misle da je ambasada namerno gađana, a američka administracija svalila je krivicu na Agenciju kao dežurnog krivca, čak i pred vlastitim saveznicima.