Pitanje: ako ovo rade Srbima, šta li su tek radili Albancima, biće više nego dovoljno opravdanje za guranje pod tepih zločina OVK-a i NATO-a i, u najmanju ruku, status ljuo na Kosovu

      Čuo aga da njegovi seljaci imaju pse koji govore. Pozove jednog i upita ga:
       - Možeš li naučiti mog psa da govori?
       - Čestiti aga, tako mi svega, ne mogu.
       Aga naredi da bude smaknut. Pozove drugoga, priča se ponovi. Pozove trećega, opet isto. Došao red na Nasradina.
       - Možeš li naučiti mog psa da govori?
       - Mogu, čestiti ago, ali imam jedan uslov: trebaće mi pet godina.
       - Dobro, evo ti pas - obradova se aga. Saleteli seljaci Nasradina: kako ćeš psa naučiti da govori?
       - Neću ga naučiti, ali za pet godina može se sultan naljutiti na agu, a može i krepati pas.
       Nasradinovu logiku sledio je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija produživši automatski Rezoluciju 1244 ovog vikenda. Učinjeno je to bez ikakvog ozbiljnog napora da se koliko-toliko preciznije osmisli i precizira ova, po ambicijama da organizuje ne samo održavanje mira već i celokupnu upravu, jedinstvena misija u istoriji UN. Nije se čak pristupilo ni konsultacijama o novom specijalnom izaslaniku na mestu šefa UNMIK umesto Bernara Kušnera, koji taj posao očigledno ne samo ne obavlja dobro, već ne poseduje ni elementarnu diplomatsku odmerenost u komuniciranju sa svojim kolegama.
       Pojedinačni nagoveštaji nekakvih novih planova, ideje o mini-Dejtonu koji bi se ticao Kosova, ili možda mega-Dejtonu koji bi povezao pitanje Bosne i Kosova, čitave bivše Jugoslavije i Albanije, zvuče više kao daleka, maglovita budućnost, a navodni američki plan zaštite Srba na Kosovu kao umirenje savesti.
       Nedostatak spremnosti za ozbiljnije bavljenje primedbama izrečenim ne samo od strane Rusije, Kine i predstavnika Srba sa Kosova, već i u izveštaju samog generalnog sekretara UN Kofija Anana, a posebno misije OEBS-a, iz srpske perspektive deluje nepravedno ali je zapravo logičan. Učvršćenje nove vlasti u Čečeniji i obnova saradnje Rusije sa NATO-om, susret na vrhu dve Koreje, američki izbori i sistemi odbrane, u prvom su planu velike trojke SAD-Rusija-Kina. Kupovanje vremena do neke nove podele karata u kojoj će se Kosovo ponovo naći u središtu pažnje, sa stanovišta kreatora svetske politike sasvim je legitimno, a za glavne izvođače radova - SAD i NATO, u trenutku godišnjice "uspešno obavljene humanitarne intervencije" bombama, veoma poželjno.
       Suprotno zdravom razumu, rat koji je sada godinu dana iza nas, kao svoju pobedu proslavile su sve tri strane: NATO, kosovski Albanci, i Miloševićev režim. Elementarna logika govori da se teško može govoriti o blistavoj pobedi najvećeg vojnog saveza ako je potrošeno deset puta više vremena nego što je planirano, o oslobođenju kosovskih Albanaca, kada se još nalaze pod protektoratom, a naročito o odbrani suvereniteta i integriteta Srbije i Savezne Republike Jugoslavije kada je 11 000 kvadratnih kilometara pod stranom kontrolom, uključujući i granice zemlje. Pobeda sve tri strane je, međutim, nesumnjiva ako se sledi logika politike u njenom najpragmatičnijem postulatu: ostati na vlasti. Godinu dana kasnije grobovi "krase" i Srbiju i Kosovo, i po holovima palate UN više se na svoju sudbinu ne žale Albanci nego Srbi, "humanitarne pobude" NATO-a dovode se u pitanje kao i demokratski kapaciteti Albanaca, Kosovo je preplavljeno kriminalom, Srbija siromašnija nego ikada. Ali, NATO je opstao, predsednici zemalja koje su sprovodile intervenciju i dalje su na svojim mestima, Hašim Tači ima konstruisani legitimitet civilnog lidera i neuporedivo veći prostor za delovanje, a Miloševićeva vlast je takoreći neograničena na teritoriji koju kontroliše.
      
       Pošto je reč, dakle, samo i jedino o opstanku na vlasti, groteskno zvuče ode o slobodarstvu, patriotizmu i toleranciji kojim nas ovih dana zapljuskuju predstavnici režima od nabeđenih književnica do generala. U zemlji u kojoj se zbog deljenja letaka prebijaju aktivisti legalnih stranaka koje podržava bar četvrtina populacije, otvaraju kriminalni dosijei tinejdžerima koji nose određenu vrstu majica, sudovi zasnivaju odluke na "opštepoznatim činjenicama koje je nepotrebno dokazivati", finansijski upropašćavaju nezavisni mediji, nevladine organizacije doživljavaju kao smrtni neprijatelji, a svaka kritika vlasti namerava proglasiti terorističkim aktom, govoriti o Srbiji kao državi "svih njenih građana", slobodi koja je "za nas tolerantno društvo i država", jer kako merimo svoju slobodu, "tako ćemo uvek meriti i stvarnu slobodu drugih", "nikada svoju slobodu nismo gradili oduzimajući je drugima" ... krajnje je licemerno.
       I ne samo to. Pitanje: ako ovo rade Srbima, šta li su tek radili Albancima, biće više nego dovoljno opravdanje za guranje pod tepih zločina OVK-a i NATO-a i, u najmanju ruku, status ljuo na Kosovu. A Srbija nije Nasradin iz one priče, pet ili petnaest godina nije vreme koje radi za nas.