("Izborna groznica u SANU", NIN br. 2579)

      Postoji više svetinja koje se ne bi smele, niti bi ih trebalo kompromitovati prljavim utilitarizmom. Jedna od njih je i ona prava, velika, veličanstvena Nauka. Takve su i Istinsko rodoljublje, Umetnost, Moral...
       Nažalost, mi smo izgleda narod sklon upravo detronizaciji ovakvih božanstava. Svakodnevno nam, na primer, "patriote" vuku po budžacima dnevnopolitičkih potreba i Domovinu, a i ono pravo rodoljublje, za koje je decentni Milan Rakić znao da kaže: "Takvo osećanje jednostavno mora da se ima, ali nije poželjno stalno ga isticati, a ne dokazivati!" Umetnost je poodavno postala prćija koterija i klanova, a činjenica da se za jednu deceniju u Udruženju književnika Srbije od 500 u međuvremenu steklo preko 2 000 članova, više kompromituje nego što afirmiše ovo udruženje.
       Pišete o "gužvi" i rabotama oko sticanja časti "besmrtnika" članstvom u Srpskoj akademiji nauka. U igri su predlozi koji, najblaže rečeno, zbunjuju, bar nas znalce. Ali, sa stanovišta naše kolektivne psihologije, oni su, takođe, indikator za mnoge (bes)karakterne crte Srbije i nas Srba danas: da smo neosnovano prepotentni, lični, skloni automitomaniji, lako potkupljivi i, što je još najtužnije, krajnje nekritični. To je, pored ostalog, uslovilo i jedno, gotovo masovno potcenjivanje drugih naroda, čak i onih koji, poput SAD, daju već decenijama velikane u nauci i pronalazaštvu...
       Da ne bih, kako se kaže, "širio temu", osvrnuću se kao sociolog na samo neke predloge "genijalnih Srba" kojima se namenjuje oreol besmrtnika. Prvo - ko je dr Petar Volk, koga, eto, istoričari iz SANU uopšte i "ne poznaju"? Zar čovek koji je za istoriju srpskog teatra i, posebno filma, uradio više nego čitavi timovi naučnika za "istoričare" koji svoju nauku drže kao "kraljicu drugih nauka" i koji bi, uostalom, morali da proučavaju ne samo političku, nego i kulturnu istoriju Srbije, nisu pratili delo ovog vrednog, u oba smisla te reči, naučnika? Aferim!
       Odnos prema pedagoškoj nauci u SANU je, manje-više, uvek bio ignorantski. U SANU, recimo, nije bilo mesta za istinske velikane kao što su prof. Mladenović, B. Stevanović, a među savremenicima N. Potkonjaku, J. Đorđeviću, V. Nedoviću, evropski poznatom dečjem psihologu I. Iviću i sl. Otkuda sada da jedan, takoreći do juče u nauci bar anonimni Mladen Vilotijević, koji je, istina, za poslednjih nekoliko godina objavio više stručnih knjiga (didaktike, pedagogije), "glatko" prođe kao kandidat za SANU?
      
       SINIŠA TOŠKOVIĆ,
       dipl. pedagog, sociolog,
       Beograd