Fanovi fudbala dočekali su svojih pet minuta. Iz večeri u veče ili se oduševljavaju ili nerviraju, ravnodušnih tu nema niti može biti. Pogotovo, pogotovo kada igraju naši... To su i trenuci kad svi gledaju televiziju. Jer, vesti su načisto izašle iz mode. Toliki optimizam nemoguće je podneti.
       Time je, međutim, ugrožen glavni smisao famoznog Pinka, zaduženog isključivo za širenje vedrog raspoloželja. Sada svi programi rade u korist opšte sreće, po principu da ko nema nadu - nema ništa. Čak i ogoljena pljuvačka sa radikalskih talasa ima sličnu svrhu ali iz drugačijeg ugla. Kritički ubojito ti talasi javljaju ko je ko i šta je šta u ovoj zemlji i na odvratnom Zapadu, neumorno to čine svakog božjeg dana, pošto se samo potpunim suočavanjem s problemima oni uspešno prevazilaze. I, eto, opet hepienda. Sve u svemu, nema većeg talasanja, nema napetosti, nema neizvesnosti, naročito nje nema. Konačno smo odahnuli i lepo se primirili, gladni i žedni doduše, ali šta je to, sitnica jedna, prema isijavanju (onolike) radosti kojom nas stalno gađaju direktno u glavu. Ne samo što smo pobedili već smo se i iz pepela digli.
       Zato ja gledam samo Pink. Kad je laž već potpuna, onda daj da makar malo uživam u njoj. U, recimo, veselom "Sitiju", emisijici s Marsa. Taj modni ritam mi odlično padne pred spavanje a na otupelu dušu. Saznam, tako, da su se upravo vratili iz Hongkonga i super se proveli. Dokazuju nam to s nekog bazena na stotom spratu, pijuckajući viski on the rocks. Ili iz Meksika gde im je, zamislite, opet bilo fantastično. Pa, iz Pariza ili Milana, onako više anpasan, već uhodano, ali ipak krajnje uzbudljivo. Kao, moglo je i da ne bude. Ovde, pak, u ovoj kasabi, svejedno pronalaze raj. Skoknu do "Hajata" i završe posao. I to je Beograd, nije da nije. Ako se, pri tom, bajno nalupetaju, uopšte nije važno: "Siti" je tu da puni oči. Dirljiva je i ushićenost onih kojima se pruža prilika da učestvuju u toj bajci, inače strogo kontrolisanoj i izrazito privatizovanoj. Ti znaju da su uspeli u životu izabravši naprosto levu stranu ulice. Biti praktičan, to je sve.
       Džaba se zaneseni Molder, tik pre "Sitija", ubija da otkrije sve zemaljske i kosmičke laži. Izmiču mu i izmiču, u boljem slučaju im je na dohvatu zato što ludački veruje da je "istina tamo negde". Molder i Skali su moja stvarnost. Oni su junaci mojih dana. Oni su njall paper na mom kompjuteru, leže u snegovima Kanade koja glumi Minesotu i zaplašeno gledaju u nebo, slatki kao šećer. Bez njih bi mi život bio prazan ko zvečka. Da ne pominjem genija koji je smislio "Dosije Iks". Svake noći kažem jedno te isto: Obožavam Krisa Kartera. Ima li ičega što taj čovek ne zna? Cela stvar je, uz to, upakovana tako savršeno (mašti se pušta na volju u beskraj, a improvizaciji ni da mrdne, pri tom je kraj svake epizode neočekivan a, često, i romantičan), te je i Holivud bogami malo dete za tu seriju planetarne popularnosti. Svašta nešto se u njoj može čuti. Recimo da se "sve događa s razlogom". Čitav "Dosije Iks" kreće se duhovito i, dakako, zaverenički upravo po toj tankoj liniji. Zamajava, u stvari, na zgodan, pametan i uverljiv način. Ostalo što televizija danas nudi takođe je veliko zamajavanje, takođe je naučna fantastika. Samo bez iole mašte, bez iole napora da deluje ubedljivo. Zašto bi se i trudili kad su nam strah uterali dotle da sve gutamo bez roptanja i, jasno, bez zapitanosti o tamo nekim istinama koje su, možda, negde. One su u vestima i - tačka. Kome je do provoda, bar mu se sada može. Tu je fudbal, ali samo kao dokaz o sreći koja kratko traje... Ide vrelo leto, gde ćemo i u šta tada bežati?