Dok je puštala folk muziku TV Nemanja nikom nije smetala. Zatvorena je kada se otvorila za političare

      Udruženje vlasnika privatnih radio i TV stanica "Spektar" osnovano je pre tri godine (februara 1997) sa ciljem da privatne stanice dobiju pravo građanstva i budu priznate kao deo sistema javnog informisanja. Udruženju je prišlo 56 vlasnika, od kojih neki imaju i radio i TV stanicu, tako da je uključeno oko 70 radio i TV stanica.
       Prema rečima Slobodana Đorića, generalnog sekretara, položaj privatnih stanica, uprkos tome što ih ima mnogo, iz godine u godinu se pogoršava.
       - U Srbiji ima više od 500 radio i TV stanica od kojih je oko 70 odsto privatno. Međutim, taj broj nikako ne predstavlja neku medijsku silu, upravo obrnuto - privatne stanice stavljene su u minsko polje. Svaki njihov potez u otvaranju informativnog programa znači izlaganje raznim oblicima represije. Najnoviji primer je TV Nemanja iz Ćuprije, koja je godinama bila benigna stanica, sa svojim zabavnim, filmskim i folk programom. Kad su se odlučili da otvore studio za političke stranke, zatvoreni su sa obrazloženjem da nemaju dozvolu.
      
       Koliko stanica u Srbiji trenutno ima dozvolu za rad?
       - Možda oko pet odsto, preostalih 95 odsto u ovom trenutku nema dozvolu. Na Oglasu koji je Ministarstvo za Telekomunikacije raspisalo 1998. godine, 235 stanica uopšte nije priznato i uglavnom im nije ni stigao odgovor na podnetu dokumentaciju, čime faktički konkurs još nije završen. One koje su priznate, njih 235, zaključile su ugovor sa Ministarstvom, za radio stanice na godinu dana, a za TV na dve, ali ugovori nisu produženi, niti ih iko o tome obaveštava, tako da su sada i one ilegalne. Cinično je da ministar za telekomunikacije izjavljuje da stanica neće biti zatvorena ako ima dozvolu a istovremeno on sam nijedan problem nije rešio. Bavi se politikom, a ne problemima radio-difuzije.
      
       Koja je onda svrha konkursa za frekvencije Ministarstva za telekomunikacije?
       - Oglas je trebalo da uvede red u etar, koji je ličio na divlje naselje, ali je u stvari poslužio režimu da stekne nadmoć, da svoje beogradske stanice proširi na područje cele Srbije, da uvede nove svoje stanice i u isto vreme da stvori sistem koji sadrži razne instrumente za ucenu onih koji nisu pod njegovom kontrolom. U Beogradu danas ima 16 TV stanica koje su ili vlasništvo članova SPS-a i JUL-a ili pod njihovom kontrolom, drugih nema, a u malim mestima se otvaraju stanice koje treba da povećaju cifru kojom režim maše govoreći o slobodi medija. Selo Veliki Popovići kod Jagodine ima tri radio i dve TV stanice...
      
       Da li to znači da vaši članovi uglavnom imaju problema zato što su opoziciono nastrojeni?
       - Naše udruženje je esnafsko i imamo članove različitih političkih opcija, pa i članova vladajuće stranke. Oni su uglavnom pritisnuti da podrede posao partiji, a to je suprotno suštini našeg posla. Suština privatnog preduzetništva je da se imaju slobodne ruke.
       Položaj privatnih stanica je teži od položaja javnih preduzeća, jer oni imaju zaštitu lokalnih skupština i izdržavaju se najvećim delom iz budžeta, ne mogu da završe pod stečajem, a kazne im najčešće plaća opština... Nas, s jedne strane, pritiska vlast a, s druge, nemamo razumevanje ni opozicije: koja je zainteresovana samo za svoje stanice, koje drži kao javna preduzeća u unutrašnjosti, što im se lako može osvetiti kada dođu izbori...
      
       Koliko privatnih stanica ima informativni program?
       - Oko 10 odsto ima kakav takav informativni program, ostali beže u film, folk, satelitske programe... Pitanje je da li je taj izbor napravljen po slobodnoj volji vlasnika ili je uslovljen strahom da režim ne primeni neki od svojih metoda. Rekao bih da strah uređuje program.
       Kada su osnivane, stanice su počele s namerom da budu komercijalne, ali mnogi su hteli da imaju sopstvenu produkciju i informativni program. Režim je uveo naknadu za korišćenje frekvencije tako da je opteretio urbane stanice, jer postoji klauzula po kojoj se visina naknade određuje prema broju stanovnika koje predajnik pokriva. Tako u Nišu ima osam stanica i svaka plaća kao da je sluša
       250 000 ljudi a one, u stvari, dele tržište. U Gadžinom Hanu postoji samo jedna stanica sa minornom naknadom.
       Nemamo informacije da li stanice bliske vlasti plaćaju nadoknadu, jer beogradske stanice koje se šire po Srbiji trebalo bi da plaćaju milionske naknade. Ako se za 250 000 stanovnika plaća 30 000 mesečno, onda možete misliti koliko je za celu Srbiju.
      
       Kako opstaju one stanice koje ipak imaju informativni program?
       - I dalje rade, očekuju da se nešto desi, ali radikalno smanjuju program, sve više je piraterije, otpuštanja zaposlenih... Vlasnik jedne stanice mi je skoro pričao da od stanice vredne milion maraka, za svoju porodicu zarađuje 600 maraka mesečno. Pitanje je da li će da je proda u bescenje, jer nema dozvolu, ili će da pređe na satelite i ostale jeftine programe. Kaže mi 'Kako da napravim videoteku od televizije i da izađem na ulicu gde su me ljudi do juče pozdravljali zbog mog programa?'
       Opasnija od otvorene represije je pritajena represija - ekonomsko iscrpljivanje stanica, naročito onih koje su otvorene za razne političke opcije. Režim zabranjuje velikim društvenim firmama da se reklamiraju preko ovih stanica, a privatnim firmama koje se reklamiraju šalju finansijsku policiju... Tako su stanice primorane da redukuju program zbog pritisaka i sve manjih prihoda, a to znači da se odriču sopstvenog programa, jer je najskuplji...
      
       IVANA JANKOVIĆ