|
MILO GLIGORIJEVIĆ: JOVAN DUČIĆ ILI OSVAJANjE SREĆE
Maja 1894. kotarski predstojnik u Bijeljini naređuje premetačinu u stanu Srbina Jovana Dučića, mladog učitelja u osnovnoj školi. Policajci austrougarske države, koji su došli da izvrše naredbu, nalaze dve subverzivne pesme i protiv učitelja počinje opsežna istraga.
Učitelj, sin trgovca Andrije Dučića, priznaje da je pesma Otadžbini njegova. Istražitelji čitaju:
Ne trza te užas b'jede, nit' te trza užas rana,
Mirno spavaš mila majko, teškim sankom uspavana,
Ispod mračnog neba tvoga, svaku svetlost što ti krati,
Tiho grede vjek za vjekom i gube se u nevrati.
Ne vidiš ih kroza tamu te sudbine tvoje crne,
Ti ne dižeš glavu svoju - nju pritiska teško trnje.
A nad palim žićem tvojim lepršaju s' sjenke hude,
Po slobodnom tvome duhu uspavanke pjesme gude.
I na svetoj ruševini božanskoga tvoga trona,
Slavu slavi i likuje čedo pakla, sin demona...
Čime je uspavana otadžbina, kakav je to užas bede nju zadesio, ko joj je uskratio svetlost, zašto je njena sudbina crna i kako se zove čedo pakla koje likuje na njenoj ruševini?
Pitanja su mnogobrojna, a visoki i naočiti pesnik-učitelj, po sopstvenoj tvrdnji rođen 5. februara 1874. u Trebinju, brani se neuverljivo. Kad peva o otadžbini, kaže, misli na Staru Srbiju, postojbinu Srba.
Istražitelji čitaju pesmu Oj Bosno, koju je, kako stoji u zvaničnom aktu, tačno prepisao Gaup kancelist, službenik Kotarskog ureda.
Otrovne zmije, akrepi kivni
Iz srca tvoga sisaju krv,
Nad tobom gore obleće letom
Ta crna avet, ta grozna strv...
Životu tvome; uzdanju preti,
Oj Bosno, Bosno, patniče sveti!
Ali ne kloni junačka majko,
Ne gubi vjeru, ne gubi nad,
Spomenom svoje prošlosti slavne
Goni sa duše sumor i jad!
Neka te nade, uzdanja krepe
Za bolja doba i dnevi l'jepe!!
Nema hapšenja, ima proterivanja
Čitaju istražitelji kako pesnik-učitelj prorokuje da će se pokidati okovi; da će sinovi mučeničke Bosne umeti da vrate slavu i sjaj velike prošlosti. Pesnik-učitelj se brani, opet neuverljivo. Pesma, navodno, nije njegova - dobio ju je od izvesnog Nikole Mirosavljevića koji više nije među živima. Istražitelji, međutim, vide da je obe pesme pisala ista ruka i da su obe potpisane njegovim imenom. Predstoji mu hapšenje, ali spasava ga poštovanje prava i zakona u Austro-Ugarskoj.
Piše kotarski predstojnik Okružnoj oblasti u Tuzli: možda na sudu neće biti dokazano da je prva inkriminisana pesma (Otadžbini) igde štampana. I možda se ne može nepobitno utvrditi, na sudu, da je drugu inkriminisanu pesmu (Oj Bosno) odista napisao učitelj Jovan Dučić. Smatra da treba odustati od hapšenja, jer Dučić je odličan pedagog, a već poznat - iako mlad - kao nacionalni pesnik, veoma omiljen među Srbima. Nudio je Dučiću, veli, da se sam zahvali na učiteljskom poslu i ode, ali odbio je, neće da ide iz svoje škole, ne veruje, ako ode, da će ikada dobiti zaposlenje u prosveti.
Ali, ako nema hapšenja ima proterivanja. Kotarski predstojnik predlaže da se Jovan Dučić, autor spornih pesama, opasan po javni red i mir, protera iz Bijeljine, da mu se nadalje zabrani bavljenje učiteljskim poslom.
Predloge je razmotrila Zemaljska vlada u Sarajevu i 10. jula 1894. donela rešenje broj 1872 C.I.A, potpisano imenom činovnika Berksa:
Jovanu Dučiću, učitelju iz Bijeljine, zabranjuje se obavljanje učiteljske dužnosti u svim srpskim školama u Bosni i Hercegovini.
Naređuje se Okružnoj oblasti u Tuzli da vodi evidenciju o tom građaninu i da Zemaljsku vladu izveštava o njegovom kretanju.
Nova istraga
Dučić ipak dobija zaposlenje u Žitomisliću, ali i tamo, u školi pravoslavnog manastira, prati ga sumnjičavo oko vlasti: saslušavan 25. januara 1895. u Seoskom kotarskom uredu u Mostaru, upitan je "kako slijedi": zbog čega je nedavno išao u Bijeljinu, kakvu je svrhu imalo to putovanje?
- Nikakvu drugu - odgovorio je - osim što sam ja, kroz vrijeme mog službovanja u Bijeljini, upoznao se sa djevojkom, sa kojom sam se ja već prije šest mjeseci zaručio i koju sam ja želio viditi.
Tako ostaje zabeleženo u zapisniku (br. 456 C.I.A), a pesnik je valjda tako nekako i rekao.
Zašto je u Bijeljini prikupljao priloge za srpsku pravoslavnu školu iako "dotične srećke nijesu dobile vladino potvrđenje"?
- Srpska pravoslavna opština u Bijeljini - odgovara on - već više godina kupi priloge za zidanje škole i to po cijeloj Bosni i Hercegovini, sredstvom ovih srećaka. Ja doduše nijesam znao da te srećke nisu dobile potvrđenje visoke vlade.
Dučić izjavljuje da misli kako je opština morala zatražiti to "potvrđenje".
Detaljno saopštava koliko je srećaka dobio da proda, koliko ih je zaista prodao, kome je novac predao.
Sada dolazi mučniji deo saslušanja: Odakle mu zabranjena knjiga Budilnik niškog profesora Jovana Popovića? On govori da ništa nije znao o zabrani, a svojim đacima poneo je tu knjigu i neke druge knjige. Sve ih je pregledala policija u Sarajevu. Sve osim nje policija je odobrila, nju je zaplenila.
Uverava Dučić svoje islednike da je njegov rad u Žitomisliću pod kontrolom arhimandrita, kotarskog predstojnika, a najzad i školskog nadzornika. Nema opasnosti po državu i poredak od njegovog rada, tamo u manastirskoj školi! I zato što te opasnosti nema, moli vladu da mu vrati već uskraćeno poverenje. Nije ga vratila i zato Jovana Dučića ubrzo nalazimo u književnim i diplomatskim poslovima koji će ga pretvoriti u obrazac uspeha.
Sve do pred kraj svog srećnog života, do sumornog svršetka u Geriju, u američkoj državi Indijana, on važi za čoveka pred kojim je sudbina otvorila sva vrata. Misleći na Dučićeve donžuanske sklonosti, i tvrdnju da je ovaj Hercegovac bio ljubavna mašina, neki cinik će reći da su se pred njim najčešće otvarala vrata lepih žena. To neće biti istina, to jest neće biti cela istina. Bio je elokventan i gospodstven, akribist i poliglota, sugestivan na latinski način i zato nije bio osvajač samo na polju ljubavi. Osvojio je, očarao i mnoge evropske zvaničnike, ljude od uticaja i važnosti, pretvorio ih u prijatelje Srba i Srbije.
Bez patetike, bez kuknjave
Od 1896. do 1899. Dučić je u redakciji Zore, mostarskog lista za zabavu, pouku i književnost koji su pokrenuli Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović. Ovoga drugoga on početkom 1898. i nasleđuje na uredničkome mestu da bi vodio list do početka 1900, kad odgovornost predaje prijatelju Atanasiju Šoli i odlazi u Ženevu, odlazi na studije.
Zora, Dučićeva Zora, bejaše list otvoren za pisce sviju vjeroispovedanja. Ona je od Mostara napravila jedan od najživljih srpskih književnih centara. Negovala je kritički duh, podupirala patriotska osećanja, iskazivala mnogo uzdanja u budućnost.
Srpski pisci osjećaju se slavni ako njihova djela ne propanu i ako se pred književnim srpskim Areopagom čuje uz njihovo ime riječ književnik ili pjesnik. Time je sva njihova ambicija zadovoljena. Srpska Književnost zadovoljena je tako isto s malim; veličine ne mjeri aršinom koji vlada u literaturi općoj; ona je za sebe sad jedna republika ograničena na sebi i u svom očekivanju.
Tako piše Dučić u trećem broju četvrtoga godišta Zore, ali ne zaostaje u ovom otrežnjujućem zaključku. Tvrdi da je nastupajući vek - vek nade i zato srpskoj književnosti, a ona je nedoraslo djetence naroda našeg, treba dati pravilan razvitak, postaviti tačne granice njenih detinjskih prohteva, obeležiti put napredovanja... To je, veli, najsvetiji poziv našeg patriotizma.
Kako ne bi izgledalo da je njegov uvodnik ponavljanje jeremijada nad srpskom kritikom, nad importom zaraznih stranih djela, nad stvaranjem prečaga i kočnica književnog razvoja, mladi urednik Zore hita da saopšti: nije mu cilj da ređa nedaće nego da ponudi izlaz. A izlaz ne može videti onaj ko ne zna da u srpskoj literaturi ima premalo patriotizma. Književnost nije imala svoju vojsku, svoje zakone, i njeni građani su živeli u slobodi ličnog ubeđenja. Ta bezobalna sloboda je zloupotrebljena, jer su se knjige i pisci uzdizali i padali prema samovolji presuđivača. Antikritika nije poznata, a onaj ko bi se našao za takvom barikadom smatran bi odmah za pobeđenog. Izlaz i spasenje su u stvaranju jednoga kluba ili komiteta, u najvećoj srpskoj književnoj metropoli, koji bi se založio za sve što bi Književnosti srpskoj moglo da koristi i stao nasuprot svemu što bi joj moglo da škodi.
Uveren je Dučić da bi taj klub ili komitet mogao biti kontrola svega što se u inostranstvu piše o Srbima. A piše se, kaže, dosta i svašta:
Često nam je u tuđini selo kapu krojilo, a mi ne dadosmo od sebe ni glasa. Dosta je Renera i Normana, koji nam pred Evropom negirahu ono što nam je najsvetije, koji nam kompromitovahu istorijska prava i predavahu podsmijehu naše zavjetne misli, a mi to jedva ako samo registrirasmo.
Obdaren, bogat, slavan i lep
Jedan od istraživača i opisivača Dučićevog života, univerzitetski profesor Pero Slijepčević, primećuje da se Dučić prilježno bavi i pitanjem izdavačke urednosti. Gete je govorio da više voli nepravdu nego nered, a Srbi više vole nepravdu nego red. Otuda toliko loše spoljašnosti knjiga, raznolikosti u formatu, štamparskih grešaka, neurednosti u izlaženju publikacija. Dučić, koji će kasnije napisati da je Mostar tada bio malen za jednu ambiciju koja nije imala granica, po Slijepčevićevom mišljenju, i te mane želi da otkloni. Ambicija, međutim, nije ostvarena. Dučić odlazi u Ženevu odakle će se često upućivati u Pariz. U njegovom džepu su pare dvojice prijatelja iz redakcije, njihov dobrovoljni prilog za njegovo usavršavanje. Kasnije, njemu će stići stipendija srpske vlade.
Bez čuđenja treba primetiti da je talentovani pesnik i agilni nacionalni radnik, Jovan Dučić, bio dobar student. Posle dvanaest semestara na ženevskom Filozofsko-sociološkom fakultetu on stiče "lisans" društvenih nauka. Položio je sve ispite iz filozofije, filologije, političke istorije, istorije religija, uporednog zakonodavstva i sociologije. Dobio je diplomu, ali i temelj svojih budućih posmatranja i rezonovanja.
Milan Kašanin je tvrdio da Dučić nikada ne bi postao to što jeste, veliki pisac i uspešan diplomata, da je njegova domaja, Hercegovina, ostala još jednu deceniju pod otomanskom upravom. Ne bi se školovao, ne bi usavršio svoje duhovne radoznalosti, ne bi imao taj uspon koji bejaše spor i zaobilazan, ali stalan i pouzdan. Trebalo je da ostane sedam godina u Zapadnoj Evropi i bude primljen u diplomatsku službu, pa da i u životu i u književnosti postane markantna ličnost.
Kašanin je dao najbolji, ili jedan od najboljih opisa naravi i držanja Dučićevog na javnoj sceni:
Kao da nije imao nesreća u životu, uvek je bio osmehnut i tako pun snage i vedrine kao da nije mislio ni ostareti ni umreti. Obdaren, bogat, slavan, lep, on se iskreno osećao superioran nad ljudima, i tako se jednostavno ponašao i mirno govorio kao da je to prirodno što je on velik pesnik, a drugi to nisu. Niti je svoje uspehe prikrivao, ni preuveličavao, niti je kome zavideo. Putovao sam s njime po Holandiji, dane proveo s njime u Parizu, večeri prosedeo u Beogradu s njim kod "Ruskog cara" i kod "Srpskog kralja", ali nisam od njega čuo ni o kome zlurade ni opake reči. Protivnike je obarao sa humorom u kome nije bilo ničega jetkog ni sarkastičnog. Ukoliko čovek može biti srećan, Dučić je bio.
Latinski uzori
Suprotnost pritvorstvu i nadmenosti, Dučić je - tvrdi Kašanin - sav u potrebi da se divi nečem i da se njemu dive.
I kad je zašao u godine, ostao je leporek i mlad. On je negovao razgovor i mladost isto tako kao što je njegovao stihove i prijateljstva. Ni u životu ni u književnosti nije dopustio sebi da sustane - i kada ga je čovek čitao, i kad je s njim govorio, činilo se da mu je uvek trideset godina. Kao i njegovo vedro lice, ni njegovo pesničko delo nije znalo za staračke bore.
Duhovni portret Jovana Dučića, koji potpisuje vanserijski posmatrač javne scene Milan Kašanin, bio bi osakaćen u navođenju ako se izostavi ovaj njegov deo:
Odrastao blizu Jadranskog mora i formiran u orbitu mediteranske kulture, Jovan Dučić je veći Latin od ijednog srpskog pesnika. U njegovom mišljenju i osećanju, u njegovom govoru i pisanju nema ničeg od Srednje Evrope, iz koje su izišli naši romantičari, niti ičega od Rusije, u koju su gledali naši realisti krajem prošlog veka. Bliži Rimu no Vizantu, Francuzima no Rusima, paganstvu no hrišćanstvu, Jovan Dučić je izrazito mediteranski čovek latinske kulture. Kao da nije pravoslavljanin, trajno se zanosio veličinom istorije katoličkog sveta. Ne samo da su svetitelji koje on pominje u svojim putopisima svi odreda katolički, nego i sve što zna o hrišćanskoj veri on zna od Latina. On se ne unosi u pravoslavlje, koje ne poznaje, a nema nikakve radoznalosti za vizantijsku kulturu - on ne zna ni za njene arhitekte i slikare, ni za njene pesnike i besednike. Godinama je živeo u Atini, a čini se da nije pošao do Soluna, ili, ako je i bio u njemu, da se nije zadivio njegovoj istoriji, ni njegovim bazilikama i mozaicima u njima. Izgleda da nije posetio ni Svetu Goru, niti zaželeo da vidi Hilandar, ili, ako ih je i video, da ih nije razumeo. Čitajući latinske pisce, Dučić je u Vizantiji i pravoslavlju nalazio ono što su u njima videli Latini.
Neočekivane nevolje
Takav Jovan Dučić se u trideset sedmoj godini obreo u srpskoj diplomatiji. Iako već slavan poeta, iako je već ovenčan nagradom Srpske kraljevske akademije, iako ga je vrhovni žrec književnosti Jovan Skerlić nazvao piscem prvoga reda, iako je, dakle, postao istaknuta, najistaknutija ličnost srpskog javnog života, on dobija, godine 1907, samo mesto pisara prve klase poslanstva u Bugarskoj.
Šta to znači? Naprosto, Kraljevina Srbija bejaše ozbiljna država u kojoj se znalo da je diplomatija zanat i umetnost, da zemlju ne mogu najbolje zastupati ni njeni najlojalniji ni njeni najslavniji i najzaslužniji građani nego oni koji su zanat zastupanja do tančina savladali.
Dakle, sva velika slava i buka oko njegovog imena Dučiću jedino pomažu da preskoči dve niske lestvice: mesta pisara treće i druge klase. U Sofiji!
Sofija pet godina ostaje Dučićevo prebivalište. Avgusta 1912. on odlazi u Rim. Tamo će biti sekretar pete klase. Tamo će ga stići vesti o Balkanskim ratovima.
U Atini, dve godine docnije, uoči Prvog svetskog rata, opet je sekretar. Jedan susret sa regentom Aleksandrom Karađorđevićem, kojeg će voditi u svetilište Eleuzis, u hram boginje Demetre, učvrstiće njegov položaj. Sa budućim kraljem Ujediniteljem on, godine 1917, obilazi Solunski front, a kraj prve velike svetske vojne dočekuje u Madridu, kao prvi sekretar poslanstva. Kasnije će biti i otpravnik poslova. Opet će se vratiti u Atinu, kao savetnik poslanstva koje više nije srpsko nego jugoslovensko. U to doba njemu to ne smeta. Ne vidi on klicu srpsko-hrvatskog razdora, a voli jugoslovensko ime, i samu reč Jugoslavija smatra religioznom.
Tri leta kasnije (u februaru 1924) Dučić postaje dopisni član Srpske kraljevske akademije i (oktobra iste godine) već je stalni predstavnik svoje države u Društvu naroda u Ženevi. Ta godina, međutim, ne donosi Dučiću samo slavu i hvalu već i jedan skandal. Izrežiran, verovatno, zasnovan svakako na poluistinama ili na istinama. Negativni junak te priče zove se Milutin Jovanović. On je takođe diplomata. I on je kivan što napušta Ženevu i odlazi u Bern. Ljut je na onoga koji dolazi, na Dučića, plete galantnu pripovest i zna da će biti uverljiva - i ranije je Jovan Dučić bio oglašen i oglašavan kao zavodnik, ponoćni kauboj, otimač tuđih žena.
Karijera prvog ambasadora
Iz Beograda, od ministra inostranih dela Momčila Ninčića, Dučić dobija poruku sa prepričanim pismom gospođe Fogel iz Ženeve (9, Rue de la Ferme). Gospođa se žali da se Dučić nedolično poneo prema njenoj devetnaestogodišnjoj kćeri, a ona ga je, ta kćer, stoji u pismu, primala rado u svoju kuću kao predstavnika naroda koji je, u velikom ratu, svojim herojstvom stekao opšte simpatije.
Dalje, jezikom šturim, činovničkim i strogim, ministar Ninčić, u tačkama 2 i 3 saopštava Dučiću da je veliko poverenje koje je mlada dama imala u Dučića narušeno. On ju je zaveo i ostavio, odbivši da prihvati posledice svog čina.
Ninčić poručuje Dučiću: zavedena gospođica Fogel preduzeće sudske mere ako on ne održi obećanje, ako ne legalizuje svoj postupak, ako dete njihove grešne ljubavi ne prizna za svoje, ako detetu ne omogući izdržavanje.
I još nešto, važno: ako se sve to pretvori u javni skandal, i najmanji, Ministarstvo će sa njim, sa Dučićem, da se desolidariše.
Dučić odgovara odmah po primitku pisma, 18. jula:
Molio sam pre četiri dana Ministarstvo da mi telegrafski odobri zakonski odmor. Imao sam nameru da to odsustvo provedem kod porodice u Sarajevu i Dubrovniku. Umesto Vašeg odgovora ja sam jutros dobio jedan akt koji me je iznenadio.
Mislim da ste i sami mogli imati utisak da ovaj slučaj gđe i gđice Fogel nije drugo nego jedan običan šantaž. Nije vam teško bilo pogoditi ni ko ga je montirao. Da jedna manikirka pravi one ekskurzije u slavnu istoriju naše zemlje; i ceni moju ličnost po sugestiji moje titule; i poznaje put do gosp. Ninčića; i piše onako u stilu naše zvanične korespodencije, vidi se lako iz kojeg mesta u Švajcarskoj idu konci ove literature.
Ovaj "moj" slučaj dogodio bi se, uveravam Vas, i svakom drugom da je došao na ovo moje mesto.
Još Vas jednom molim, poštovani Gospodine Ninčiću, da mi telegrafski odobrite zakonski odmor i doći ću da Vam usmeno kažem u čemu je stvar. Meni je odvratno da vam o tom pišem...
To što je bilo odvratno ipak stiže do švajcarskog suda, a pišu i srpske i švajcarske novine o "neugodnoj aferi". Milutin Jovanović se izmiče od priče, a Dučić biva pozvan u Beograd, na referisanje. Posle sudbina udešava susret Jovanovića i Dučića koji će pesnika ozbiljno zakoštati: išamarao je opadača u zgradi Ministarstva i - penzionisan!
U Kairu, 1931. vidimo ga kao otpravnika poslova, vraćen je u službu. Konačno, godine 1932. on je poslanik u Budimpešti. Sledeća stanica je Rim, i tamo je poslanik. U Bukureštu se pojavljuje 5. novembra 1937, kao prvi ambasador u istoriji srpske i jugoslovenske diplomatije, a 12. novembra predaje akreditive kralju Karolu Drugom.
Izračunajmo sad: dvadeset i pet godina bilo je potrebno Jovanu Dučiću da bi učeći zanat diplomate postao poslanik na strani, a imao je sve za uspeh potrebno: i šarm i elokvenciju i duhovitost, i gospodstvo i otresitost i sugestivnost, a bejaše i erudita i poliglota. Mislio je na jezicima koje je govorio.
Rođeni osvajač, Jovan Dučić izvan literature ostaje upamćen kao zavodnik iz potrebe i političar iz moranja. U politici je nacionalist na starinski način: ne mrzi narode i konfesije kojima ne pripada, ali ne podnosi komunizam, ne trpi levičarenje. O tome kazuje i jedan zanimljiv svedok, Branko Ćopić, pričajući kako je sreo Jovana Dučića i Dragišu Vasića i šta je on njima rekao i šta su oni njemu rekli. Dakle, pred dvojicom živih spomenika Kraljevine Ćopić se raspričao o svom drugu Ziji Dizdareviću. Hvalio ga je, naravno.
- Kako se on osjeća? - pita Dučić.
- Pa eto, osjeća se, bogami, dobro: zdrav, krepak i živahan mladić.
- A ne to, momče, nego nacionalno, kako se nacionalno osjeća? - pita Dučić.
- Ma kako da vam kažem... Osjeća se onako, više internacionalno.
- Nemojte šarati, mladi gospodine - upada u razgovor advokat. - Komunista! Tako recite!
- Ne znam, bogami - slagah.
O drugoj strasti Dučićevoj, o ženama i njegovim poklonjenjima pred ženskom lepotom, ima mnogo podataka, dovoljno za jedan uzbudljiv četvorotomni roman. Treba čitati velikog slikara Peđu Milosavljevića, njegovog sekretara iz Madrida, koji je to ovako objasnio:
Dučić mi se prikazao kao strastan trubadurski tip, što je, uostalom, i odgovaralo njegovoj pesničkoj prirodi i muškoj mediteranskoj ćudi govorljivog i pomalo nasrtljivog Don Žuana. Navici da se okrene i dostojanstvu ministra da se ne okrene za lepom ženom, a još manje da je oslovi, nije mogao da odoli ni u poznim godinama. Sećam se da sam se nekoliko puta i ja okrenuo, ali na drugu stranu, u strahu da neko ne primeti neobično ponašanje jednog ambasadora koji izlazi iz diplomatskih kola. Ljubazni i čak zahvalni osmesi zapaženih devojaka ili žena uverili su me da pesnik ima stila i da dobro poznaje običaje i temperament južnjaka. Kasnije sam doznao da je Dučić još kao mlad sekretar madridskog poslanstva proveo više godina u Španiji. Gospođa Elvira Čapaprieta, supruga jednog uglednog advokata u jednoj od vlada pre Azanje, rekla mi je jednom prilikom da Dučić savršeno govori jezik stare Kastilje i da bi svak pomislio da je Španac. Kao starija dama, ona nije čula za ove pesnikove oprostive grehe.
I kako se "oprostivi gresi" ovejanog neženje Jovana Dučića stalno pojavljuju u činjenicama njegovog života, o njima se mora i dalje pričati.
(Nastaviće se)
Već pedeset sedam godina Jovan Dučić privremeno počiva u Americi, najduže na groblju manastira Svetog Save u Libertivilu kod Čikaga: Kad moj prah Tvorče mirno pređe/U grumen gline užežene/Tad neće više biti međe/Izmeđ tebe i izmeđ mene. Tako piše na spomeniku velikog pesnika i diplomate Kraljevine Jugoslavije koji je testamentom naložio da se njegovi zemni ostaci prenesu u rodno Trebinje.
U komunističkoj državi Jugoslaviji volja pesnikova nije mogla biti ostvarena, čak je i jedan od uglednika, imenovan kao izvršilac testamenta, profesor dr Milan Bartoš, govorio da je to nemoguće. Kad je izgledalo da je došao trenutak za Dučićevu poslednju selidbu, početkom devedesetih godina, građansi rat je zaustavio već započete poslove i Dučićeve kosti, za čitavu jednu deceniju, ostavio u Americi.
Sada se ponovo govori o ostvarenju poslednje Dučićeve volje i tim povodom NIN obnavlja priču o velikom pesniku i prvom ambasadoru u istoriji srpske i jugoslovenske diplomatije. Tekst je napisao Milo Gligorijević.
U ovom broju: Strah od subverzivne literature i nevolje mladog srpskog učitelja u državi Franca Jozefa I - Jedno večno pitanje: Može li pesma da sruši carevinu? - Saznanje koje se uvek zaboravlja: Patriotizam, ako nije galama i laž, neizbežno podrazumeva kritički odnos prema političkoj i kulturnoj stvarnosti, prema prizemnoj nacionalnoj retorici i mitomaniji. |
|
