Ne mogu da podnesem svet politike. Gotovo da nema nijedne partije čiji me ljudi nisu zvali da im se ovako ili onako priključim. I uvek sam se osećao kao prostitutka, kao da mi neko nudi seks

      Posle godinu dana boravka u Meksiku, Vladimir Arsenijević (35) je kratko boravio u Beogradu. Da vidi porodicu, pa još nekoliko meseci stipendije u Meksiko Sitiju, i najesen opet u svom gradu. Sa novom knjigom dnevnika "Meksiko". Dobitnik NIN-ove nagrade za roman "Potpalublje", objašnjava nam da je reč o njegovom ratnom dnevniku iz tri dela: od novembra 1998. do početka bombardovanja, potom dani bombardovanja do 26. maja 1999. kada je otišao za Meksiko i, na kraju, ispovest albanskog pesnika sa Kosova Dževdeta Bajraja koji je kao i Arsenijević dobio stipendiju Evropskog parlamenta pisaca. Njih dvojica su prve komšije u Meksiko Sitiju.
       Naš sagovornik objašnjava da ovaj dnevnik ima formu akcionog romana sa dve priče koje imaju svoju dinamiku i dramatiku i dodaje:
       - Već sam dobio neku vrstu prekora po sistemu "ne znaš ti šta su oni nama radili". Ja ne govorim o "njima" Albancima, već o Dževdetu, i ne o "nama" Srbima, već o sebi, Vladimiru. Otkad je počeo raspad Jugoslavije, stalno ispočetka pristajemo na "mi" Srbi i "oni" Slovenci, Hrvati, Muslimani, Albanci... sutra možda i Crnogorci. Neću više da učestvujem u toj priči. I zato nisam pisao literarni dnevnik, već sam zapisivao naše živote. Moj i Dževdetov.
      
       Ovakvom dokumentarnom formom vi ste ujedno i u literarnom trendu?
       - Nije reč o trendu, već o novom senzibilitetu koji vlada u umetnosti. U tom smislu, književnost nije sveta krava i ne može da se opire realnosti. Oni koji kukaju da čitaoce ne zanimaju knjige treba da se zapitaju zašto čitaoci ne čitaju i šta čitaocu zapravo treba. Jer, književnost često ima izolacionistički stav prema životu i neku vrstu arogancije prema stvarnosti. Mene književnost kao književnost uopšte ne zanima, već me interesuju stvari koje osećam na sebi. Stoga neću pisati knjige da bih veličao književnost, niti ću ono što treba reći žrtvovati načinu na koji nešto treba ispričati. U ovom dnevniku sam oprobao sebe kao pisca na sasvim drugačiji način. Jer, do sada sam o sebi uvek razmišljao kao o romansijeru i taj proces izvlačenja misli iz malog mozga često je veoma naporan. Jednostavno, to nekad ne ide, jer beletristika i fikcija strašno zamaraju. Prvi put sam osetio kako je zanimljivo pisati kad imate spoljni materijal, koji mi je u slučaju Dževdetove ispovesti omogućila ova sprava koju vi novinari koristite (pokazuje na diktafon, prim. R.S.).
      
       Šta vam je značilo ovih godinu dana života u Meksiku?
       - Možda sam bio ljut kada sam otišao prošle godine, kada su stvari zaista delovale apokaliptično. Možda sam tada mislio da neću ni da se vratim. Sada vidim da je to za mene nemoguće. U intimnom smislu, ja ne mogu bez Beograda. Fizički sam živeo u raznim zemljama, na raznim mestima, i mnogo mi prija da se osećam kao stranac. I kad počnem da se osećam loše, kao što sam se posle pet godina osećao u Londonu, ja onda idem.
       Sa Beogradom me boli jedna stvar: ljudi veoma emotivno doživljavaju vaš odlazak i prosuđuju vas po odlasku. A problem je stvarnost koju su nam gospoda priredila, pa se odlazak čini kao bežanje. Problem je ljudi koji organizuju ovu zemlju što i zabavni odlasci postaju oznaka velikih tragedija i političko pitanje. Nisam otišao ni kao politički ni kao bilo kakav disident, nisam od toga pravio nikakav intimni simbol niti protest protiv bilo čega.
      
       Kako ste se družili sa Meksikancima proteklih godinu dana?
       - Meksikanci vole da veruju kako oni žive u najgoroj zemlji na svetu. Jednom sam taksisti objašnjavao kako je u Jugoslaviji gore nego u Meksiku, ali on je bio neumoljiv: ne verujem, nigde nije gore nego u Meksiku. Inače, Meksikanci su na našu nesreću, mislim na bombardovanje, reagovali sa iskrenom empatijom prema nama. Tim pre što oni imaju veliki problem sa Amerikancima koji ne mogu da izbegnu. I gde god vide bilo koju vrstu otpora Amerikancima, oni reaguju emotivno, bez zadrške. U našem slučaju reagovali su i na tu užasnu američku aroganciju spram jedne male zemlje.
      
       Hoćete reći da vam je tamo bilo lepo kao Srbinu, odnosno Jugoslovenu?
       - U Meksiku ne postoji ona vrsta predubeđenja prema nekome ko dolazi iz Srbije, kao što to imate u Nemačkoj ili Francuskoj, na primer. U Meksiku se odmarate od celog tog evropskog arogantnog principa podozrenja, uzajamnog svesnog podgrevanja nerazumevanja. Meksiko je jedna čudna kaša. Tamo su svi Evropljani isti, svi su samo gvero - belac. Jer, tamo se određenja u najvećoj meri svode na rasna i ekonomska. Ili ste veoma bogati, ili ste srednji, ili ste siromašni. Što ste belji, to ste bogatiji, što ste crnji, to ste siromašniji.
      
       Ovde je Meksiko svakodnevno prisutan na više TV stanica koje poslednjih godina emituju meksičke sapunice.
       - Znam, to je jedna velika kapitalistička ujdurma. Meksička televizija, najveći proizvođač sapunskih TV serija, vlasništvo je jednog čoveka koji je visoki funkcioner vladajuće partije PRI (kao kod nas SPS) koja je na vlasti 75 godina. Ta partija je mađioničar opstanka na vlasti i u tamošnjoj javnosti se zaista iznose fantastične priče o njenoj krađi glasova, spram kojih su ovi naši mala deca. Te serije su pravljene prema afinitetima siromašnih ljudi kojih je u Meksiku većina, i one zato veoma dobro prolaze u Srbiji, Bugarskoj, Kini i svuda gde imate lepu, mladu i poštenu siromašnu devojku, i bogatog mladića za koga će se ona na kraju udati. To je kliše iz bajki koji se ne menja.
      
       Ali, taj kliše ipak treba napisati, jer serije traju po nekoliko meseci?
       - Imao sam priliku da upoznam veoma poznatog meksičkog pisca srednje generacije koji se zove Enrike Serna. Veoma mali broj ljudi u Meksiku zna da on piše te sapunice zajedno sa jednom ženom, saradnicom. Znate, od romana se nigde ne živi, pa ni u Meksiku, tako da ovaj pisac živi od tih TV serija. Kada mu je jednom bilo preko glave, on je ponudio da napiše seriju o sredovečnoj, gojaznoj ženi, gde bi ceo zbir problema koje ona pokreće bio potpuno drugačiji. To u Televiziji nije prošlo. Njihovo ispitivanje javnog mnjenja je pokazalo da ljudi žele mladu, lepu i siromašnu i njega mladog, lepog i bogatog.
      
       Kako vam Beograd izgleda sada, posle godinu dana izbivanja iz njega?
       - Ma koliko bila strašna blokada spram Jugoslavije, mi u informativnom smislu u svakom trenutku znamo šta se događa u svetu. Međutim, blokada u svetskim medijima kad je o Jugoslaviji reč neuporedivo je strašnija. Tamo ljudi više uopšte ne znaju šta se ovde događa. Tamo su jedine vesti iz Jugoslavije ubistva i strahote koje plaše običnog gledaoca. Tamo niko nema pojma da je u Beogradu lepo vreme, da se sedi u baštama kao što vi i ja sada sedimo, i ja upravo u tome prvi put uživam kao nikada ranije. I sada prvi put shvatam koliko je truda potrebno da bi se održala ta tekuća prevara. Ljudi se ponašaju i žive kao da je sve normalno, a sve je van normalnog. To je ta čudna igra koju su građani prihvatili da igraju u ime sopstvene normalnosti. Neko se ležerno, neko manje ležerno otima izopačenosti koja ga okružuje.
      
       Kao da ste malo racionalizovali svoju, od ranije poznatu buntovničku crtu?
       - Malo sam se udaljio odavde i imao sam vremena da proteklih godinu dana razmišljam o sebi. Međutim, i ranije kada sam reagovao, iza toga nije stajala nikakva politička namera niti cilj koji bi mogao da se pretvori u nešto materijalno. U Meksiku sam se, valjda, malo izdigao od ovdašnjih tekućih zbivanja i mislim da ću se u Beograd vratiti mnogo čistiji.
      
       Šta se to tako bitno promenilo u vama?
       - Ranije sam video samo stvari koje se komplikuju, a nikako da se razreše. Sada više ne razmišljam o toj vrsti razrešenja. I ja sam, kao i svi mi, bio strašno naivan gledajući na naš problem u Jugoslaviji u svetlosti pada Berlinskog zida i svega što se dešavalo u Istočnoj Evropi koja nam, u stvari, intimno i nije pripadala. Mi nismo bili deo tog političkog sveta i imali smo sasvim drugačiji problem u rukama. Tada, početkom devedesetih, u Istočnoj Evropi je nametnut problem nulte tačke. Kao da sve može da se sruši i da se počne ispočetka, da se gradi novo društvo sa nekakvom pojačanom odgovornošću i inteligencijom. Tako je cela ideja promena svedena na ideju totalne promene. A to je ono što se ovde nikada neće dogoditi.
      
       Zbog čega?
       - Zato što mi već deset godina živimo sa istim igračima na političkoj sceni, živimo sa idejom slučajnosti demokratskih principa gde imate izbor od nekoliko. To je atmosfera u kojoj se mi učimo demokratiji, sporo i bolno, ali drugačije očigledno nije moguće. Na nekom višem nivou gledano, rekao bih da je veoma dobro što kao građani razvijamo unutrašnji cinizam. I tako više nije osnovna podela na vlast i opoziciju, već su, s jedne strane, građani, a, sa druge, cela politička struktura, takva kakvu imamo u ovom trenutku. Mislim da je taj unutrašnji mehanizam prema svim mehanizmima svih mogućih stranaka (SPS, SRS, SPO, JUL, DS...) da u Beogradu koji ima više od dva miliona stanovnika, na miting opozicije izađe nekoliko hiljada ljudi. Beograd je, rekao bih, postao ciničan u odnosu na Valjevo, na primer, koje to još nije postalo.
      
       Ali, čovek od 35 godina koji ima sina i kćer kao vi, od tog "unutrašnjeg nihilizma" ne može da hrani decu. Partijska pripadnost i danas donosi karijeru, novac, uspeh...
       - Ja sam do sada u ovom gradu živeo kao privatna ličnost i mislim da je to i dalje moguće. Naravno, ako se pre toga pomirite sa izvesnim teškoćama. To znači da neću kupiti nova kola i stan, niti ću imati para da komotno živim. Volim da se osećam čist pred sobom i ne bih mogao da živim sa sopstvenom slikom o sebi koja mi se ne dopada. Suviše sam sujetan za to. Meni ne treba ni milion dolara od ljudi koje moja sujeta ne bi podnela.
      
       Šta još vaša sujeta ne može da podnese?
       - Ne mogu da podnesem svet politike. Gotovo da nema nijedne partije čiji me ljudi nisu zvali da im se ovako ili onako priključim. I uvek sam se osećao kao prostitutka, kao da mi neko nudi seks. Nemam ništa protiv političke angažovanosti, ali, kako kažu Englezi, "to nije moja šolja čaja". Ja sam suviše nepredvidiv prema samom sebi da bih nosio odgovornost prema nekom političkom stavu. Bio bih loš partijac. I da se vratim na vaše prethodno pitanje o problemu praznog stomaka. Pošto se od nečega mora živeti, nas nekolicina smo odlučili da osnujemo izdavačku kuću. Videćemo da li se to ovde može raditi a da pri tom budemo svoji i nezavisni od bilo koje partije. Verujem da ove političke partije postoje kao rotari klubovi sa velikim ekonomskim interesom. A pošto su naša ekonomska iščekivanja od naše izdavačke kuće niska, mislim da možemo da opstanemo mimo njih.
      
       RADMILA STANKOVIĆ