Posle skoro dvonedeljnih apela za pomoć u traženju nove lokacije za azil za pse na Avali, rešenje je pronađeno u prebacivanju na lokaciju kod hotela "Nacional" na Bežanijskoj kosi. Da li je to dovoljno dobro rešenje?

      Bilo je neophodno da MUP Srbije zatraži hitno iseljenje azila za pse na Avali kod sela Zuce da bi se učmala i otupela beogradska javnost zainteresovala za višegodišnje probleme više od petsto napuštenih pasa i da bi za nepunu nedelju dana mnogobrojni ljubitelji životinja usvojili čak 70 pasa.
       Jedan od razloga za ovako veliki odziv Beograđana jeste i apel koji je u obliku oglasa poslednjih dana objavljivan u dnevnoj štampi: "Mi kučići iz azila na Avali Vas molimo da nas usvojite do 15. juna 2000. godine. Ima nas 500. U suprotnom ćemo završiti život u kafileriji. Nalazimo se u azilu na Avali - autobus 403 - silazi se kod skretanja za selo Zuce - početna stanica na Trošarini. Dođite po nas - telefon nemamo!"
       Vlasnik objekta i zemljišta (hektar) koje je nekada služilo kao poligon za obuku policijskih pasa je MUP koji je 28. maja dao rok za iseljenje - 15. jun. Ipak, azil, najveći kompleks ovakve vrste u Evropi, do danas nije iseljen jer nema gde. Policija svakodnevno vrši pritisak da se svi prateći objekti (dve zgrade - jedna u kojoj su bile izbeglice već iseljena) isprazne.
       U odbranu integriteta psećeg azila stala je i francuska filmska diva Brižit Bardo. Poručuje: "Spremna sam da dođem u vašu zemlju da bih napravila pravi skandal."
       Prvo što po izlasku iz prepunog gradskog autobusa (403) kod skretanja za Zuce vidite jeste ogroman, zarđalom žicom ograđeni prostor iza koga dremaju mnogobrojni psi. Dovoljan je i jedan pogled u njihovom pravcu da bi se za samo nekoliko sekundi podigao oblak prašine od radosnog trka prema ogradi, a avalsku tišinu ispunio horski lavež.
       "Trenutno se u azilu nalazi 450 do 500 pasa. Lokacija kod hotela 'Nacional', pominjana kao rešenje, to je njiva koja nema struju, vodu, kanalizaciju, ogradu, hladovinu. Nema ničega. Problemi bi bili još veći da nije gospođe Zlate Korjenić koja finansira nabavku hrane, potrebnu veterinarsku negu (dva psa nedeljno idu na sterilizaciju), dva radnika nedeljno koji zamenjuju i mene. Poslednjoj hrani koju smo dobili od Društva za zaštitu životinja istekao je rok trajanja još u julu prošle godine. Poslali su nam kašice za decu od banane, kajsije, breskve. Normalno je da psi to neće da jedu", rezignirano priča Dejan Racković koji već godinu dana brine o azilu i sa porodicom živi pokraj njega.
      
       Minimum
       Prema Rackovićevim rečima, jedino je sporan veoma kratak rok za iseljenje koji je MUP dao: "Trebalo bi obezbediti minimum 50 ari zemlje sa vodom, strujom, hladovinom. Međutim, to ima samo u bajci. Danas su bili policajci i rekli da to iseljenje mora da ide brže. Nemačka, Švajcarska, Engleska i Francuska pomoći će azil samo da se sastavi novo, jedinstveno društvo za zaštitu životinja sa pravim ljubiteljima životinja. Zbog neslaganja u Društvu psi nisu dobijali pomoć iz tih zemalja iako je bila poslata. U poslednjih desetak dana dolazili su mnogi novinari i svi su želeli da znaju ko je predsednik Društva. Pravi predsednik je onaj koji se brine o životinjama. Milan Niketić s vremena na vreme i pošalje neku hranu, ali ne pamtim kada je poslednji put bio ovde. Rasnih pasa u azilu više nema, štenaca ima desetak dok su ostalo mešanci. Četiri psa su u kavezu i četiri na lancu jer su agresivni, i to za pse a ne za ljude. Ostali su slobodni. Za godinu dana nijedan pas me nije ujeo. Psi ne umeju da povrede kao ljudi. Čak i moja deca Olivera (4) i Jovica (10) bez straha, sami ulaze u azil."
       Za pseću hranu potrebno je i potroši se tri tone kukuruznog brašna i 500 kilograma industrijskih čvaraka mesečno.
       I opština Voždovac će pokušati da pronađe plac u okolini Avale na koji bi psi mogli da budu prebačeni. Ipak, nije sve išlo tako glatko.
       Gradski sekretarijat za zaštitu životne sredine, koji se inače bavi problemom pasa lutalica na teritoriji Beograda, oglasio se nenadležnim u pogledu ovog problema. Tek kada je u akciju stupio Spasoje Krunić, predsednik IO Skupštine Beograda i član IO Društva za zaštitu životinja, izdat je nalog Gradskom sekretarijatu za zaštitu životne sredine da se uključi u akciju traženja lokacije.
       O problemima azila na Avali, traženju nove lokacije i obećanjima, za NIN priča Milan Niketić, predsednik Društva za zaštitu životinja Srbije:
       "Od MUP-a Republike Srbije objekte i zemljište na Avali dobili smo pod besplatan zakup 1990. godine. Taj dokument potpisao je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Zoran Sokolović. Do ubistva Radovana Stojičića - Badže niko nas nije dirao. Dva, tri meseca pred smrt bio sam sa njim i tada nam je rekao da otkazni rok neće biti manji od šest meseci za dobijanje novog placa. Ipak, 28. maja ove godine zvao je gospodin Talijan iz Više škole unutrašnjih poslova i rekao mi da im je potreban taj plac. Poslao je dopis s otkaznim rokom do 15. juna. Trenutno je sve u prećutnom mirovanju. Od policijskog vrha tražio sam 100 dana za sređivanje, ali iako sam od njih dobio uveravanja da nas neće dirati, ne znam hoće li oni to ispoštovati."
      
       Problemi
       Svetska federacija za zaštitu životinja obećala je finansijska sredstva za opremanje azila i dalju brigu o psima. Jedini uslov za pomoć koji je postavljen jeste da zemljište na kojem je azil bude u trajnom vlasništvu Društva za zaštitu životinja Srbije. Rad Društva je blokiran od 1997. godine. Od tada, u odeljenju za upravne poslove traje postupak o tome koja će frakcija Društva preuzeti upravljanje azilom. Društvo je podeljeno u dve grupe, s odvojenim pečatima, zbog čega im je zabranjen rad.
       Nebojša Atanacković, predsednik Opštine Voždovac, kaže da je od Zemljoradničke zadruge "Avala" i od "Srbijašuma" zatraženo da pronađu zemljište koje nema ni građevinsku ni poljoprivrednu vrednost i da ga ustupe Društvu za zaštitu životinja.
       "Ako se nešto loše dogodi ovim psima, neće nas osuditi samo svetska već i domaća javnost ", kaže Atanacković.
       U azilu na Avali za 15 godina, koliko postoji, zbrinuto je na hiljade pasa. Procenjuje se da pasa lutalica u Beogradu ima više od 25 000. Novih petsto, ipak, kažu, i ne predstavlja neki broj.
      
       ALEKSANDAR ROKNIĆ